Da je život Srba u Nemačkoj pun iznenađenje najbolje svedoči primer srpskog pesnika Ljubiše Simića, koji se i posle 11 godina bori sa falsifikatorima njegovih stihova. Kada otvori internet Simić ima priliku da vidi svoju pesmu „Tamo, ‘vamo“, koja je postala himna srpske dijaspore, kako se nalazi na hrvatskim elektronskim stanicama kao svečana pesma hrvatske emigracije.
– Moja pesma se nalazi na sajtu „Celebera“, a i na sajtu zagrebačkog magazina Dop. Preuzimaju je i drugi hrvatski sajtovi njihovih udruženja i klubova u svetu i potpisuju kao himnu svih Hrvata. Ta moja i prisvojena svečana pesma hrvatske emigracija „Tamo, vamo“ je „okićena“ šahovnicom, Isusom Hristom i stavljena pod naslov – „Bog i Hrvati“ – ogorčen je Ljubiša Simić.
„Tamo ‘vamo“ nije nacionalna pesma, nego je, kaže Simić, posvećena svim ljudima koji žive van domovine, bez obzira da li su Hrvati, Srbi, Bosanci. Nastala je pre 11 godina dok je putujući kroz Nemačku u automobilu spevao stihove o Srbima tamo i Srbima ovamo, o našim ljudima u tuđini i našem narodu u otadžbini.
– Držeći u jednoj ruci volan, a u drugoj olovku, grozničavo sam zapisivao prve stihove nove pesme jer sam se bojao da mI ideja ne pobegne. Bilo je to u proleće 2000. godine. Pesmu „Tamo ‘vamo“ objavio sam u svojoj prvoj knjizi pesama 2001. godine u izdanju kuće „Inorog“ iz Bora – priča Ljubiša Simić.
Udruženje pisaca „Sedmica“ iz Frankfurta dodelilo je 2001. godine Ljubiši Simiću nagradu „Bronzani Orfej“ za knjigu „Tamo ‘vamo“. Ljubiša je autor i dve knjige za decu „Mače naopače“ i „Harambaša svraka“, a u pripremi je četvrta knjiga „Šaljiva leskovačka proza“ na njegovom rodnom leskovačkom narečju. Simić je rođen 1970. godine u Tularu kod Medveđe, Srbija. Od 1991. živi u Frankfurtu na Majni. Objavio je četiri zbirke pesama: Tamo vamo, Mače Naopače, Uzbuna i dvojezičnu knjigu (na srpskom i nemačkom) Maraton.
Dobitnik je više književnih nagrada za svoja književna ostvarenja: Prva nagrada za poeziju za decu 2001, 2003, i 2006. godine na Majskom književnom konkursu pisaca iz dijaspore. Zlatna lira 2005. Zlatni Orfej i Kočićevo pero za 2010. godinu. član je Udruženja književnika Srbije, Literarnog društva Hesena (Nemačka) i predsednik Udruženja pisaca Sedmica iz Frankfurta na Majni. Aktivno učestvuje u svim aktivnostima usmerenim na očuvanju srpskog jezika, kulture i identiteta u rasejanju.
– I Bošnjaci su kasnije preuzeli moju pesmu kao svoju emigrantsku himnu, samo bez šahovnice i ostalih „ukrasa“, bez potpisa, ali sa komentarima Muje i Hase. Bilo mi je u početku smešno, a potom sam opet bio ogorčen. Poručio sam i Hrvatima i Bošnjacima da ne prisvajaju moju psemu, da je potpišu i skinu sa nje hrvatsku šahovnicu – kaže na kraju Ljubiša Simić.
HIMNA DIJASPORE: TAMO ‘VAMO !
Zbog onoga tamo, došli smo ovamo.
oni što su tamo, isto bi ovamo.
Znaju oni tamo, bolje je ovamo.
Jeste lepo tamo, lepše no ovamo,
ali nema tamo, šta ima ovamo.
Ne može se tamo, isto što i ‘vamo.
Mi bi rađe tamo, no da smo ovamo,
jer naše je tamo, a tuđe ovamo.
Ovi bi ovamo, hteli da smo tamo.
briga njih ovamo, kako nam je tamo.
Trpimo ovamo, što ne bismo tamo.
Tako je ovamo.
Oni misle tamo, blago nama ‘vamo,
kada nismo tamo. Svi hoće ovamo.
Niko ne bi tamo. Kada bi svi ovamo,
ko bi onda tamo? Ko nas posla ‘vamo,
ostao bi tamo, jer ne sme ovamo.
A njemu je tamo, bolje no ovamo,
pa onima tamo, ne da više ‘vamo.
Trebaju mu tamo. Šta će svi ovamo?
Neko mora tamo. Dosta nas je ‘vamo.
Tako ti je tamo.
Plačemo ovamo, za onima tamo.
Al’ suze su ‘vamo, krupnije no tamo.
Svako ko je ‘vamo, ima nekog tamo,
pa čas je ovamo, pa odlazi tamo,
muči se ovamo, da pomogne tamo.
Glavom je ovamo, a srcem je tamo.
Sve bi dao ‘vamo, da je bolje tamo
i čeka ovamo, kad će bolje tamo,
da napusti ‘vamo, da se skrasi tamo.
Hladno je ovamo.
Nije kao tamo, jer sunce ovamo
ne greje ko tamo, izblediš ovamo.
Stran im dođeš tamo,
Ko što si i ‘vamo.
Blago onim tamo, što nisu ovamo,
no su samo tamo, jer mi smo ovamo
ni ‘vamo ni tamo.
