Iz knjige Antonija Đurića „Solunci govore” donosimo kazivanje Francuza, ratnika sa Solunskog fronta iz vremena kada nas je Zapad voleo. Lisjen Rejn, brat po oružju naših slavnih ratnika, živeo je po završetku rata u Parizu i bio, kako je zapisao Antonije Đurić, predsednik Saveza boraca sa Solunskog fronta, nosilac Ratnog krsta sa zlatnom palmom, Obilićeve medalje za hrabrost i drugih ratnih i mirnodopskih odlikovanja.
Zvali su me Jelisije. Ime mi je Lisjen. Moji drugovi, srpski vojnici, sa kojima sam proveo dve godine na Solunskom frontu i u njegovom proboju, kao da nisu mogli da upamte moje kršteno ime, pa su me zvali – Jelisije. Odazivao sam se na to ime, jer mi je bilo drago da me smatraju svojim.. A ja sam to i bio. Lisjen Rejn, francuski vojnik, kadet, na službi – srpskom narodu. Tako sam se ponašao i tako se osećao. Imao sam tada, prilikom proboja Solunskog fronta, samo dvadeset jednu godinu. A već sam imao dve godine ratničkog iskustva. No, to je bio rovovski rat, nismo se kretali, sve do proboja. A kad smo krenuli – zaustavili smo se u Beogradu. Bio sam u onim francuskim trupama koje su za 45 dana stigle od Kajmakčalana do Smedereva i Beograda…
Mnogo je vremena prošlo, a meni se čini kao da je juče bilo. Dočekivali su nas kao najbolje prijatelje. U Prokuplju, sećam se, moj drug Veljko hoće da me povede kod svog rođaka. Ne mogu da se odbranim i krenusmo na kraj grada. Prase na ražnju! Pričaju mi kako se to prase čuvalo za ovaj trenutak, nadali su se skorom oslobođenju i sve što je u kući bilo najlepše – čuvali su za oslobodioce. U toj kući je mlada devojka koja tečno govori francuski.
I njena sudbina je bila neobična: prešla je preko albanske golgote i bila u prihvatilištu Bizerti, gde je naučila francuski… Kad je probijen front, devojka se našla među vojnicima, tako da je među prvima stigla svojoj kući.
U toj kući mnogo gostiju, mnogo devojaka i mene hoće da – ožene. Devojke govore francuski, neke tečno. Učestvujem u tim šalama, jer znam da se moji drugovi samo šale. Rat još traje i mi smo sada samo u predahu.
Da, rat još traje, ali ne tako žestoko kao u proboju, jer se neprijatelj povlači i predaje. Prva srpska armija, sa francuskom konjicom generala Gambete kao izvidnicom, pošto je razoružala bugarske divizije blizu Skoplja, ide prema Nišu. Nema zastoja, nema predaha, borbe su neprekidne i Prva armija samo grabi napred i žuri da oslobodi svoju zemlju. Njen pohod je zapisala istorija: 3. oktobra ona potiskuje kod Kumanova austro-nemačke zaštitnice, a već sutradan uništava austrijsku devetu diviziju na 65 kilometara od Kumanova! Vojnici kao da su dobili krila, kao da lete i u tom zastrašujućem letu lome i uništavaju neprijatelja…
Na dan 31. oktobra srpski vojnici su ugledali vode Dunava i Save. A sutradan, 1. novembra, tačno u 10 i 30, 45 dana posle proboja Solunskog fronta, posle marša od 700 kilometara, vojvoda Petar Bojović na čelu Dunavske divizije, pobedonosno ulazi u Beograd.
Samo posle tri dana, 7. oktobra, Prva armija zauzima Leskovac, 66 km. severno od Vranja, da bi pet dana kasnije, posle trodnevne žestoke borbe njena Moravska divizija ušla u Niš. A Niš su branile četiri nemačke i tri austrijske divizije. Dva dana kasnije, 14. oktobra, francuska konjica ulazi u Pirot, sprečava put nemačkim pojačanjima koja pristižu sa Crnog mora, ne dajući im da se približe Nišu.
Dve nedelje ranije, Druga srpska armija je bila na bugarskoj granici. Bugari su, plašeći se osvete, tražili primirje. Da to nije prihvaćeno, srpske trupe bi bile u Sofiji. Međutim, srpskim jedinicama je naređeno da ostanu na granici, dok se izvrše uslovi primirja. To je bio manevar saveznika – kako bi se srpskim trupama onemogućio ulazak u Bugarsku.
Moja jedinica, 17. kolonijalna divizija, prikuplja se 22. oktobra u Pirotu. Tri dana ranije, potpomognuti jednim bataljonom i jednom srpskom baterijom, zauzimamo Zaječar. Marokanski konjanici ušli su 21. oktobra u Negotin, a Prvi lovački afrički puk brzim pokretom stiže da spreči razaranje rudnika bakra u Boru.
Prva srpska armija produžava napredovanje. Ništa ne može da zaustavi zalet ovih veličanstvenih ratnika! Oni su nedeljama u pohodu, bez obuće, gotovo i bez municije, ali im hrabrost sve nadoknađuje. Posle trogodišnjeg izgnanstva, srpske trupe, evo, izgone neprijatelja iz svoje zemlje. Na dan 31. oktobra srpski vojnici su ugledali vode Dunava i Save, a 1. novembra, tačno u 10 časova i 30 minuta Srbija je oslobođena, ulaskom srpske armije u Beograd.
Kako sve to sada izgleda lako, jednostavno. Sada kad se upotrebljavaju reči: napredovanje, opkoljavanje neprijatelja, predaja, primirje, kapitulacija… Ali, kad se pomene broj mrtvih – to je užas! I zašto ne reći da je srpska vojska u Cerskoj bici, u Kolubarskoj bici, na Kosovu i preko Albanije, u Plavoj grobnici i na ostrvu Vido, na vrhu Kajmakčalana i Veterniku, na Gruništu i Katuncu – izgubila oko 370.000 vojnika?! Srbija je tada dala svoje najbolje sinove. A koliko je bilo ranjenih vojnika i oficira, koliko invalida regruta i đaka, koliko nestalih i zarobljenih, koliko ih je koji su umrli od gladi i po logorima, koji su stradali u porobljenoj zemlji, koliko je obešenih u Mačvi, poklanih kraj Drine, spaljenih u kućama.
O svim tim žrtvama govorilo se i na Solunskom frontu, i posle proboja. Pričali su mi moji srpski drugovi, moji vršnjaci, kako je to bilo preko Albanije, kako je bilo u Draču, na Krfu, u Bizerti, Lazuazu, Kap Matifu, tamo kuda je nesrećna zemlja sejala – svoju decu, svoje najlepše cvetove.
I zato kapa dole pred žrtvama srpskih i francuskih vojnika koji su dali živote za najveće ideale sveta – za slobodu ljudi, za pravdu i istinu, za mir i spokojstvo, za rad i pesmu. Te žrtve ne smeju da se zaborave!…
Izvor: FB Rojalistički klub
