Niko ne zna šta može ako ne pokuša
Gete
Obraćajući se, u avgustu 1945. godine, članovima britanskog Donjeg doma, ratni premijer gordog Albiona, parafrazirao je opasku nekadašnjeg nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka, koja se odnosi na eksplozivni karakter Balkana i posledice koje to ima po stabilnost Evrope. Vinston čerčil je, progovorivši o perspektivi Starog kontinenta posle okončanja Drugog svetskog rata, tom prilikom rekao: Ako izbije neki novi evropski rat, to će se desiti zbog neke proklete gluposti na Balkanu.
A da su za te gluposti, najpre, krivi Srbi, na Zapadu je bio i umnogome do danas ostao rasprostranjeni stereotip. Kako kaže naš ugledni istoričar Dragoljub Živojinović: Bije nas glas da izazivamo nevolje, stvaramo krize iz kojih izrastaju veliki konflikti. Doduše, kako smatra, u tome postoji i zrno istine. Jer, imamo sklonost da izazivamo i da se inatimo.
ZABORAVLjENI PONOS
To nismo, treba odmah naglasiti, radili tek tako, iz hira. Borili smo se za ono što je uistinu naše, a što su prisvajali globalni i regionalni silnici. No, u tome nismo uvek bili dovoljno pragmatični, pa smo sebi, kao i drugima, navlačili i nepotrebne nevolje, odnosno nismo uvek vodili računa o pogodnom trenutku za realizaciju naših stremljenja.
Kako god bilo, u očima velikih a nama nenaklonjenih sila, Srbi koji nisu želeli da krotko pristanu da im drugi kroje sudbinu, bili su osuđeni da budu viđeni kao remetilački faktor. Od toga nismo mogli da pobegnemo, osim da se odreknemo onoga što nam pripada. Zato je i dobro što smo stekli spomenuti imidž. On svedoči da smo hrabar i ponosan narod. Tačnije, da smo donedavno bili takvi.
Tokom 90-ih, možda još manje promišljeno i spretno nego ranije, ponovo smo se suprotstavili onima koji su umislili da imaju pravo da preuređuju svet po svojoj volji, te grade nekakav Novi svetski poredak. U toj borbi, srpski David – kao što to obično u životu biva – nije uspeo da savlada zlog prekomorskog Golijanta, a zadobio je strašne rane. A što je najgore, pokazalo se da je dekadencija modernog doba tolio nagrizla naš karakter, da je inat, iako jak pokretač, nedovoljan da istrajno i ponosno nastavimo da stojimo postojano kao klisurine. Popustili smo kada je već sunce počelo da izlazi, i umesto da pevamo: proklet bio izdajica svoje domovine, mnoge takve ljude smo doveli na vlast. Da ne bude zabune ni oni pre njih nisu valjali, ali bar nisu bili petokolonaši.
KOLABORACIJA I ILUZIJE
Šta je Srbija time dobila? Nametanje politike samoponižavanja u kontekstu produženog kulturnog rata protiv Srba. Nastavak politike otimanja Kosova i podrivanja Republike Srpske. Zapadno asistiranje secesiji Crne Gore. Uništavanje ekonomske samoodrživosti naše zemlje. Dužničko ropstvo. Lopovsku privatizaciju svega i svačega. Razaranje odbrambenih kapaciteta države.
Tako smo stigli do tačke u kojoj se danas nalazimo. Radi EU integracija dali smo gotovo sve što je od nas zatraženo, a one su za nas ostale nedosanjani san. A i da nije tako – u okolnostima kada je globalni ekonomsko-krizni cunami trajno oslabio moć zapada, te ubrzao procese koji su se i bez njega odvijali – pitanje je koliku nam one korist uistinu nose.
Otupeo nam je inat i pljunuli smo na sopstveni ponos. Poklonili smo se pred oholom silom. Ali, za kolaboraciju ništa nismo dobili, osim što smo neprijateljima olakšali da nam nanesu novo zlo. Da stvar bude gora, nismo počeli da menjamo svoje mazohističko ponašanje ni onda kada su okolnosti u svetu postale drugačije. Dok Amerika uveliko slabi, mi smo i dalje njeni pokorni vazali.
SRPSKA KVISLINŠKA KALjUGA
Zapadni stratezi su na našoj političkoj sceni instalirali svoje izvršioce, ili bar kolebljive, nemoralne samoživce, koji su za naciju spremni da se bore i žrtvuju taman koliko i za lanjski sneg. I ako nisu rodomrsci i pravi petokolonaši, posvećeni su samo svom interesu. Takvi ljudi preovlađuju u vladajućoj garnituri, a dominiraju i u opoziciji. Najizrazitiji tamošnji njihov izdanak je Srpska napredna stranka. A plašim se da, u vešto upakovanoj ambalaži, zapadni stratezi pripremaju i nove srpske nacionalne alternative. Da se nađu, kao kukavičija jaja, u nastupajućim vremenima.
