Sećanje na glumca Slobodana Aligrudića – nepravedno zaboravljenog barda

secanje-na-glumca-slobodana-aligrudica-–-nepravedno-zaboravljenog-barda
Sećanje na glumca Slobodana Aligrudića – nepravedno zaboravljenog barda

Za manje od mesec dana vrelog leta 1985. godine, otišla su dva velikana našeg glumišta: Zoran Radmilović, a ubrzo za njim i Alija, kako su od milošte zvali Slobodana Aligrudića.

Upravo su njih dvojicu često poredili ne samo po glumačkom daru već i po karakteru, pronalazeći da su obojica bili šarmantni, druželjubivi, duhoviti, cinični, osećajni, preki, setni, nepoverlljivi, jogunasti, isključivi i arogantni. Njihov kolega Dragan Nikolić nekom prilikom je primetio da Zoranu i Aliji, baš kao i Pavlu Vuisiću i Slobodanu Peroviću, gluma nije bila pod „A”. Pod „A” im je bio život.

Nažalost, malo ga je bilo u oba slučaja – Alija nije dočekao da napuni ni pedeset jednu godinu. Još je mnogo sličnosti među ovom dvojicom umetnika i jedna, čini se nepremostiva razlika: dok je Zoran otišao u nezaborav i do današnjih dana mu stižu tantijeme (uskoro nova knjiga, film i predstava), Alija je, čini se, uveliko i nepravedno zaboravljen. Nema ni festivala, ni pozorišta, ni nagrade, ni monografije s njegovim imenom.

Doduše, postoji jedna ulica negde na Čukarici. Kao i za mnoge druge velikane ostaće nedoumica koja to suđaja odlučuje koliko ćemo koga vrednovati i pamtiti, a još manje kako ćemo mu uzvratiti…

Slobodan Aligrudić bi za koji dan (15. oktobar) napunio 88 godina. Kakve je sve antologijske uloge za ove tri i po decenije mogao da ostvari, samo u filmovima Emira Kusturice! Da ne govorimo o svim sjajnim ostvarenjima Žilnika, Makavejeva, Pavlovića, Markovića i Karaklajića, koje je pre toga već ostavio za sobom. Jer, njega je bilo dovoljno videti samo jednom, pa da vam trajno ostane u sećanju i lik i uloga.

Rođen je u Bitolju, u Makedoniji. U Beograd je došao mlad i čvrst u nameri da je gluma njegov pravi izbor. I zaista, ubrzo je primljen na Akademiju, u klasi Josipa Kujundžića. Još kao student zaigrao je u filmu „Šolaja” (1955) i kao da je već time usmerio svoj put više ka velikom platnu nego pozorišnoj sceni.

Ubrzo je usledio i ondašnji bioskopski hit „Subotom uveče”, a Alija je bar nakratko pokušao da se otme i ode u teatar. Puriša Đorđević će ga ubrzo filmom „San” ponovo postaviti pred kameru. I tako će se, uostalom, dešavati većim delom njegovog života – razapet između dva medija, na kraju će ipak prednost dati celuloidnoj traci. Mada u teatru nije ostavio izraziti broj uloga, njegovo ime je nezaobilazno u plejadi veličanstvenih, onih koji su dunuli u bocu Ateljea 212 i u njoj sačuvali „duh” kuće iz najboljih dana – Alija i Zoki, pa Bata Stojković, Milutin Butković, Petar Kralj, Bora Todorović, Slobodan Perović, Taško Načić…

– Uspevao je da na neobičan način deluje obično. Poistovećivao se ležerno, prirodno, uvek iznutra, pretvarajući glumu u istinu. Fascinirao je partnere i publiku ponajviše time što su mu si verovali. Na sceni nije, moglo bi se reći, ništa radio, a uradio bi sve, uradio bi što velika većina ne može.

– Delovao je, nije delao – zapisao je o Aligrudiću u svojoj knjizi „Urbana glumačka moderna Ateljea 212” Dejan Čavić i dodao: – Aligrudić je glumac Olivijeovog soja. Bez spoljnjeg sjaja, jakog unutarnjeg značenja.

