Amerika je zemlja Noama Čomskog, Majkla Mura, Olivera Stouna, oštrih kritičara svega američkog. Politike, sistema vrednosti, političkog ustrojstva, društva u celini. Ali je i zemlja telehrišćanstva, najbljutavijeg kiča i kolektivne zatucanosti. Zemlja vrhunskih univerziteta i opšteg antiintelektualizma. Neznalica i nobelovaca. Harvarda i rijalitija. „Plejboja“ i „Sajansa“.
Zemlja neobjašnjivog nasilja. Bezumnog, bezrazložnog, grozomornog. Učestalog i uzastopnog. Srednjoškolski masakr u Kolombajnu one kobne 1999. Jedan od stotinu. Zemlja smrtnih kazni i masovnih neuroza. Individualizma i usamljenosti. Otuđenosti među emancipovanim, prostote među neobrazovanim. Uostalom, tamo su utočište našli i Ajnštajn i Fon Braun. Solženjicin i Erih From. Kralj Petar Drugi i Artuković. Milorad Drašković i Vladimir Dedijer.
Amerika se obično vezuje za desnicu političkog spektra. Ipak, upravo je jedan Amerikanac ovekovečio sovjetsku revoluciju. Džon Rid je bio američki komunist i novinar, učesnik i svedok burnih previranja u Rusiji s kraja oktobra 1917. (po starom kalendaru). Napisao je o tome fascinantnu knjigu naslovljenu „Deset dana koji su potresli svet“ i objavio je na engleskom. Sahranjen je pod zidinama Kremlja.
Odatle su nam došli Livajs, Mekdonalds i koka-kola. Prvi automobil, prvi avion, prvi računar. Internet, društvene mreže, kompjuterski algoritmi i veštačka inteligencija. Bil Gejts i Stiven Džobs. Zakerberg i Mask, da ne zaboravim. Amerika je zemlja raskoši bez ukusa i beskućnika na ivici. Inovacija i klišea. Hipi pokreta i sektaškog primitivizma.
Ali, vratimo se Sjedinjenim Državama u ulozi supersile. Lidera zapadnjaštva i kapitalizma. Sinonima za diplomatsku neučtivost i nasilno rešavanje sporova. Za intervencionizam ognjem i mačem. Primeri se ređaju sami. Hirošima i Nagasaki. Zatim Koreja, Vijetnam, Granada, Irak, Avganistan. Poraz za porazom. Bruka za brukom. Ogrešenje za ogrešenjem. I epohalna pobeda nad Sovjetskim Savezom bez ispaljenog metka.
Iskorak je, nakratko, došao sa Dž. F. Kenedijem. Nova politika, nov duh, nov horizont.
„Ich bin ein Berliner.“
Ubi ga sistem. Bio je strano telo. Riskantan element iznutra. Zato je neutralisan. Ko i kako nikad saznati nećemo. Zašto, vidno je kao na dlanu. Posle Kenedija, višestruke varijacije na sličnu temu: Džonson, Nikson, Ford, Karter, Regan, Buš otac, Klinton, Buš sin. Demokrate i republikanci s minimalnim razlikama. Uz izuzetak „Votergejta“ i Niksonove ostavke. Profesionalni političari, licemeri, izveštačeni, egoistični. Nadmeni i neiskreni.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 659
Post Views: 41