To je kratak opis političkog ambijenta u koji, krajem marta, dolazi premijer Rusije, Vladimir Putin. Kako tvrdi politički analitičar Branko Radun, on stiže u Beograd da spasava Južni tok. Kriza vlade može da ugrozi operativnu realizaciju Južnog toka koju su kadrovi, naročito oni iz G17 Plus, pokušavali da blokiraju i opstruiraju. Otuda, Moskvi može da se isplati da do daljnjeg pomogne sanaciju postojeće vladajuće garniture, pošto je velika šansa da posle izbora u nju uđu još veći dužnici Vašingtona i Londona. Da joj se priključe oni koji su toliko gladni vlasti da su spremni da urade čak i ono što postojeći kvislinzi nisu. Bar ne sami, što ne znači da neće u sastavu velike koalicije, sa punim izdajničkim kapacitetom.
Novinar i analitičar Željko Cvijanović ide i korak dalje. On čak smatra da Putin dolazi u Beograd da ovdašnjim vlastima ponudi šansu za vojno-političku i ekonomsku preorijentaciju Srbije sa evroatlantskog na evroazijski kurs, i svestranu rusku podršku za tako nešto. No, čak i ako je tako, čini mi se osnovano, Cvijanović misli da sadašnji režim nema hrabrosti da zaigra smelo, i tako trasira put za ekonomski spas zemlje.
PRETNjE I SPAS
Štaviše, Srbiji ne preti samo privredni kolaps. Nad njom se nadvijaju i nove ozbiljne vojno-političke pretnje. Novoizabrani predsednik naše secesionističke južne pokrajine, Bedžet Pacoli, izjavio je da će tokom njegovog mandata u severnom delu Kosova zavladati red i zakon.To nije ništa drugo do pretnja da će šiptarski jurišnici pokušati da okupiraju i severni deo Kosova. A da bi Srbija, koja i dalje prihvata da krotko ostane u američkom zagrljaju, branila taj deo naše teritorije, nerealno je očekivati.
S druge strane, Srbija koja bi se okrenula Rusiji, to ne bi morala ni da radi. Jer, kosovski separatisti i njihovi američki mentori, svesni da bi dobili odlučan odgovor, ne bi se ni usudili da krenu u pohod na sever Kosova. Kao što bi odustali i od daljih nasrtaja na Republiku Srpsku.
Za Srbe je kako ekonomski, tako i vojno-politički spas u tesnoj saradnji sa Rusijom. To je jasno. Kao što je i očito da mi na čelu vladajućih i najveće unutrašnjopolitički (ali ne i geopolitički) opozicione partije, nemamo hrabre ljude, spremne da preuzmu odgovornost za spas nacije, te podnesu rizik koji proizlazi iz toga. Naša politička elita je uglavnom spremna da sve žrtvuje radi sebe, a sebe ni zbog čega. Kamoli zbog otadžbine.
TRULjENjEM DO IZBAVLjENjA
Zato će, bez obzira na velike reči i pompezna obećanja, Srbija nastaviti da trune još neko vreme. Mada, taj proces će, nadam se, biti kraći nego što bi bio ako se Rusija ne bi energično umešala u njega. Putinova poseta neće ostati bez efekata. U najmanju ruku projekat Južni tok će biti poduprt, a verovatno će biti otvorene i kapije za dodatno povećanje ruskog ekonomskog, pa i političkog prisustva u Srbiji. Tako ćemo se približiti spasu iako do njega za sada nećemo stići.
Ne znam ko će sve biti u sastavu sledeće vlade, ali znam da ona neće biti ni istinski nacionalna, ni dovoljno odgovorna da započne celovite privredne reforme. Bitka za spas Srbije započeće tek posle nje, odnosno protiv nje, sa ciljem da narednu vladajuću garnituru što pre zamene prave patriotske snage. Na njima je da se do tada uobliče, konsoliduju i aktiviraju. A veće prisustvo Rusije – uporedo sa daljim neizbežnim slabljenjem Amerike i distanciranjem nekih relevantnih evropskih država od atlantizma – olakšaće im da dođu na vlast i povedu Srbiju magistralom vojno-političkog, ekonomskog i identitetskog transformisanja, iz marionetske u slobodnu i sebi posvećenu zemlju.
