Starac i smrt
Starac nosaše breme drva. Veoma iscrpljen, baci breme, govoreći: „He, prokleta smrti, gdi si te ne dođeš da me uzmeš s ovoga sveta, da se ne mučim!” Kad, eto ti smrt stane pred njega, onako ružna kao što je pišu, pa ga pita što je zove. „Ta ništa,” — odgovori siromah starac, uplašen, — „da nisi došla, volio bih, al’ već kad si ovde, pomozi mi natovariti ovo breme na leđa da idem brže kući, jer me čekaju”.
NARAVOUČENIJE:
Nikom nije milo umreti, ako će kako bedno živiti. Dalmatinci znadu različne vesele prepovetčice svrh ove materije. Kažu da jedan starac spremi se da pređe preko planine Vučjaka, čujući da tamo negde ima mesto gdi nijedan starac ne može živiti. A kad čuje da se na planini pojavio strašan medved, a on ti beži kući. A drugome se dosadi življeti, pak uzme uže i pođe u šumu da se obesi, pak traži i traži i u celoj šumi ne nađe kako bi hoteo drvo; a kad ogladni, a on se vrati u selo: „Dajte, čeljadi”, — viče — „što užinati! Mal’ ne umre’ od gladi! Proklete šume! Ništa ti nejma da valja u ovoj našoj Dalmaciji! Ni drveta ne može čovek naći na kom bi se lepo i ljucki mogao obesiti!”. Jošt jednu, pak neću više. Jedan starac sve bi govorio da bi onom dobro platio ko bi mu kazao kako može umreti. Nađe se dobar čovek koji mu se obeća kazati i bez plaće. Reče mu da stane kod jedne međe, a on ode podaleko, uzme pušku, pak počne na njega nišaniti. A starac bež’ u među, govoreći: „Ta lud je sasvim; bi me upucao na mestu!”.
Izvor: Muzej Vuka i Dositeja
