Priča o Barseloni je složena, razigrana i šarena, skoro pa beskrajna kao i sama katalonska prestonica. Ali jedan od njenih najmarkantnijih rukavaca obuhvata život i delo ekscentričnog arhitekte Antonija Gaudija.
Ko sa Trga Katalonija krene peške na sever grada, neće se pokajati. U najpoznatijem barselonskom bulevaru koji je dobio ime prema nekada samostalnom gradiću Grasija – tu varoš je upravo izgradnja bulevara progutala – nalazi se niz reprezentativnih građevina.
Takmičenje aristokratske elite i novih industrijalaca krajem 19. i početkom 20. veka u tome čija će kuća biti originalnija dala je neslućenu slobodu arhitektama. I oni su je iskoristili.
Legenda pretočena u zdanje
Primer za to je Gaudijeva Kuća Baljo. Levo od Kuće Baljo, priljubljena uz nju nalazi se i Kuća Amalje nastala pre Gaudijeve građevine. Autor je Žosep Puč-i-Kadafalk, istaknuti predstavnik moderne arhitekture. Dok se susedna kuća koleba između neogotičkog stila i katalonske moderne, Gaudi nema takve dileme. Njegovo delo je raskošan primerak Gaudijevog stila.
Zapravo je Gaudijeva kuća – koju je on radio zajedno sa još dva arhitekta, nekoliko skulptora i slikara – okamenjena legenda o Svetom Đorđu. San Đordi, kako ga Katalonci zovu, jeste zaštitnik Katalonije. On je prema predanju u Palestini ubio zmaja – kod nas bi rekli aždaju – koji je izlazio iz jezera i proždirao decu. Cela fasada je posvećena toj legendi.
Krst na krovu je vrh koplja. Krov je zmajeva krljušt. Balkoni od livenog gvožđa predstavljaju lobanje žrtvovanih. Galerija na prvom spratu je – zmajeva čeljust.
I bez poznavanja ove priče koja je upisana u izgled kuće, građevina je jedinstvena. U spoju sa legendom Kuća Baljo postaje jedinstveni dragulj svetske arhitektonske baštine.
Nalogodavac je bio bogati vlasnik tekstilnih fabrika Đosep Baljo i Kasanovas. Zahvaljujući Gaudiju njegovo ime od 1906. ostaje utisnuto u kulturno pamćenje čovečanstva.
Produži li se šetnja bulevarom prema severu, desiće se još jedan neminovan susret – Kuća Mila je toliko markantna da čovek ne može da prođe kraj nje a da ne zastane i osmortri je. Gaudi ju je gradio uzmeđu 1906. i 1912. Bila je to prva građevina 20. veka koju je Unesko 1986. uvrstio u kulturno nasleđe čovečanstva.
Gaudi je, prema prvom utisku, stvarajući ovu zgradu, prinudio beton da zapleše i da u tom plesu, u jednom trenutku zastane. Pet spratova plus prizemlje i potkrovlje sa talasastim linijama i balkonima od gvožđa. Njih je oblikovao još jedan predstavnik katalonskog modernizma – zapravo katalonske verzije međunarodnog stila poznatog kao art nuvo ili secesija. To je Đosep Marija Đuđol, arhitekta sa kojim je Gaudi često sarađivao.
Ono što se ne vidi, a važno je, jeste inovativna intencija kuće. Sve prostorije su dobile prozore – a to do tada nije bila praksa. Sistem provetravanja je učinio docnije uređaje za rashlađivanje suvišnim. Gaudi je predvideo liftove koji su mnogo kasnije ugrađeni. To je jedna od prvih zgrada sa podzemnom garažom.
Zbog svog poigravanja sa linijama i betonske fasade, stanovnici Barselone su zgradu šaljivo nazvali La Pedrera – kamenolom.
Biografija neimarskog sveca
Antoni Gaudi je rođen u katalonskom gradu Reusu juna 1852. Umro je u Barseloni 10. juna 1926. Još za života je postao najistaknutiji predstavnik katalonskog modernizma, pokreta koji je podstakao preporod umetnosti, arhitekture, muzike, književnosti.
Otac Fransesk je bio kazandžija, isto kao deda i pradeda. Majka Antonija je često bdela nad bolesnim dečakom. Neka vrsta reumatičnog oboljenja vezala ga je često za krevet. To mu je uskratilo sate igre sa drugom decom. Ostalo mu je posmatranje prirode – biljni i životinjski oblici postaće prepoznatljivi elementi njegovog dela. Kao mlad čovek Gaudi se, posle neuzvraćene ljubavi, odlučio za neženstvo. Celibat će biti njegovo opredeljenje do kraja života. Njegova nevesta bila je arhitektura. Skoro sve monografije koriste njegovu fotografiju kada mu je bilo dvadeset pet godina. Slavu je stekao mnogo kasnije.
Ni u katoličkoj školi ni na arhitektonskom fakultetu u Barseloni, koji je završio 1878. nije se previše isticao, osim po crtačkoj veštini, u kojoj je bio daleko ispred svojih kolega.