OŽIVLjAVANjE INATA
Fransis Bekon je svojevremeno rekao: Mi želimo da svetlost napretka donesemo iz svih krajeva sveta. To je pravilan pristup, ali za sve postoji pravo mesto i vreme. A Srbima inicijalna iskra nacionalnog i privrednog spasa i napretka može da dođe samo iz Rusije. Naravno, to ne znači da potom Srbi ne treba da se napajaju i sa drugih strana. Pogotovo, što će nova, postamerička Evropa, počivati na osovini Moskva-Berlin, čiji kraci će se protezati i prema drugim prestonicama velikih država našeg kontinenta (izuzev Britanije).
No, do tada: ne lipši magarče. Prvo moramo da se izborimo sa sobom, te da oživimo svoj stari dobri nacionalni inat, koji je vekovima bio temelj našeg istrajnog ponosa. Setimo se reči Eriha Froma: Ukoliko je čovek neproduktivan, ukoliko je pasivan i samo čeka da prima, on je ništa, on je mrtav. To jednako važi i za čitave narode.
Srbi su uhvaćeni u kandže nacionalno-ravnodušne pa i izdajničke političke elite. Da bi došli do spasa moraju to da shvate i samoinicijativno počnu da se dižu. Iskustvo arapskih zemalja, bez obzira na mnoge inostrane zloupotrebe tamošnjih narodnih pokreta, za nas treba da bude inspirativno. Ipak, alternativu sistemskoj truleži ne smemo da tražimo u demagogiji ma koje vrste, i u pokretima bez hrabrosti da se do kraja izjasne o bitnim pitanjima, odnosno onima koji se nisu uzdigli iznad egoističnog kalkulanstva.
LIčNO AKTIVIRANjE
Verovatno nećemo dočekati političare koji će postupati u duhu Ničeove poruke: Ja volim onoga koji hoće da stvara iznad samog sebe i tako propadne. Ne bave se danas politikom ljudi takvog kova, kakvi su tokom velikih ustanaka početkom 19. veka, obnovili srpsku državnost na dunavsko-moravskom prostoru. Ali svi mi koji mislimo da smo nacionalno svesni Srbi, moramo u sebi da kalimo takvu misao, i to ne u vezi sa nekim drugim ljudima nego sa nama samima. U eri interneta i raznih društvenih mreža, u doba mogućnosti koje pruža nevladino delovanje, i sami možemo da postanemo katalizator društvenih promena. I što je najlepše, ako nas bude mnogo, ne moramo da propadnemo!
Kada srpsko javno mnenje više ne bude isčekivalo mesijanske spasioce, te gunđajući što drugi ne rade nešto više, svoju pasivnost pravdalo nemogućnošću da se lično bilo šta uradi, krenućemo putem spasa. Dovoljno je da počnete da prosvećujete i osvešćujete komšije i rođake, pišete grafite, delujete preko interneta, osnivate NVO i preko njih nešto produktivno radite, i stvari će početi da se razvijaju u tom pravcu. Nije mnogo ali daleko od toga da je beznačajno, pod uslovom da to rade i drugi. Kumulativni efekti neće izostati, a otpočeće i proces pročišćenja i aktiviranja nacionalnog dela političke sfere.
VRAćANjE DUHU PREDAKA
Tako će, a ne traženjem novih lažnih idola, doći do nacionalne evolucije sa revolucionim rezultatima. Dok god se divimo raznim novim samozvanim liderima, i njima dižemo molitvenike da zamenimo one posvećene vođama u koje smo se razočarali, prolazićemo kao i do sada. To znači ko bos po trnju.
Naš nacionalni spas leži u ličnom, makar u vezi sa malim stvarima, prevazilaženju pasivnosti. Ne shvatimo li to, i ne počnemo li da izazivamo nevolje unutrašnjim i spoljnim razaračima Srbije i Srpstva, ostaćemo u okovima nacionalnog i socijalnog poniženja.
To treba stalno ponavljati onima koji tu prostu ideju još nisu shvatili, te sa samoponižavajućim entuzijazmom hrle da glancaju biste novih idola, umesto da sami pokušavaju nešto da rade. Naši preci bili su u stanju da učine da mala Srbija – u inat nekim velikim silama – bude značajan faktor u velikim evropskom igrama, a mi moramo bar da smognemo snage da postanemo relevantni činilac u sopstvenoj zemlji. Inače, ne zaslužujemo ni da nosimo srpsko ime koje su nam preci ostavili u nasleđe, a kamoli da nam bude bolje!
