Često u specifičnim anketama i fokus grupama pitam ispitanike znaju li u koliko se pesama Prljavog kazališta pominje Lepa Brena. Odgovor je – dva puta: prvi put u pesmi „Moja djevojka je otišla u armiju“ sa albuma „Zlatne godine“ (1985). Pesma kaže: „Moja je draga otišla u armiju / Iznad kreveta stavila je sliku Breninu / Starješine su dobre, o djevojkama brinu / Vojnici se trude nježnim metkom da ih skinu.“ Da, nekad su kratkotrajno i cure služile vojsku, ali je projekat vrlo brzo ugašen. I naravno da je ta cura otišla u JNA, ali ne onu koja je razarala Vukovar. Drugi put se Brena pominje u pesmi Kazališta „Zaustavite Zemlju“ sa istoimenog albuma iz 1988. Pa kaže: „Jedni viču, hej, slušaj Brenu / drugi viču hapsi Boru / ma koga da slušam ja u ova šugava vremena“.
Pesme su konteksti: u Biogradu (kako smo ga zvali sa dodatkom – na Moru, jer je zvučao kao Beograd), leta 1989. u nekoj diskoteci pustili su „Ružu hrvatsku“ Prljavog kazališta. Nastaje euforija koja je u suštini bila nacionalistička. Na jesen, te godine na odsluženju vojnog roka sam dodatno shvatio koliko Hrvatima znači ta pesma. Za mene je ona („Ruža“) kad sam kupio tu kasetu bila prvo prepevana pesma U2 – „With Or Without You“ (The Joshua Tree), a Kazalište je slične stvari radilo i ranije – na primer čuveni „Heroj ulice“ je „Point Blank“ Brusa Springstina. Posle sam obratio pažnju da je „Ruža“ pesma koju je Jasenko Houra posvetio svojoj majci (pa simbolički bila ona i Hrvatska). To je i njen alternativni naziv na albumu kao A3. Čuo sam tada i tumačenja da je to posveta ikoni „hrvatskog proleća“ Savki Dabčević Kučar, a posle mi je jedan stambolićevac objasnio da se u Srbiji nije tada mogao naći roker koji bi posvetio pesmu Latinki Perović. Tačnije nije imao tu veštu nacionalnu svest kao Houra. Šta li bi tek bilo da je Džiboni (nekada Džibo iz splitskog „Osmog putnika“) postao pevač Bijelog dugmeta pa da je on umesto Alena otpevao „Pljuni i zapjevaj…“
Dobro, možda bi sve bilo drugačije da je Milošević prihvatio „Plan u deset tačaka“ Borislava Mihajlovića Mihiza – preciznije „Predlog za razmišljanje u deset tačaka“ (NIN, 1991), koji je, između ostalog, predlagao i da Srbija prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske uz poštovanje prava Srba van Srbije. Ovako smo ipak dobili avnojevske granice, ali bez avnojevskih principa, i zamrznuti konflikt koji se hrani nepomirljivim narativima. Život u paralelnim dimenzijama pojačava kontraste. Ali bitno je da se sačuvaju te paralelne dimenzije i da se one prećutno poštuju. To znači i da se Severina ne propituje o Srebrenici i litijumu, jer bi bilo glupo i da srpski pevači koji nastupaju u Hrvatskoj moraju na granici da popunjavaju upitnik sa pitanjima tipa da li je bilo jugokomunističke (četničke) agresije na Hrvatsku, odnosno da li je „Oluja“ oslobodilačka akcija ili zločinački poduhvat… Ili da to čine ako nastupaju u Federaciji BiH.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 34
