Najbogatiji privrednici u Srbiji su i najveći dužnici, za poreze i doprinose duguju 170 milijardi dinara, a sva njihova dugovanja iznose više od neverovatnih 500 milijardi dinara, odnosno oko 5 milijardi evra
Nijedan od najbogatijih ljudi u Srbiji ne nalazi se na listi najvećih poreskih obveznika, ali jesu u vrhu najvećih poreskih dužnika, saznaje NIN od izvora u Ministarstvu finansija. Vodeći u dugovanjima prema državi i Poreskoj upravi su Miroslav Mišković, Milan Beko i Zoran Drakulić.
Takođe, nijedno ime, prema izvorima NIN-a iz vrha policije, ne nalazi se u belim knjigama organizovanog kriminala. U policiji tvrde da nije njihov posao ispitivanje bogatstva tajkuna. Ta istraga zahteva prvo unakrsno ispitivanje prihoda i rashoda i porekla imovine. To je nadležnost Poreske uprave, a ako Poreska uprava to zatraži, u konkretnim slučajevima policija je spremna da daje logističku podršku. Spremni smo za takve postupke, ma ko da je u pitanju, kaže naš izvor iz MUP-a. U samom vrhu policije kažu da je od izuzetnog značaja Zakon o oduzimanju imovine stečene kriminalom jer je to najveći udarac koji može država da zada bilo kome ko se bavi organizovanim kriminalom, uključujući i organizovani kriminal belih okovratnika.
Policija se zaklinje da je spremna da udari na tajkune koji su nelegalnim mahinacijama stvorili čitave imperije i ostvarili monopolski položaj, ali u njenom vrhu kažu da nije dovoljno samo da se neko nekome ne dopada jer je bogat već je neophodan zahtev tužilaštva.
Sasvim je jasno da ovde nije reč o nedopadanju i da za policiju i sve druge nadležne državne organe ima dovoljno posla, samo kada bi hteli da ga obave. Ali, odgovor na pitanje zašto poslovanja najbogatijih ljudi nisu ispitivana i nisu predmet istrage očigledno leži u drugoj činjenici – svi vodeći tajkuni preko firmi iz senke finansiraju gotovo sve političke partije. Ipak, na spiskovima Agencije za borbu protiv korupcije koju su partije dostavile nema imena Miroslava Miškovića, Milana Beka, Vuka Hamovića niti mnogih drugih. Niti se iko potrudio da sazna na koji način se onda oslikava njihov uticaj na partije. U Poreskoj upravi tvrde da nemaju način provere finansiranja partija i da su za to nadležne druge institucije.
Očigledno u mnogim državnim organima veliki privrednici imaju zaštitu. U Poreskoj upravi tvrde da država štiti velike neplatiše i da su njima, kao izvršnom organu Ministarstva finansija, po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj adminstraciji (član 7) vezane ruke da javno obelodane, na primer, najveće poreske dužnike u Srbiji. Otvaranje tih spiskova najverovatnije bi potvrdilo nezvanična saznanja NIN-a da najbogatiji privrednici, odnosno njihove firme, duguju državi oko 170 milijardi dinara samo po osnovu poreza na dohodak, zdravstveno i penzijsko osiguranje, dok sva njihova dugovanja (dobavljačima, međusobno i ostala) dostižu više od neverovatnih 500 milijardi dinara ili oko pet milijardi evra.
Taj porez nenaplativ je kroz prinudnu naplatu iz sasvim bizarnog razloga, naizgled, jer propisi o stečaju i privatizaciji zabranjuju sve radnje vezane za redovnu i prinudnu naplatu od strane Poreske uprave. Na ovaj način država je omogućila zaštitu velikih privrednika. Ispravka te greške samo naoko je pokušana kroz donošenje uredbe o povezivanju staža zaposlenih. Država će tako, prema navodima izvora NIN-a, preko Poreske uprave namiriti Fond PIO. Od koga? To pitanje ostalo je bez odgovora.
I dok se tajkunske imperije šire, a mnogi od njih su vlasnici vila u najelitnijim delovima Londona, Moskve ili Monte Karla, njihova neisplaćena potraživanja ne ostaju samo na nivou države. Ostvarujući monopolski položaj oni funkcionišu po principu tržišnih ucena i kada su u pitanju domaći dobavljači.
Tajkuni su i nastali u vreme režima Slobodana Miloševića, tokom devedesetih, delom zato što su bili privilegovani, delom zbog izostanka mehanizama kontrole, neprilagođenih novonastalim društvenim uslovima. Praćena kadrovskim čistkama, rekonstrukcija države zasnivana je po partokratskoj liniji. I novi sloj bogataša regrutovan je iz tehnokratsko-upravljačkog sloja bilo iz sfere privrede ili politike. Ta elita imala je uvid u samo tržište i stvarajući finansijsku bazu, isisavajući novac društvenih firmi prebacivala ga na sopstvene kroz nerealne vrednosti roba i usluga, deo su davali za održavanje Miloševićevog režima, a najveći deo uzimali su za sebe. To im je omogućilo stvaranje takvih monopola da je njihovu barijeru teško probiti i postali su milijarderi za kratko vreme. O kojim sumama je reč?