Ostalo je zabeleženo da je direktor arhitektonske ustanove koja mu je uručila diplomu Elijas Rođent rekao: „Ko zna da li smo dali diplomu ludaku ili geniju – samo vreme može to da nam pokaže.“
Još kao student Gaudi je zarađivao za život kao tehnički crtač. Bavio se i dizajnom nameštaja. Na sebe je skrenuo pažnju dizajnom jedne vitrine na svetskoj izložbi u Parizu 1878. Posle nekoliko manjih radova za gradsku upravu Barselone sudbina mu je poslala mecenu – Eusebi Gvelj, tadašnji magnat tekstilne industrije prepoznao je Gaudijev talenat.
Kuća Visens
Do tada je Gaudi u samoj Barseloni već imao prvo remek-delo, luksuznu kuću berzovnog brokera Manuela Visensa. Dugo se mislilo da je on zapravo bio vlasnik fabrike keramike, ali istoričari su odbacili tu tvrdnju kao netačnu. Kako god, Visens je od Gaudija naručio kuću. Tako je nastala Casa Vicens na adresi Carrer de les Carolines 18–24 , usred gradske četvrti Grasija.
To je naša sledeća adresa. Odlučili smo da uđemo u ovu kuću. Za razliku od mase turista pred drugim Gaudijevim građevinama, ovamo dolazi tek nekolicina najupornijih. Upravo u tom prvom velikom delu, koje je ostalo u senci docnije izgrađenih, već može da se uoči sve što je proslavilo Gaudija.
Mudaheri – muslimani koji su ostali pod katoličkom vlašću posle rekonkviste – sačuvali su i u katoličkim delovima Španije značajne građevinske elemente iz vremena arapske vlasti. Tako je sintezom arapskih i španskih elemenata nastao mudaherski stil – izraženi ornamentalni elementi, izrazit kolorit, ukrasne keramičke pločice.
Taj stil je oživeo u devetnaestovekovnoj neomavarskoj građevinskoj struji, pa u katalonskom delu Španije snažno utiče i na Gaudija.
To se vidi već na prvi pogled. Kuća se toliko razlikuje od svoje okoline da se pojavljuje ono tipično radosno uzbuđenje kada oko prvi put obuhvati neko Gaudijevo delo – na trenutak se pomalja građevina iz snova ili iz bajke.
Samo dvorište je lepo uređeno ali malo, pošto je veći deo dvorišta sa Gaudijevom monumentalnom fontanom 1946. dat na prodaju za nove zgrade u komšiluku. Posle Gaudijeve smrti je deo Vinsentove kuće dograđen, Gaudi je još za života odobrio planove.
Kuća izbliza deluje mnogo moćnije. Kada se prolazi ispod njenih balkona vidi se da se ovde nije štedelo.
U jednom pismu iz tog vremena je Gaudi opisao kuću kao malu državu porodice, koja mora biti usmerena ka najvećem mogućem protoku svetlosti i vazduha. Gaudi je smatrao da higijenski uslovi omogućavaju zdrav razvoj dece u toj kući, a umetničko oblikovanje doma u kojem se deca rađaju jeste pretpostavka za gospodski karakter.
Već na ulazu posetioce očekuje neobičan trem. Iza njega je čuvena „Pušačka soba“ u kojoj se smelo citira špansko orijentalno nasleđe i razvija se u prepoznatljivu Gaudijevu prostoriju.
Stalaktitni svodovi, floralni motivi, keramičke pločice, smele boje – sve što je proslavilo Gaudija već je tu.
Na nekoliko spratova, u različitim sobama, postavljena je izložba maketa različitih evropskih primera za raskošne vile iz nekoliko epoha. Međutim, nas više interesuje original.
Tek kada čovek stupi u sanitarne prostorije, razume Gaudijeve zapise o tome šta može estetski da utiče na formiranje karaktera. Odlazak na kupanje u ovakvu prostoriju mora da ima nečeg sakralnog u sebi. Isto se može reći i za posetu toaletu.
Svaka prostorija u kući je različita. Iz jedne sobe se vidi ulica, iz druge dvorište, iz treće susedna zgrada. Pokušavam da zamislim vreme kada se ovde zaista živelo. Da li su deca iz ove kuće postala Gaudijevi idealni ljudi, gospodstveni, estetski istančani i zdravi pojedinci?
Tek od pre nekoliko godina kuća je renovirana i pretvorena u muzej. To znači da ovi zidovi čuvaju uspomenu na brojna detinjstva.
Penjemo se na krov. Tamo nas čekaju kule na ćoškovima kuće, koje su ukrasni citat starih orijentalnih osmatračnica i puškarnica. Ali upravo one doprinose originalnom izgledu kuće. Ona štrči, drastično odudara od okolnih građevina. Gaudi je stvorio stil koji nije bilo moguće pretvoriti u serijski standard.
Izlazimo iz kuće sa osećanjem da smo prethodnih sat vremena šetali trodimenzionalnim umetničkim delom. Ali sledeća građevina koje nameravamo da posetimo – Sagrada Familia do koje je odavde lako doći posle kraće vožnje metroom – zasnovala je Gaudijevu svetsku slavu.
