Sizifovska borba prve srpske doktorke nauka
U današnjoj Srbiji, ukoliko ste 28-godišnjakinja sa doktoratom i snovima o univerzitetskoj karijeri, morate biti spremni ispoštovati neka (ne)pisana pravila. Jedno od njih glasi: pokažu li u svom radu čestitost i principijelnost, i odluče li ne prikloniti se taborima starijih kolega i mentora, talentovani mladi stručnjaci neretko vuku teret podozrenja i sujete – i to upravo od strane onih koji bi ih ličnim primerom morali podržati. Vremenom se to pretvara u borbu koja crpi životnu energiju, a pobedu najčešće odnosi upravo strana koja pribegava nefer pravilima igre.
Ukoliko znate koliko je tu bitku teško voditi danas, onda naslućujete da je pre stotinak godina to bilo kudikamo teže. Junakinja – i to u pravom smislu reči – ove priče, takvu je borbu vodila kao mlada, tek svršena doktorantkinja Beogradskog univerziteta. Ime, delo i životni put Ksenije Atanasijević – naše prve žene mislioca, naučnika, prevodioca filozofske literature i prve univerzitetske nastavnice u Kraljevini SHS – svedoče o sizifovskoj borbi između vrednosti, principa i čestitoga rada, i upornih pokušaja da se te vrednosti omalovaže i ospore.
Kada žena pođe putem kojim se ređe ide…
Još kao učenica gimnazije, Ksenija Atanasijević (1894–1981) pokazala je izuzetnu – i za jednu mladu damu tada prilično retku – naklonost ka filozofiji i stranim jezicima. Već tokom srednjoškolskih dana počela se baviti pisanjem i prevođenjem, te sa retkom predanošću proučavati filozofsku literaturu.
Životni poziv pronašao ju je već tada. Nije, dakle, bilo dvojbe oko toga koji će put odabrati: godine 1912. Ksenija upisuje studije čiste filozofije sa klasičnim jezicima na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ovde prvi put sreće i gospodina koji će imati presudan uticaj na njenu karijeru: najpre kao profesor glavnog predmeta i mentor na doktorskim studijama, a potom i saradnik od koga je dobijala ne samo bezrezervnu podršku, već i nesuvisle pokušaje sabotiranja profesionalnog razvoja.
To beše čuveni profesor Branislav Petronijević – matematičar, filozof i paleontolog kome je Ksenija odmah skrenula pažnju. Njena posvećenost i glad za znanjem zavredeli su poštovanje koje joj do kraja osnovnih studija donosi priliku postati profesorovim asistentom. Ksenija je to prihvatila bez mnogo razmišljanja: bliska saradnja sa cenjenim naučnikom – uprkos njegovoj beskompromisnoj strogoći – za jednu mladu ženu beše toliko potreban vetar u leđa.
Malo je reći da je Atanasijevićeva imala potpunu podršku svog mentora. Do kraja studija – koje 1920. godine završava sa visokim uspehom – tečno je govorila engleski, francuski, nemački i ruski jezik, služeći se istovremeno latinskim, grčkim i italijanskim. Ipak, osobina zbog koje je već tada odskakala od proseka beše njena izražena individualnost. Naime, očekivano je bilo od studenata da vremenom postanu sledbenicima ideja i stavova svojih uvaženih profesora. Za Kseniju je, pak, to bilo potpuno neprihvatljivo. O tome je tokom studenskih dana pisala i bliskim prijateljicama, bivajući vrlo svesna očekivanja dr Petronijevića koji „ne trpi originalnost, i želeo bi da mislim potpuno kao on”.
Pitanje je samo koliko bi se neko usudio prkositi ovom pravilu. Ksenija beše dovoljno odvažna da to i učini, ne sluteći u kojoj meri će joj to obeležiti karijeru. Ubrzo je to i saznala, i to u trenutku kada dobija titulu koju nijedna žena u Srbiji pre nje nije stekla.
