Najlepši deo srpske dijaspore, mladost kojoj život još nije počeo da ispostavlja račune, čiji snovi nemaju kraja a mnogi u njoj tek čekaju prve velike ljubavi, okupila se prošlog vikenda u beogradskom Centru Sava da igrom i pesmom pokažu kome pripada, da im tuđina nije sasekla korene. Došli su u Beograd puni nade i treme, čak straha, kako će se predstaviti u Srbiji, hoće li uspeti da iznesu lepšu sliku života srpske dijaspore, kako će ih doživeti njihova matična država i narod u njoj. Nadanja i strahovi bili su neosnovani i uzaludni; tu decu je dočekao potpuni muk; medijski i svaki drugi. Niko ih nije video.
Beograd nije ni znao da se u Centru Sava održava Evropska smotra srpskog folklora dijaspore. Beograđane niko nije obavestio.
Nijedan beogradski medij, elektronski, štampani, nije pratio niti je registrovao ovaj događaj.
Sutradan, po okončanju Smotre, nijedan dnevni list, a u Beogradu ih ima desetak, ni slovom nije obavestio svoje čitaoce da je u Centru Sava skoro dve hiljade devojaka i momaka i cele Evrope plesalo u raznim srpskim nošnjama i pevalo pesme o krajevima iz kojih potiču njihovi roditelji.
U Beogradu svoje programe emituje sedam televizijskih kanala sa nacionalnim dozvolama. Nijedan od njih, uključujući RTS, nije objavio izveštaj sa Smotre. čak ni golu informaciju, rečenicu, dve. Ništa.
Može li ova sramota da se objasni? Otkuda toliko jednoumlje? Da li je moguće da 20 urednika ovih ili onih medija misli isto, da je za sve njih Smotra srpskog folklora dijaspore događaj bez ikakvog značaja. Ima li ova sramota isti izvor? Ko je to naredio i zašto? Nikada u Srbiji, od vremena Titovog socijalizma, nije bilo ovakve kontrole medija.
Organizatori Smotre imali su obećanje da će se u Centru Sava pojaviti predsednik Srbije, Boris Tadić. I pojavio se. U nedelju popodne, taman kada je takmičenje folkloraša dijaspore ulazilo u završnicu. Ali, nije se Tadić pojavio kod njih, već na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke čiji je predsednik.
Ta sednica održavala se pod istim krovom, stotinak metara dalje. Tih stotinu metara predsednik Srbije nije hteo da pređe. On, valjda, zna zbog čega.
Ministar kulture u Vladi Srbije, Predrag Marković morao je, u to sam čvrsto ubeđen, po službenoj dužnosti, logici posla koji radi, opisu zadataka, sedeti u prvom redu Centra Sava. Na otvaranju ili završne večeri Smotre, svejedno je, ali je morao. Ako ova Smotra nije deo srpske kulture onda ja ne znam šta jeste. Šta je u ta tri dana za ministra kulture Srbije bilo važnije od Smotre?
Gradonačelnik Beograda, Dragan đilas nije našao za shodno da pošalje makar svog pomoćnika na Smotru, kad već on sam nije hteo da dođe. Mogao je, a ni to nije uradio, da kaže uredniku Studija B, gradske televizije, da „pokrije“ događaj u Centru Sava. Ni to nije uradio.
Svake godine u Srbiju iz dijaspore pristigne četiri milijarde i 500 miliona evra. Gotovog, živog novca. Od tih para Srbija živi. Da nema tog novca Srbija bi bila u stalnim uličnim demonstracijama i nemirima, u konstantnim izbornim aktivnostima. To nije bilo dovoljno predsedniku Srbije, ministru Markoviću, gradonačelniku Beograda… da se pojave pred decom onih koji Srbiju drže na kakvim-takvim ekonomskim nogama.
Ako vam je za utehu, dragi zemljaci, „Vesti“ su ovde bile, i uvek su, na vašoj strani.