Važio je za umetnika koji je s neobičnom lakoćom spajao „lirsko i dramsko, humorno i groteskno, svirepo i dirljivo, retorično i zagrcnuto, folklorno i velegradsko” – bio je glumac intuicije i glumac distance, a opet kao malo ko, upevao da najtananijim putevima dođe do gledaoca.

I ne samo to: sa istom predstavom dan kasnije otišao je na Sterijino pozorje. Bili su to zaista njegovi „poslednji dani”: umro je u predvečerje 13. avgusta, u Gracu, na morskome plavom žalu – baš kao u onoj poznatoj melodiji iz filma „Sjećaš li se Doli Bel”. Usamljen u smrti kao i u životu, dostojanstveno i dovoljno daleko od našeg nedostojnog sećanja.

Partizanovac

Ne samo što je među kolegama važio za jednog od strasnih navijača Partizana, nego je malo poznato da je svojevremeno i igrao fudbal u mlađim kategorijama ovog kluba. Između ostalog, i zbog toga našao se u redovnoj rubrici „Partizanovog vesnika” („Klub poznatih partizanovaca”) – Alija je 1971. godine u rubrici dobio poseban, počasni prostor.

Filmovi i serije

Kada bi se, kojim slučajem, izostavili iz naše kinematografije filmovi u kojima je Alija imao glavne ili sjajne epizodne uloge, malo toga bi ostalo za pamćenje iz druge polovine 20. veka: od najizrazitijih ostvarenja crnog talasa na početku karijere do onih poslednjih naslova. Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT, Zaseda, Pukovnikovica, Kad budem mrtav i beo, Veliki transport, Dečko koji obećava, Variola vera, Nacionalna klasa, Miris poljskog cveća, Specijalno vaspitanje, Žuta, Sjećaš li se Doli Bel, Otac na službenom putu… pa serije Sivi dom, Kamiondžije, Velo misto, Više od igre, Ceo život za godinu dana i mnoge druge.

Autentičnost kao sudbina

Crnomanjast čovek osrednje građe, strogog izraza lica iza kojeg dopire dubok, hrapav glas. Visokog čela, plavosivih očiju i stisnutih tankih usana, Slobodan Aligrudić bio je osobena figura na ovdašnjoj filmskoj sceni.

Rođen je na krajnjem jugu tadašnje Kraljevine Jugoslavije, u Bitolju (1934). U Beograd je stigao kao tinejdžer, sa željom da postane glumac. Bio je temeljan i tvrdoglav mladić, rešen da istraje u svojoj nameri. Slobodan je ubrzo primljen na FDU, u klasu profesora Josipa Kulundžića.

I kao da je bio predodređen za filmsku karijeru, pred kamerama je debitovao još dok je bio na studijama, u svojoj 22. godini, u ratnoj drami „Šolaja” (1955) Vojislava Nanovića.

Pojavio se i u tadašnjem filmskom hitu „Subotom uveče” Vladimira Pogačića. Usledila je duža pauza, tokom koje se Aligrudić fokusirao na teatar, sve dok ga Puriša Đorđević nije pozvao da odigra (malu) ulogu u sjajnom ostvarenju „San” iz 1966. Bila je to era vladavine „crnog talasa”, verovatno najznačajnijeg umetničkog pravca u našoj filmskoj istoriji. Makavejev, Pavlović, Petrović, Žilnik – ovi autori prvi put su jugoslovenskoj publici predočili sirove, istinite, nimalo optimistične životne priče sa marginalcima u prvom planu. Slobodan Aligrudić zapao je za oko ovim rediteljima kao glumac snažnog, karakternog izraza lica, neko ko ne važi za lepotana i šarmera, što ga je upravo kvalifikovalo za uloge (anti)heroja u crnotalasovskim dramama. Tako ga Žika Pavlović angažuje za ulogu bezdušnog upravnika Milutina u turobnoj drami „Kad budem mrtav i beo“, filmu koji je proslavio mlađanog Dragana Nikolića.

