Postoji izreka koja kaže da se po prvom januaru godina poznaje. Da su upravo zbog toga početak nove godine i restartovanja kalendara i časovnika koja s njim dolaze idealne okolnosti za okretanje novih listova, donošenje novih odluka i zacrtavanje novih ciljeva, pa makar svi ti novi listovi, odluke i ciljevi trajali taman onoliko koliko traje i činija ruske salate na prazničnoj trpezi.
Znaju za tu izreku svi. I oni koji mamurnog i promrzlog prvog januara odlučuju da prestaju s pušenjem, da konačno kreću u teretanu, i oni koji se kunu da će, eto, samo još Božić da prođe, najzad početi zdravo da se hrane i skinuti stomak.
Svi – osim studenata u Srbiji.
Kod njih nema okretanja novih listova i zacrtavanja novih ciljeva, jer se na njihovim kalendarima od onog nesrećnog 1. novembra 2024. dani više ne broje, i jer na njihovim časovnicima kazaljke i dalje pokazuju 11:52, trenutak kad se na Železničkoj stanici u Novom Sadu obrušila nadstrešnica i ugasila 15 života.
Zbog toga su studenti u novu 2025. godinu ušli u istom maniru u kom su proveli i poslednja dva meseca stare 2024; sa transparentima i zastavama, protestujući u tišini i tražeći ispunjavanje zahteva.
Poslednjeg dana 2024. godine, tačno u 23:52, studenti i građani u Beogradu, Novom Sadu i Nišu zaćutali su na 15 minuta u čast nastradalih u novosadskoj tragediji, i na taj način, ako je verovati izreci s početka teksta, najavili politički veoma sadržajnu i turbulentnu 2025. Naročito kada se u obzir uzmu i sva politička dešavanja – a nije da ih nije bilo – koja su obeležila kraj 2024, odnosno osvit 2025, počevši od predsednikovih priča o SNS-ovom krilu „lojalista“, preko premijerovih najava o prolećnoj rekonstrukciji vlade, pa sve do Proglasovog objavljivanja programa mera za „Dan posle“.
Nedeljnik zbog toga, da vi ne biste morali, pretresa sve značajnije događaje koji su u proteklih desetak dana zatalasali političku pozornicu Srbije i, vodeći se pomenutom izrekom koja kaže da se po početku godina poznaje, pokušava da odgovori na pitanje šta nas to čeka u novoj 2025.
VUČIĆEVI „ČUVARI VATRE“
„Prvo su se sastali u jednoj maloj crkvi, to je njihov običaj, ja nisam deo tog tima. Oni su se čak i na krv tamo zaklinjali – nikada sa žutim ološem i onakvima i ovakvima. Uglavnom su muškarci, i svi oni su spremni da se bore. Časni su ljudi i sada ih već ima više od 17.000, a među njima je i moj brat i još neko iz moje porodice. Nisu bogati, oni su tu kao čuvari vatre, samo pozitivno mogu da govorim o njima, osim što su pomalo, po mom ukusu, ekstremni“.
Ne, ovo nije scena iz Kjubrikovog filma „Širom zatvorenih očiju“.
Nema tu ni sablasnih maski ni crnih ogrtača, ni Toma Kruza ni Radeta Šerbedžije, to samo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u novogodišnjoj večeri i na televiziji s nacionalnom frekvencijom, javnost upoznaje s SNS-ovim krilom „lojalista“.
Iako je nakon Vučićeve priče o „lojalistima SNS-a“, a u kombinaciji sa ponovnom najavom da bi 15. marta trebalo da se krene u formiranje već pominjanog Narodnog pokreta za državu, u nekim medijima počelo da se spekuliše o tome da predsednik time zapravo želi da napravi nekakvu vrstu otklona ili diferencijacije unutar partije (jer, nameće se pitanje, šta je sa ostalih „regularnih“ 700.000 članova stranke?), Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji, ne smatra tako.
U razgovoru za Nedeljnik, Stojiljković kaže da se, baš kao i iza one priče o „Kobrama koje bi za tren razbacale studente i građane u protestu“, i iza ovoga nalazi „loše prikrivena (polu)pretnja“.
„Ta priča nije ništa drugo do najava scenarija u kome, suočen sa radikalizacijom protesta, Vučić više ne bi mogao da kontroliše partijsku falangu“, objašnjava Stojiljković i dodaje:
„Ne radi se tu o otklonu od stranke prepune interesnih kalkulanata, nego o polupretnji borbenom partijskom milicijom sa relativno autonomnom strukturom i vođstvom, unutrašnjim stranačkim prstenom fanatizovanih i spremnih na sve“.
S druge strane, izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar smatra da je Vučićeva priča o lojalistima imala trostruki cilj.
„Prvi je podsticanje morala kod najšireg članstva i simpatizera u kontekstu najave borbe protiv korupcije koja verovatno neće zaobići ni SNS funkcionere“, objašnjava Klačar za Nedeljnik. „Drugi cilj je da se ukaže da u SNS ima puno organske podrške (otuda i veliki broj ljudi koji čine lojaliste) kako bi se amortizovale kritike da je stranka napustila principe i vrednosti, a treći je najavljivanje formiranja novog-starog pokreta u martu ove godine“, zaključuje Klačar.