Doktorat koji je uzburkao intelektualnu elitu
Uz bezrezervnu podršku svog profesora, Ksenija Atanasijević – sada asistent Branislava Petronijevića – započinje rad na doktorskoj tezi. Van univerzitetskih krugova, međutim, prvi put su se začule nimalo laskave optužbe na njen račun. „Upućeni” tvrde kako Atanasijevićeva svoj uspeh duguje intimnoj vezi sa dr Petronijevićem – i to tek beše prvi od brojnih pokušaja osporavanja njene reputacije.
Zlonamerne priče nakratko su je obeshrabrile u odluci da nastavi sa pisanjem doktorata. Utehu je – kao što će to još mnogo puta činiti – pronašla u radu: najpre u Trećoj beogradskoj gimnaziji kao suplentkinja (odnosno, „profesor pripravnik” – najviše zvanje koje je obrazovana žena tada mogla imati), a potom i u Evropi, gde je godinu dana proučavala delo renesansnog mislioca Đordana Bruna i razrađivala doktorat na temu „Brunovo učenje o najmanjem”.
Ovaj rad krunisan je 20. januara 1922. godine u prepunoj sali Beogradskog univerziteta. Ne samo studenti, već i brojni Beograđani prisustvovali su odbrani doktorske teze koju je prvi put u Srbiji napisala žena. Ksenija ga je predstavila pred ispitnim odborom tada najznačajnijih imena naše nauke: dr Branislava Petronijevića, dr Nikole Popovića, dr Dragiše Đurića, dr Veselina Čajkanovića i dr Milutina Milankovića.
Odbrana koja je postala prvorazrednim događajem – uz besprekorno Ksenijino poznavanje klasične filologije – ipak nije zadovoljila sve članove komisije. Sumnjičavi prema budućoj koleginici, nekolicina njih joj na licu mesta zadaje zamršen zadatak iz diskretne geometrije. O neverici nastaloj pošto ga je Ksenija s lakoćom rešila, svedoči i bizarno pitanje jednog od „velikih matematičara” upućeno uvaženom kolegi: „Verujete li vi, dragi kolega, da je sve u redu sa hormonima ove mlade dame?”
Neosnovanim sumnjama, ipak, nije bilo mesta – domaća i strana stručna javnost odmah je visoko ocenila disertaciju zvanično prve žene koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. Ksenija je tada imala svega 28 godina, a sa planovima o daljoj karijeri nipošto nije planirala da stane.
Docentura pod velom intriga i neskrivenog animoziteta
Ovo je bio period kada Ksenijin odnos sa dr Petronijevićem nailazi na ozbiljne izazove. Naime, uprkos pritiscima akademske sredine, ona odlučuje ostati dosledna svojim principima. Mada je prema dr Petronijeviću gajila neizmerno poštovanje, odbila je postati njegovim „slepim sledbenikom”. Istovremeno, nastavila je da prkosi dotadašnjim pravilima, i to u momentu kada biva predložena za docenta Filozofskog fakulteta.
O radikalnoj prirodi ovog poteza dovoljno svedoči to što do tada u celoj Kraljevini SHS ni na jednom fakultetu nije bilo žene u nastavničkim zvanju docenta. Univerzitetska sredina, dakle, bila je ogledalo sveta u kome su beskompromisno vladali muškarci. U godinama koje su usledile, na videlo je isplivala njihova nespremnost da prihvate mladu, briljantnu naučnicu kao svoju koleginicu, i to uprkos njenoj neospornoj stručnosti i profesionalnosti.
Štaviše, jedini koji ju je i dalje podržavao beše dr Branislav Petronijević. Na drugoj strani, činilo se, bili su svi ostali – od zvučnih i cenjenih imena akademskih krugova, do čaršije i žute štampe koja ispreda priče o tome da je Antanasijevićeva postala ljubavnicom lekara Milana Markovića.
