Koliko je Srbija posle parole da EU nema alternativu, hapšenja svih haških begunaca i usvajanja zakona po evropskim pravilima kao uslova za članstvo u suštini daleko od iste te Evrope najbolje su se preksinoć uverili naši zvaničnici
U mrklom mraku noći između ponedeljka i utorka, kad su kosovski policijski specijalci krenuli silom da zauzmu administrativne prelaze na severu Kosova i prekinu svaki kontakt sa Srbijom, naši zvaničnici su telefonom odmah pozvali SAD, Brisel i ključne zemlje EU da ih obaveste o novoj, do sada najopasnijoj provokaciji Albanaca. Međutim, s druge strane niko nije hteo da podigne slušalicu, ni u SAD, ni u Briselu, ni u ključnim zemljama EU, iako su jako dobro znali ko i zašto zove! Kao kad vam zapale kuću, a vi pozovete vatrogasce koji sede u društvu vašeg piromana i pogađaju koliko ćete puta zvati dok ne shvatite da vam se niko neće javiti. Upravo to ćutanje SAD i Brisela pokazuje gde je Srbija na putu ka EU.
Posle ove noći jasno je da je prekid pregovora, blokadu srpske robe, akciju kosovskih specijalaca i sve druge akcije koje ćemo gledati narednih dana Priština dogovorila s onima koji neće ni na telefon da nam se jave. Jasno je i da jedno što EU traži od nas jeste da priznamo nezavisno Kosovo i odreknemo se svojih sunarodnika na severu pokrajine. Da hapšenjem Karadžića, Mladića i Hadžića nećemo dobiti ništa više od tapšanja po ramenu i smeška haškog tužioca Bramerca. I da nam niko neće pomoći kad je Kosovo u pitanju.
Ali, dobro, i s tim moramo da živimo. Da živimo i shvatimo da EU nije utočište gde će svi naši problemi biti rešeni, već da to moramo sami. Da razumemo da Evropa nije mesto gde nas svi vole i gde milijarde evra čekaju samo na nas, ali i da zbog toga ne treba da odustanemo od Evrope jer bi za sve nas bilo dobro da budemo u tom društvu.
Da razumemo da SAD i Brisel vide Srbiju samo bez Kosova i da budemo svesni da će svi naši političari koji o Kosovu misle drugačije proći kao Milošević, đinđić i Koštunica, koje su SAD i EU jednostavno precrtale. I da nam ne bi bilo bolje čak i kad bi Boris Tadić i Tomislav Nikolić danas zajedno potpisali da priznaju Prištinu.
Sve to ne sme da nas uplaši i spreči da se i dalje borimo za svoje interese, male kao što je Srbija mala, ali nama mnogo važne. Jer i čovek je živ samo dok se bori.