REKONSTRUKCIJA VLADE ILI IZBORI?
Iako je Vučić tokom istog tog televizijskog gostovanja u kom je pričao o lojalistima izjavio i da u „Srbiji ne postoji ni društvena ni politička kriza“, sama činjenica da širom zemlje već više od mesec i po dana bukte prilično masovni studentski protesti (protest na Slaviji 22. decembra, prema proračunima Arhiva javnih skupova, bio je brojniji i od petooktobarskih demonstracija) pokazuje sasvim suprotno.
Klačar za Nedeljnik objašnjava da bi u idealnom scenariju rešenje za izlazak iz političke krize bili ili prevremeni izbori, ili, u manjoj meri, rekonstrukcija vlade (koju su predstavnici vladajuće partije u proteklih desetak dana nekoliko puta najavljivali), ali da za SNS „izbori svakako nisu primarna opcija“.
„Prva opcija jeste da SNS zaigra na kartu izdržljivosti i strpljenja, bez radikalnih poteza prema studentima, uz pravljenje određenih kompromisa na različitim nivoima“, pojašnjava Klačar. „To bi uz protok vremena oslabilo masovnost protesta, utišalo energiju i zaustavilo proces političke artikulacije istih. Izbori bi, bez smirivanja tenzija, bili Pirova pobeda za naprednjake osim u dva slučaja: da vlast značajno unapredi izborne uslove i/ili da se opozicija ili delovi opozocije jasno opredele da će na prevremenim izborima i učestvovati“.
Profesor Stojiljković smatra da vlast pričama o rekonstrukciji vlade samo pokušava da kupi još vremena, „baš kao što to rade i najavljivanjem nikad viđene borbe protiv korupcije i kriminala“.
„Najavljivaće i formiranje pokreta kao svog novog političkog dizajna, i neka nova lica i podrške uglednika. Ako ne bude druge, tek tada će na brze izbore pod nepromenjenim uslovima“, objašnjava Stojiljković za Nedeljnik.
Slično Stojiljkoviću, i Klačar smatra da priče o SNS-ovom pokretu služe za smirivanje tenzija, uz napomenu da se zbog „veoma zgusnute političke agende ne može garantovati da će on na kraju i biti formiran“.
„Za smirivanje tenzija SNS-u bi najviše odgovarao pokret, malo rasterećen od nekog balasta koji ima SNS, uz nova lica i više državničko-pomireteljskih poruka umesto parcijalnih stranačkih“, kaže Klačar. „Možemo očekivati da će, ukoliko do tog pokreta dođe, i SPS biti njegov deo, ali verovatno uz zadržavanje određene autonomije ili kao koalicioni partner“.
PROGLAS – „DAN POSLE“
Samo nekoliko časova uoči ponoći, inicijativa Proglas objavila je program mera pod simboličnim nazivom „Dan posle“.
Proglas je u saopštenju objasnio da se program odnosi na 18 „neideoloških mera“ iz oblasti pravosuđa, ekonomske politike, medija, izbornog sistema, ekologije i
bezbednosti koje za cilj imaju da „okupe ljude i oslobode društvo od straha, monopola i nasilja“, te da su na njihovoj pripremi radili eksperti za ta pitanja.
„Verujemo da bi iza ovih mera mogao da stane svaki odgovoran građanin Srbije, nezavisno od svog političkog opredeljenja“, napisali su članovi Proglasa u prazničnom saopštenju. „Verujemo da su ovo mere za kojima mora posegnuti svaka odgovorna demokratska vlada u prvih tri, šest i 12 meseci svog rada. U društvu razorenih institucija i uništenog političkog života, neophodno je najpre obnoviti osnove poverenja, pravde i jednakosti“.
Profesor Stojiljković za Nedeljnik objašnjava da Proglas „nesporno ima autoritet unutar kruga demokratskog i obrazovanog građanstva, pre svega onoga proevropske orijentacije“, te da zbog toga i njegove „mere i pravci pomena koje predlažu mogu pomoći objedinjavanju opozicionih stranaka ili koalicije tog usmerenja“.
„Ipak, problem ostaje mostobran prema beskrajno razjedinjenim strankama suverenističke, ali nesporno nacional-demokratske, desne opozicije i uticajnim intelektualcima koji promovišu i oblikuju njenu platformu na pitanjima spoljnopolitičkih destinaacija i sudbine Kosova“, kaže Stojiljković za Nedeljnik.
Komentarišući Proglasov program mera, Klačar za Nedeljnik kaže da se radi o „dokumentu skromnijeg dometa u odnosu na ono što se najavljivalo ili što je javnost očekivala“, i pokašnjava da su mere „mahom reakcija na kontekstualna dešavanja, s malo detalja, koje ne gledaju daleko u budućnost i sadrže malo strateškog pristupa“.
„Čini se da mere ne mogu biti platforma za okupljanje opozicije jer ne pokrivaju veliki broj važnih tema, niti su strateškog okvira“, zaključuje na kraju Klačar. „Ove mere pre mogu biti nekakva vrsta kratkoročnog akcionog dokumenta i link prema opoziciji koji bi osnažio poverenje, nego velika programska alternativa“.
TEKST JE OBJAVLJEN U AKTUELNOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 9. JANUARA
Post Views: 3