Bogatstvo samo dvojice vodećih biznismena Miroslava Miškovića i Milana Beka, trenutno se procenjuje na oko 500 miliona evra iako su prethodnih godina pominjane daleko veće sume. Kako je moguće za kratko vreme u siromašnoj državi stvoriti takve imperije? Odgovor na to pitanje već gotovo deceniju duguju pravosudni, policijski, poreski i ostali organi države.
Prvo je u ratnim uslovima stvorena društvena pretpostavka za lov u mutnom, iskorišćene su sankcije i rat, a potom privatizacija, kojoj je prethodio proces devastiranja svih privrednih subjekata i vladao je princip poslovanja – uništi pa dođi do toga džabe, a posle preprodaj. Po toj logici stotine fabrika i hiljade hektara zemlje kupovane su za nekoliko maraka, stvarajući s druge strane radnu masu suočenu s pukim preživljavanjem i potpuno zavisnu od volje vlasnika firmi u kojima su zaposleni. Prigrlili su poslove koje su nekada obavljale državno izvozne firme Geneks i Ineks.
Bila je to divlja zona u kojoj je formirana nova klasa bogataša, privatnih preduzetnika koji će preuzeti poslove države. Vuk Hamović i Zoran Drakulić preuzeli su poslove filijala Geneksa u inostranstvu. Uz Hamovića, posao je započeo i Vojin Lazarević. Miroslav Mišković u to vreme započinje posao iz svog stana, iz kojeg se prethodno iselio Slobodan Milošević na Dedinje. Milan Beko u to vreme bio je ministar i jedan je od tvoraca Zakona o svojinskoj transformaciji. Za svega nekoliko godina najisplativiji poslovi države prebačeni su u ruke privatnih firmi koje su radile pod direktnom kontrolom režima, izdvajajući novac za njegove potrebe.
Tajkunske veze su tesne. Povezuju ih konkretni interesi, a umrežavaju niže nivoe legalnim principima u kom svako ima svoju cenu, a ako to ne prolazi, mitom i korupcijom. Takva paukova mreža sofisticiranog organizovanog kriminala zadire u samu esenciju države.
Novi bogataši nisu pretežno imali naklonost novih vlasti nakon 5. oktobra. Ali, u svojim rukama imali su novac, ključne ljude na važnim pozicijama izvršne vlasti, u bankarskom sektoru, kao i sindikatu. To im je omogućilo da ojačaju svoje pozicije i upuste se u drugi čin privatizacije.
Veze u novoj vlasti ostvarili su čim je počeo da se nazire kraj Miloševićeve ere. Za usluge finansiranja opozicionih partija nove vlasti revanširale su im se posebnim povlasticama, uključujući i donošenje zakona po njihovoj meri. Pripadnici Miloševićeve poslovne elite postali su najvažniji tajkuni, pozicionirajući sada već svoje ljude na ključne pozicije države.
I premda zapošljavaju ukupno svega 45.000 ljudi, njihov uticaj na upravljanje države daleko je smeliji i iz nje crpe gotovo svu moguću korist koju mogu da dobiju, uključujući zajmove države za mala i srednja preduzeća po povoljnim uslovima koji su završili u njihovim firmama.
Oni učestvuju zajedno u poslovima. Milan Beko i Miroslav Mišković pominjani su kao suvlasnici Luke Beograd, Miroslav Mišković i Bogoljub Karić vezani su i sada rodbinskim vezama. ćerka Miškovića udata je za sina Sretena Karića, Bogoljubovog brata. Karić za kojim se traga zbog zloupotrebe položaja u Mobtelu, samo je jedan od Miloševićevih tajkuna, koji nikada ne bi dospeo na crnu listu da nije zašao tamo gde ne treba – otvoreno u politiku, kao opozicija novih vlasti. Združeni su i u poslovnom udruženju, koje se okuplja u Šekspirovoj ulici, u klubu Privrednik, u kojem su i Danko đunić, Željko Mitrović, Dragan Tomić, Miodrag Babić…
Ne možemo reći da su svi novobogataši isti. Ali, država nikada nije zaštitila one koji su svoj kapital stekli legalnim transparentnim poslovanjem, procesuiranjem onih drugih sa mračnim tokovima novca.