Tumačeći sanitarnog inspektora Ahmeda, skromnog ali ćudljivog i ljubomornog partnera Eve Ras u izvanrednoj drami „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” (1967) u režiji Dušana Makavejeva, Slobodan Aligrudić je na uverljiv način demonstrirao svoj glumački talenat i sposobnost da se uspešno nosi sa kompleksnim karakterima i pred filmskom kamerom, a ne samo na pozorišnoj sceni. Ova uloga ga je profilisala kao majstora za tumačenje likova na izgled staloženih, zrelih i često autoritativnih, ali i sa nimalo naivnom „tamnom stranom” koja izvire na površinu u konfliktnim situacijama ili turbulentnim emotivnim odnosima, prouzrokujući uglavnom tragične rasplete.

U tom periodu procvata JU kinematografije (1967-70) Aligrudić je sve češće angažovan kao filmski glumac, po pravilu u sporednim ulogama. Glumi u antologijskim ostvarenjima Pavlovića i Žilnika, prvo u (tada zabranjenoj) „Zasedi”, a odmah zatim i u „Ranim radovima”, pobedniku berlinskog festivala 1969. godine. Uporedo snimajući filmove, Aligrudić se oprobao i na televiziji – jedan od najinteresantnijih projekata koje je obeležio svojom igrom bio je „Prijateljstvo, zanat najstariji”, polu eksperimentalni, satirični film po tekstu Brane Crnčevića, sjajno režiran i odglumljen.

Sredinom sedamdesetih godina Aligrudić je već afirmisan glumac koji se pojavljuje i u brojnim TV serijama – Majstori, Pozorište u kući ili recimo, Otpisani. U filmu „Povratak otpisanih” glumio je druga Selju, jednog od partizanskih oficira pretpostavljenih Prletu i Tihiju. Na red dolazi uloga komandira milicije u drami „Specijalno vaspitanje” (1977), dok u „Mirisu poljskog cveća” igra inspektora u civilu. I kasnije će Slobodan često tumačiti likove koji su ili uniformisani, ili su na neki sličan način povezani sa zakonom i birokratijom. Na primer, u filmu „Kraljevski voz” glumio je policajca, u Karaklajićevoj „Erogenoj zoni” takođe igra milicionara. U Radivojevićevom „Dečku koji obećava” (1981) Aligrudić je ponovo u radnoj uniformi – ovoga puta u belom mantilu, kao psihijatar. Sve su ovo bile glumačke minijature, kratka ali efektna pojavljivanja; Aligrudić je bio kao nekakav začin bez kojeg bi film, doduše, mogao da se snimi ali bi bio bljutav.

U famoznoj TV seriji „Velo misto” Aligrudić je dočarao gordog majora srpske vojske koja pri kraju Prvog svetskog rata ulazi u Split i veći deo Dalmacije; u Šijanovom „Ko to tamo peva” igrao je strogog kraljevog poručnika koji regrutuje Miška u armiju; u Šotrinom najuspelijem filmu, melodrami „Idemo dalje”, Slobodan je tumačio školskog nadzornika; u „Varioli veri” Gorana Markovića bio je drug Vlada, čovek od funkcije i uticaja; u prethodnom Markovićevom filmu, „Nacionalnoj klasi”, igrao je druga Radoja, funkcionera u Auto moto savezu koji prodaje na aukciji famozne „Alpine”. U seriji „Više od igre” bio je policijski agent…

Početak osamdesetih obeležila je uloga oca u filmu „Sjećaš li se, Doli Bel” (1981), nostalgičnoj priči o odrastanju i sazrevanju momka iz sarajevskog predgrađa. Aligrudić se bez poteškoća nosio sa čaršijskim akcentom, tumačeći nezaboravnog Mahu, autoritarnog muža i oca trojice dečaka koje, sa promenljivim uspehom, pokušava da vaspitava u duhu dijalektičkog materijalizma: Saradnja sa Emirom Kusturicom i scenaristom Abdulahom Sidranom pokazala se kao pun pogodak – „Dolly Bell” je na festivalu u Veneciji ovenčan prestižnim „Zlatnim lavom” za najbolji debitantski film, a velike zasluge za ovakav prijem kod kritike imali su i glavni protagonisti, otac i sin, tj. Slobodan Aligrudić i Slavko Štimac.