Najveća crkva na svetu
Dugo su postojali planovi da se crkva završi do 2026. na stotu godišnjicu Gaudijeve smrti. Pandemija i druge nevolje na gradilištu doveli su do opreznije procene. Sada se barata sa godinom 2033.
Crkvu je najpre zamislio knjižar Đozep Marija Bokabelja. Vratio se sa putovanja po Italiji i poželeo da njegov grad takođe dobije monumentalnu crkvu. On je 1866. osnovao udruženje koje je počelo da skuplja pare za crkvu posvećenu Svetoj Porodici. Zemljište je kupljeno 1871.
Gaudi je preuzeo gradnju već isplanirane neogotičke katedrale – prethodni arhitekta počeo je sa gradnjom 1877., ali se šest godina kasnije povukao iz projekta, jer nije mogao da se dogovori sa udruženjem. Od 1878. Antonio Gaudi pretvara projekat u svoje životno delo.
Stilski ga razvija u sasvim drugom pravcu. Crkvu je obogatio sa 18 zvonika, tri pročelja – vera, ljubav, nada – sa još tri moćna zvonika iznad njih. Najveći zvonik će biti ujedno i najviši zvonik sveta. Ali Gaudi ga je koncipirao tako da vizuelno ne premaši obrise okolnih planina, rekavši da ljudska dela ne treba da izgledaju kao da su veća od Božijih.
Na platou ispred crkve vlada neopisiva gužva. To je situacija na koje upozoravaju svi koji su bili u Barseloni. Zagledani u Gaudijeve putokaze ka večnosti, turisti često ostanu bez ovozemaljskih dobara kao što je novčanik.
U crkvu se ulazi sa severne strane. Ulaznica nije jeftina. Unapred se određuje termin na internetu. Severno pročelje je urađeno za Gaudijevog života.
Kada su velikog majstora još za života pitali kada će crkva biti završena on je umeo da pogleda ka nebu i da kaže: „Mom se nalogodavcu nigde ne žuri.“ U njegovoj šali bilo je i uverenja da ga je sudbina izabrala za taj zadatak.
Poslednjih jedanaest godina života Gaudi se potpuno posvetio gradnji crkve. Iako je u mladosti imao sklonost ka elegantnom oblačenju i dobrim restoranima, poslednje godine je ličio na siromašnog isposnika ili prosjaka. Nosio je pohabanu odeću, zapustio bradu.
Kada je u junu 1926. zamišljenog čoveka u Barseloni udario tramvaj, nije imao dokumente sa sobom. Prevezli su ga u bolnicu za siromašne. Prijatelji su ga jedva pronašli. Kada se probudio, Gaudi je najpre odbio da ga prebace u drugu bolnicu. Umro je posle nekoliko dana.
Razmišljam o njegovom životu i smrti hodajući crkvom u koju je on ugradio svoje ukupno neimarsko umeće. Pogled mi sledi stubove koji se visoko gore razgranavaju u svod.
U crkvi je puno ljudi. Svetlost se prelama kroz vitraže. Plava, crvena, zelena, narandžasta svetlost. Umetnik Đoan Vila i Grau je rođen šest godina posle Gaudijeve smrti. Ali je ostvario Gaudijev amanet – da svetlost pomogne čoveku u crkvi da se mirno posveti onostranosti. Vitraži koje je ostavio Vila i Grau dodatno pretvaraju ovaj prostor u jedinstveno umetničko delo.
Vreme je da sednemo u klupe i odmorimo dušu. U tom trenutku iz zvučnika počinje da dopire „Ave Maria“. Ženski hor dodaje celom prizoru veličanstvenu zvučnu kulisu. Kada je muzika utihnula, osetio sam da nam je te savršene trenutke na neki način poklonio čovek koji je umro pre skoro celog veka.
Današnji stručnjaci smatraju da je Gaudi bio matematički genije. Sve što kod njega izgleda dekorativno, zapravo je funkcionalno. Prirodu je nazivao svojom velikom učiteljicom. U tome ima i nešto usamljenosti onog bolešljivog dečaka koji ne može da se igra sa decom pa posmatra ptice i biljke.
Iz nedovršene katedrale izlazimo impresionirani. Ovaj hram je kompleksniji, estetski originalniji i monumentalniji od svega što smo do tada videli.
Zapravo, u svetu koji je okrenut ovozemaljskom profitu, pravo je čudo da ljudi i dalje grade hramove. Doduše, Gaudijev hram je za Barselonu izrazito lukrativan. Godišnje ga poseti pet miliona ljudi.
Ostalo nam je još da se popnemo na brdo na kojem je Park Gvelj. Tamo je Gaudi živeo. I ograda i građevine unutar urbanizovane zone parka odišu jedinstvenim Gaudijevim rukopisom. Međutim, u park primaju samo određen broj ljudi.
Tog dana je kontingent iscrpljen. Nema veze, vratićemo se drugi put. Ali sa tog brda se vidi Barselona, sve dole do mora. Grad koji ne bi bio to što jeste da mu Antonio Gaudi nije udenuo svoju neimarsku dušu.
Post Views: 566