Nikada nije dat odgovor države kako to da baš siromašna Srbija ima najbogatije ljude u regionu. I to u tolikom broju. Ekonomista Miroslav Prokopijević ima jednostavan odgovor: Najviše ih se negovalo. Išli su im na ruku i kod donošenja zakona, poput antimonopolskog, koji nije predviđao sankcije i zapravo pretstavljao samo formalno izvršenje zahteva EU. Srbija nema ni naftu ni gas ni dijamante, koje su pale u ruke ruskih oligarha, ali zato je imala državna preduzeća čija privatizacija je zapravo predstavljala potpunu pljačku. I zato gotovo da nemate tajkuna tako visokog ranga koji je nastao posle 2001. godine. Svi oni su sa manjim ili većim imperijama postojali u vreme Miloševića. I netačno je da su nove vlasti imale ikakve dugove prema njima. Trebalo je samo da otvore tržište i oni bi pokazali svoje sposobnosti. E, sada će stvar da dođe na pravu meru, ocenjuje Prokopijević. U zavisnosti ko ume da radi, a ko ne ume, odvijaće se njihov opstanak.
Stjepan Gredelj, član Saveta za borbu protiv korupcije, kaže za NIN da su tajkuni i dalje dobro raspoređeni, vešti, imaju slabu državu protiv sebe i mnogi od njih su odgovorni za upropašćene izvore finansija države, a da njihov mehanizam nije komplikovan. Naprotiv, zasniva se na oduzimanju i potom umnožavanju. Savet za borbu protiv korupcije sve je pokušavao. Upozoravao da Miodrag Kostić ne sme da kupi tri šećerane za po tri evra, da Milan Beko ne sme da kupi Luku Beograd jer taj posao nije legalan. Ali, ništa nije vredelo. Kako da prijavite to onima koji su upleteni u mrežu sa njima. Tužilaštvo je moralo tokom svih ovih godina makar na pogrešan signal Saveta da pokrene istragu, ali istrage su izostajale i gotovo uvek bi se pozivali na nedostatak dokaza.
Luka Beograd sada je prvi test za tužilaštvo, koje vodi pretkrivični postupak za zloupotrebu prilikom sekundarne privatizacije.
Nema evidencije imovine i transakcija
U Poreskoj upravi tvrde da nemaju nikakav uvid u transakcije najkrupnijih bogataša i da lista najvećih poreskih obveznika ne oslikava pravo stanje jer tajkuni ne prijavljuju porez državi s obzirom na to da su njihove firme i dalje registrovane u of-šor zonama. Miroslav Mišković, Milan Beko, Zoran Drakulić, Vojin Lazarević, Vuk Hamović, svi oni registrovali su firme na Kipru i sličnim poreskim rajevima. I niti jedan od njih svoje poslovanje ne vodi preko Srbije. Na taj način izostaje kontrola tokova novca. Zanimljivo je, međutim, da prema izvorima NIN-a, Poreska uprava nema zbirni podatak šta sve poseduju u zemlji najbogatiji privrednici. Tako su do podatka da iza firme Vorldfin, vlasnika Luke Beograd, stoji Milan Beko, saznali iz medija. Oni ne stoje imenom i prezimenom kao vlasnici, već su zaklonjeni iza investicionih fondova, registrovanih van zemlje, kažu u Poreskoj upravi.
Poreska uprava nema ni zbirni podatak koliko hektara zemlje je u rukama svega pet do deset ljudi, iako se spekuliše da je reč čak o milion hektara. Do pre dve godine kontrolisali smo imovinu, ali bazu podataka preneli smo lokalnim Upravama prihoda, tako da su ti podaci rasuti, kažu u Poreskoj upravi. Pokriće za ovaj prenos nadležnosti u kojem se gubi zbirni podatak leži u nedavno donetom zakonu o lokalnoj samoupravi.
Kretanje novca moguće utvrditi
Najveća pljačka države započela je iznošenjem enormnih količina keša iz zemlje. Procenjuje se da je tokom devedesetih izneto oko devet milijardi maraka. Iako su to bili enormni iznosi novca čak i za mnogo veće države no što je Srbija, trag novca do danas nije pronađen. Kretanje novca ne može zauvek ostati tajna iako u tom transferu i zatiranju traga koriste of-šor destinacije i rajska ostrva za povraćaj novca i ubacivanje u zemlju pod drugom firmom. Ali, za onoga ko hoće, nije tako nemoguće da dođe do krajnjeg imena, uveren je Radomir Milašinović, bivši načelnik analitike Službe državne bezbednosti i profesor Fakulteta za bezbednost.
đinđić i bogataši
Mnogi od njih su obijali prag đinđićevovg kabineta, u pokušaju uspostavljanja novih veza. Jednog dana došao sam na posao i u kancelariji me je sačekao đorđe Nicović. Pitao sam šta vi tražite tu, a on mi se obraćao kao da smo dugogodišnji prijatelji. Tražio je sastanak sa đinđićem. On je bio samo jedan od mnogobrojnih, zbog kojih je đinđić zahtevao od svih njegovih ministara da izbace iz kabineta sve koji se pozivaju na njega i poznanstvo s njim tražeći usluge, kaže izvor NIN-a, visoko pozicionirani član đinđićevog kabineta.