Četiri godine kasnije, Kusturica će Aligrudiću dodeliti ulogu udbaša Cekića u antologijskoj drami „Otac na službenom putu” (1985). Za Slobodana to je bila još jedna prilika da, u svom stilu, odigra ulogu agenta (tajne) policije, gradeći svoj lik sa dozom prividne ležernosti i dobrodušnosti. Međutim, drug Cekić je nepoverljiv i sumnjičav čovek koji u svakom trenutku može da se, što bi se reklo, „okrene za 360 stepeni”.

Glumeći u desetinama filmova, ovakve uloge postale su Aligrudićeva uža specijalnost. Jedna od njegovih poslednjih uloga bila je i neobična rola mađioničara u izvanrednoj dečjoj TV seriji „Daj mi krila jedan krug”. Slobodanov angažman na televiziji zaokružen je ulogom zadrtog Kosketovog oca u izvanrednoj seriji „Sivi dom“ Darka Bajića.

Uprkos tome što u svojoj karijeri nije ostvario veliki broj pozorišnih uloga, Aligrudić je, po opštem mišljenju, jedan od „sedam veličanstvenih“ koji su najzaslužniji za kreiranje famoznog „ateljeovskog duha”-  zajedno sa Batom Stojkovićem, Zoranom Radmilovićem, Milutinom Butkovićem, Petrom Kraljem, Borom Todorovićem, Slobodanom Perovićem i Taškom Načićem bio je nosilac nekih od najupečatljivijih rola na daskama Ateljea 212 tokom sedamdesetih godina prošlog veka, pružajući svoj doprinos u izgradnji kultnog statusa ovog beogradskog teatra.

Važio je za ćudljivog cinika prodornog pogleda, nepoverljivog i „jogunastog” ali njegov kompleksni karakter krasila je i duhovitost, potreba za druženjem i izražena slobodoljubivost, što se naročito ispoljavalo u njegovom glumačkom izrazu. Za sebe je govorio da jeste svojeglav i preke naravi ali da to njegovi najbliži tretiraju kao deo njegovog temperamenta, a u duhu one „niko nije savršen”. Sa roditeljima, suprugom Ljubinkom i sinom Milošem živeo je u stanu u beogradskoj ulici Cara Dušana i važio za „glavu kuće”.

Slobodan je tumačio različite likove uvek na neki svoj, neponovljiv način, baš kao što su to činili, recimo, Zoran Radmilović i Bata Stojković. Upravo ta osobenost, individualnost učinila je da pomenuti glumci istovremeno imaju i svoje obožavaoce ali i one kojima su išli na nerve jer im jednostavno nisu „legli”. Takva šarolikost u odnosu publike prema njima osobina je samo vrhunskih umetnika, beskompromisnih i autentičnih, kao što su to bili, na primer, Lorens Olivije, Marlon Brando ili Orson Vels.

Aligrudić je glumio u više od 40 igranih filmova, ne računajući brojne TV drame, serije i specijalizovane igrane emisije (npr. u okviru dečijeg programa RTV Beograd).

Slobodan Aligrudić se u slobodno vreme bavio lovom (u filmu „Kad budem mrtav i beo” sa zadovoljstvom je prihvatio da uzme karabin i lovački šešir, pošto je njegov lik, upravnik Milutin, takođe lovac). Ipak, kolege lovci za njega su pričali da je u lov išao motivisan pre svega druženjem i boravkom u prirodi.

Slobodanova smrt došla je iznenada, nanoseći nenadoknadiv gubitak jugoslovenskom glumištu.

Zahvaljujući filmskoj umetnosti, njenoj dragocenoj osobini da slikom i zvukom zabeleži životne priče i njihove protagoniste, Slobodanov talenat i glumačko umeće žive i danas, obogaćujući našu stvarnost, sadašnju i buduću.

Izvor: FB Rojalistički klub

Detaljnije