Imam sada više vremena i slobode da prođem i poznatim i nepoznatim prostorima zavičaja (nema obaveza prema roditeljima). I onim udaljenijim od kuće u kojoj sam odrasla. I kroz varoš Kosjerić, eto… Poslednjih godina je više upoznajem. Predeo, po predeo, ciljano. Odvojim dan, pa doputujem. A kad-kad i usput, nekim drugim poslom…
Reklama
Posrećilo mi se tako da samo četiri dana posle napunjenih 68 godina (rođena sam 23. decembra), konačno, po drugi put (računajući od rođenja) fizički dođem u dvorište Pupića vile. I uđem u nju. Beše 27. decembar 2024., između dolaska mog voza u Kosjerić i početka promocije ovogodišnjeg broja Lista Naš trag, čiji sam saradnik. Pređoh odmah sa perona preko pruge na put koji vodi do Vile.
Dan pravi zimski. Po snegu i hladnoći ne baš isti kao onda, ali je za ovu priču nekako lepo što je bar malo nalik. Nije bilo vejavice ni smetova. Sneg je ranije napadao, pa prestao. Probija se sunce, povremeno. Jak mraz, dugo se drži posle jutra.
Foto: J. Vitorović / časopis Razotkrivanje
Došla sam ranijim prepodnevnim vozom i bilo je dovoljno vremena da se pripremim za susret i suočavanje sa ostacima prostora u kojem sam, na veoma dramatičan način, prvi put ugledala ovaj svet. Naročito jer sam, znajući da se urušava, očekivala scenografiju kao za tragediju ili Hičkokov film. Nije me plašila, samo je, naravno, uvek neprijatno naći se u sred ruševine.
Apstrahujem prve utiske i usredsređujem se na glavno: susret sa zamišljenim ambijentom iz onog vremena. Morao je, biti vilinski lep, skladan, svetao (vide se prastare „čašice”, kao nosači provodnika za struju), topao, prostran. Uostalom, ovo je vila, a vile grade imućni i ljudi od stila. Može kraće: od porekla – aristokratija. Često se u šali pozivam na činjenicu da sam u vili prvi put udahnula, i da zbog toga imam bar malo aristokratskog u poreklu. Imala su, doduše, nekada i naša sela aristokratiju. Ne brojem kao u varoši, ali je bilo mudrih, čestitih, plemenitih, hrabrih i, dabome, imućnih seljaka. Danas, selo ima samo stare i ponekog imućnog…
U maloj sobi, odmah levo od glavnog ulaza, „gledam” majku na porođajnom stolu i babicu Dobrilu uz nju. Babičin lik, sve do nedavno, zamišljah na osnovu mamine priče, a onda se na internetu pojavila fotografija – ona sa bebom ili čak dve u njenim rukama, i oko nje porodilje, svaka sa svojom. Par godišta posle mog, pod tremom, pred glavnim ulazom Vile.
Njih dve, svaka u svojoj ulozi, snažno i hrabro, vode borbu za život – majke i deteta. Babica je stamena, korpulentna, ima ozbiljno lice, strogo pogleduje majku, bodri je da izdrži, nema predaje. Moraju svi iz ovog izaći kao pobednici. Kakav lik je babica Dobrila! Koliko li je malih ljudskih stvorenja, kroz dramu ili bez nje, sačekala da se prekotrljaju iz onog prvog ništa, u ovaj „lepi i surovi svet” (B. Ćopić)? Malo je svesnih toga i još manje društvenog priznanja vrednosti njenog poziva.
Kao u nekom sfumatu, samo „nazirem”, u jednom trenu čudovišni izgled ogromne bebe – sebe, sa velikim podlivima na glavi od napora da se probijem, sa plavo crvenom kožom, koja majku navodi na pomisao da nisam živa. I plavim jezikom koji se isprečio pred naporom pluća da povuku vazduh. „Čujem” oštar zvuk koji babica proizvodi, udarajući me dlanovima svuda po telu. Sva se usredsredila na te, za mene odsudne momente – biti ili ne biti. „Čujem” i jedva čujan glas majke, kada moli da i njoj pomogne da preživi (zbog njenih „sirotica” kod kuće, jer… „ako i ona umre…”) Konačno moj plač i uzvik babice da je preteglo na ono – biti. Sve posle toga je pulsiranje žile kucavice – moje, već punih 68 i njene, još 60 godina, do 2016.
Proživeh, dakle, i za sve nas, ponovo dramu porođaja i rođenja. Katarzu!
Prenu me snop zraka koji u tom trenu „uskoči” kroz zjapeću šupljinu prozorskog okna. Kao da mi se Sunce osmehnu… Krenuh, potom, da „rekonstruišem” i ostali prostor – koja je soba bila za bebe, gde mi je bio krevetac, gde usijana peć kraj koje je sedela babica i pojila bebe (majka kaže da je mene uzimala na kraju). Po ko zna koji put i ovde se nasmejem na reči kako će mi već sledećeg jutra dati kačamak za doručak (detalj iz majčine priče).
Zavirih tu i tamo u još neki ugao koji se nije srušio. Koristim prosijavanje svetlosti između oblaka i kroz šupljine vile, da napravim nekoliko kadrova. Ubedljivijih, zbog dinamike kontrasta…Malter na zidovima se još, tu i tamo, drži (tekstura zgodna za komponovanje slike enformela).
Nigde ni traga od inventara (nameštaja)…
Izađem na balkon prema putu kojim se dolazi. Nekako nađem mesto za stopu na podu, na koji su se naslonili otpali drveni kapci i limeni podšivci krova. Fotografišem svoju senku na kamenu (kao da se krećem prostorom sna).
Od lepote ostala ruina
Foto: J. Vitorović
Fotografišem prag glavnog ulaza. Preko njega, evo, četvrti put prelazim. Zasigurno, neće me više prevoditi…
Izađoh polako napolje. Primetih da se najbolje drži prednja fasada sa tremom i stepeništima. Njih verovatno čuvaju moćni kameni stubovi-držači i kvalitetne kamene obloge, od dna do vrha i celom površinom. Zaista se sluti nekadašnja „ljepota, na lijepom pomješću” (majčine reči). Nečije bogatstvo, u trenu izgubljeno, silom oteto, malo poslužilo opštoj stvari i zauvek se prepustilo zaboravu i zubu vremena.
Čovek je ovde bio… i ubrzo će sasvim nestati njegovi tragovi…
Ali, eno, gore, u iskrivljenom parčetu oluka, na prednjoj fasadi, raste beli bor. Mali, spram uslova i prostora u kojem je ponikao. BONSAI. Iz semenke koju je ispustila veverica ili ju je naneo vetar.
Priroda zna šta radi.
Za portal Rasejanje.info Jelena Vitorović, Valjevo