Dok se na Univerzitetu vodi rasprava o njenoj docenturi, Ksenija se okreće onome što je najbolje umela: živo prati naučne trendove kod nas i u svetu, a na Narodnom univerzitetu u Beogradu predaje o Šopenhaueru i Sokratu. Ovdašnja elita sa pažnjom prati ova predavanja, sve dok Ministarstvo prosvete ne donosi odluku koja je za Kseniju, takoreći, značila degradiranje njenih ambicija: najpre je oktobra 1922. postavlja za profesora gimnazije u Nišu, da bi je nepunih mesec dana kasnije vratila u Drugu žensku gimnaziju u Beograd.
Ipak, oktobra 1923. dr Branislav Petronijević – uz dr Dragišu Đurića i docenta Nikolu Popovića – potpisuje predlog o Ksenijinom izboru u zvanje docenta za predmet istorija klasične filozofije. Tadašnji dekan Vlada Petković obrazložio je ovaj potez rečima da se „Beogradski univerzitet uvek odlikovao slobodoumnošću, među prvima u Evropi je dopustio ženama da studiraju, a sada daje i pristup ženi nastavniku”. Ono što ga je, međutim, demantovalo bilo je ponašanje Ksenijinih kolega – i to onih koji su njen izbor u zvanje potpisali i aminovali.
Prolaz u univerzitetske krugove – izuzetna čast ili ulaznica u pakao?
Malo je reći da je Ksenija s razlogom strepela kako će je akademska zajednica prihvatiti. Već na prvoj sednici fakulteta, dočekale su je utešne reči našeg etnologa dr Tihomira Đorđevića: „Čestitam vam, gospođice, ušli ste u pakao!”.
Ubrzo je dr Atanasijević shvatila i šta joj je uvaženi profesor time poručio. Netrpeljivosti, intrige, smicalice i otvoreno neprijateljstvo nisu imali za cilj da samo ospore njenu kompetentnost, već i da je doslovce „sklone” sa fakulteta. Sa naročitom upornošću je to činio dr Nikola Popović, i to otvoreno pred studentima napadajući mladu koleginicu. Srećom, studenti dr Popovića stali su na njenu stranu, i sa oduševljenjem pratili Ksenijina predavanja ukazujući joj divljenje i poštovanje. Šta je tačno iza svega stajalo, saznajemo iz knjige „Slučaj gđice dr Ksenije Atanasijević” njene savremenice Ilinke Arsović: „Kolegijumu Filozofskog fakulteta nije se svidelo što naša filozofkinja neće da uđe ni u jednu kliku, i što ne pristaje da bude senka ili sluga ni jednog starijeg profesora. Ona je isuviše naglašena individualnost i suviše stvaralački obdarena, da bi mogla napredovati u jednoj jalovoj i ropskoj sredini…”
Dr Ksenija, s druge strane, u svojoj ispovesti priznaje:
„Moja predavanja i rad na filozofiji, koja je oduvek bila moj život, bili su moja uteha.”
A tome je prevashodno svedočio njen naučni i stvaralački rad. U to vreme, dr Atanasijević je napisala preko 400 naučnih studija i nekoliko knjiga. Ipak, cena koju je platila za prodor u univerzitetske krugove na videlo je izašla tek u godinama koje su došle.
Konačni obračun sa dr Atanasijević
Marta 1928, Savetu filozofskog fakulteta upućen je predlog o izboru dr Atanasijević u zvanje vanrednog profesora za celokupnu istoriju filozofije. Predlog je ponovo potekao od strane Branislava Petronijevića, te je odmah na razmatranje predat Univerzitetskom veću.
Za Ksenijine kolege to beše idealna prilika da se još jednom sa njom obračunaju. Naime, odluka je na sednici Saveta jednoglasno usvojena; međutim, pre njenog iznošenja pred veće, dr Petronijević – sada već profesor u penziji – iznenada se okreće protiv svoje najbriljantnije studentkinje. Od tog trenutka, kampanja protiv dr Atanasijević uzima najveći zamah. Na sednici univerzitetskog veća, profesor klasične arheologije Miloje Vasić optužuje mladu naučnicu za plagijat jer, navodno, „nije navela autora jedne rečenice jednog od njenih dela”.
Ksenijina borba protiv kleveta, blaćenja i neosnovanih optužbi, protiv komplikovanja procedura, spontanih i organizovanih spletki, te svesnog kršenja zakona, trajala je narednih 8 godina. U mučnoj i nejednakoj borbi, jedino u šta se mogla uzdati beše njena besprekorna karijera. Na Beogradskom univerzitetu predavala je klasičnu, srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku, držala je predavanja na Kolarčevom narodnom univezitetu i širom tadašnje Jugoslavije, a potom i u Parizu, Atini i u Sofiji.
I sama je kasnije govorila kako „na svojoj strani, osim istine i zakona, nije imala ništa više”. Kako se docnije ispostavilo, to ipak nije bilo dovoljno – njen nastavnički rad okončan je 1936. godine, kada prva žena univerzitetski nastavnik i svetski priznata naučnica napokon podnosi ostavku i odlazi sa Univerziteta.
Iz javnosti u anonimnost: protivnici ipak ne odustaju
Stavljanje tačke na univerzitetsku karijeru za Kseniju je značilo okončanje napada kojima je konstantno bila izložena. Njena borba, međutim, nikako tu ne prestaje. Dolaskom Drugog svetskog rata, dr Atanasijević stiče nove protivnike: najpre u intelektualnoj eliti koju otvoreno kritikuje, a zatim i u nacističkom režimu koji je, usled priklanjanja jevrejskoj strani i javnog zastupanja feminizma, stavlja iza rešetaka.
Situaciju po okončanju rata ne menja ni dolazak nove vlasti. Svest o važnosti slobode kritičkog mišljenja – a koju je od početka vatreno zastupala – nisu Kseniji dozvolili postati pristalicom komunizma. Zato je ponovo uhapšena i osuđena na smrt, a da stvar bude gora, predlog o smrtnoj kazni stigao je od nekadašnjeg kolege Dušana Nedeljkovića – u to vreme dekana Filozofskog fakulteta i predsednika Komisije za ratne zločine.
Iako je smrtnu kaznu izbegla, dr Atanasijević iz zatvora izlazi lišena građanskih prava. Sva njena literatura našla se na listi zabranjenih, i godinama je bila nedostupna u bibliotekama i knjižarama.
A celokupni opus dr Atanasijević danas je od neprocenjivog značaja za srpsku filozofsku bibliografiju. Njeno „Originalno filozofsko učenje” (čijim se tvorcem se upravo ona smatra) izloženo je u Filozofskim fragmentima – odnosno, „Metafizičkim odlomcima” (1929) i „Etičkim odlomcima” (1930). Osim doktorske teze, Ksenijina bibliografija obuhvata radove iz etike, estetike i antičke književnosti, a od prevedene literature izdvajaju se „Etika” Baruha d’Espinoze, „Individualna psihologija” Alfreda Adlera, te „Socijalna istorija umetnosti i književnosti” Arnolda Hauzera.
Iako je komunistička vlast stavila veto na celokupno njeno stvaralaštvo, dr Atanasijević ipak nastavlja sa anonimnim radom. Njeni autorski tekstovi na francuskom, nemačkom, holandskom, češkom i bugarskom jeziku odreda su pobrali laskave kritike. U međuvremenu, Ksenija dobija zvanične pozive da predaje u Sjedinjenim Američkim Državama.
Uprkos tome, dr Atanasijević odlučuje ostati u rodnom gradu. Borba za obrazovanje žena, uz neobičnu smelost zastupanja prava slobode mišljenja – a naposletku i neizmerni značaj njenog naučno-istraživačkog rada – obezbedili su Kseniji Atanasijević istaknuto mesto u istoriji srpske filozofije. Umrla je 28. septembra 1981. u Beogradu u 88. godini.
Izvor: FB Rojalistički klub
