Bio je to najimpozantni i najznacajniji dogadjaj u kulturnom zivotu jugoslovenske i srpske zajednice u Torontu i celoj Kanadi u poslednjih desetak godina. Ovo je eho glasnih razmisljanja i jednodusnih ocena upravo zavrsenog festivala „crnog talasa“ JU filma iz 1960-tih, koji se od kraja januara pa do prve sedmice marta ove godine naizmenicno odrzao u Otavi, Vankuveru i Torontu. O tome najbolje svedoci i izuzetni interes publike, redovi za ulaznice, puna gledalista i rasprodate dvorane, sto se u ovdasnjim kinotekama vec odavno nije desilo kada je rec o slicnim filmskim programima.
Sta vise, za film „Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice PTT “ Dusana Makavejeva, zbog ogromnog odziva gledalaca, u Torontu je priredjena i dodatna, vanredna predstava. U zemlji gde se i umetnost vrednuje novcem, retrospektiva „crnog talasa“ jugoslovenskog filma iz 1960-tih postala je svojevrsni „ljubavni slucaj pred rasprodatim filmskim dvoranama“ (na 7 projekcija u bioskopu „Sinematek Ontario“ u Torontu prisustvovalo je oko hiljadu gledalaca).
Posmatrano iz sireg, dubljeg konteksta, ovaj festival se od filmskog dogadjaja pretvorio u jedinstveni kulturni fenomen, po cemu ce posebno ostati upamcen. Naime, po prvi puta se desilo da jedan program sa ovakvom umetnickom specificnom tezinom privuce toliku paznju nase dijapore u Kanadi, koja je dosad bila „obecana zemlja“ za turneje folk-zvezda i namenske pozorisne monodrame iz matice.
Filmski „crni talas“ je bila ideja koju je ovde bilo tesko plasirati i „prodati“. Taj pionirski korak je sada napravljen. „Crnotalasni“ filmovi postali su – „evergrini“!
„Ovako nesto se nikad pre nije desilo! U Kanadi na scenu stupa nova generacija nasih iseljenika ciji je kulturni senzibilitet i cije su potrebe mnogo istancanije. Za razliku od ranijh vremena, sve je vise nasih ljudi, razlicitog profila, koji svojom kreativnoscu, idejama i intelektualnim pregnucem, menjaju ne samo kulturolosku sliku jugoslovenske zajednice nego, u duzem procesu, doprinose i duhovnoj evoluciji multikulturalistickog miljea Kanade, sublimujuci i praveci „kopcu“ izmedju zemlje svog porekla i zemlje u kojoj sada zive. Ovaj festival „crnog talasa“ je najbolji primer takvog pristupa i usmerenja i mislim da je izuzetno vazno da je organizovan u direktnoj saradnji sa kanadskim filmskim institucijama“- kaze poznata glumica Dragana Varagic, koja je svojim radom obogatila pozorisnu scenu Kanade, sto u svojoj profesiji cini i njen zivotni saputnik, karikaturista Dusan Petricic, koji ziveci i delajuci u Torontu, nastavlja da dobija svetska priznanja za svoje stvaralastvo.
Retrospektiva „crnog talasa“ u Kanadi je dokazala da prave
vrednosti nikad ne zastarevaju. Ovi filmovi su sa lakocom komunicirali sa publikom, gotovo tri i po decenije nakon svog nastanka. Za one starije, susret sa „crnotalasnim“ filmovima budio je i osecaj nostalgije i uspomene na neka prohujala vremena, a za mladje to je bilo otkrovenje jedne drugacije realnosti na velikom ekranu, jednog potpuno razlicitog poimanja sveta i filma.
Jedna trecina prisutnih gledalaca bili su kanadski filmofili, koji su bili ushiceni oslobodjenim filmskim jezikom, buntovnickom energijom, narativnim stilom i dubinom ekspresija kojim su zracili filmovi Zike Pavlovica („Budjenje pacova“ i „Kad budem mrtav i beo“), Sase Petrovica („Bice skoro propast sveta“), Dusana Makavejeva („Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice PTT“), Zelimira Zilnika („Rani radovi“) i Purise DJordjevica („Jutro“).
„Ovo je veoma zanimljiv filmski program. Drago mi je sto sam imao mogucnost da vidim Makavejevljev film ali istovremeno mi je i zao sto i drugi filmovi nisu sa engleskim titlom“- rekao nam je Pirs Hendling, direktor uglednog Medjunarodnog filmskog festivala u Torontu, jednog od najvecih na svetu.
Angazovanoscu i ljubaznoscu Dinka Tucakovica, urednika filmskog programa Jugoslovenske kinoteke u Beogradu, kopije filmova „crnog talasa“ su obezbedjene i dopremljene u Kanadu. Sticajem okolnosti, samo su kopije filmova „Ljubavni slucaj ili tragedija sluzbenice PTT“ i „Jutro“ bile u tom momentu raspolozive sa engleskim titlom tako da su ostali filmovi prikazani na izvornom srpskom jeziku uz simultano prevodjenje na engleski.
Najnezaboravniji i ujedno mozda najuzviseniji momenat festivala, ne samo po misljenju autora ovog teksta, desio se na projekciji flma „Budjenje pacova“. Film je bio nasinhronizovan na nemacki jezik, uz simultano prevodjenje na engleski, sto je za mnoge gledaoce, pogotovo naseg porekla, predstavljao problem u pracenju filma.
Ali, niko nije napustio salu, svi su u tisini pomno i kao hipnotisani gledali ovo Pavlovicevo remek-delo, koje je snagom svojih slika prikovalo gledaoce za sedista. Bio je to trenutak za istoriju „crnog talasa“, najupecatljiviji dokaz njegove stvaralacke monumentalnosti i neprolaznosti.
„Odusevljeni smo sto smo imali tu priliku da po prvi puta u nasoj Kinoteci prikazemo klasike „crnog talasa“ jugoslovenskog filma iz 1960-tih. Mi cesto organizujemo zajednicke filmske programe sa Kanadskim filmskim institutom iz Otave i „Kinotekom Pacifik“ iz Vakuvera, kao sto je i ovom prilikom bio slucaj. Nas osnovni zadatak i cilj je da gledaocima predstavljamo istoriju filma i da je na taj nacin odrzimo zivom. Godisnje priredjujemo oko 40 razlicitih filmskih programa, sa oko 400 filmova, koji su zapravo retrospektive autorskih opusa, smotre nacionalnih kinematografja ili omazi poznatim glumcima.
Toronto je multikulturna metropola i mi svojom delatnoscu nastojimo da privucemo pripadnike razlicitih etnickih grupa, cime ujedno sirimo nasu gledalacku bazu. To je je pokazala i retrospektiva „crnog talasa“ JU filma iz 1960-tih koja je naisla na izvanredan prijem kod publike jugoslovenskog porekla, ali treba istaci da je projekcijama ovih filmova prisustvovala i poveca grupa kanadskih filmofila kao i studenata brojnih filmskih skola u Torontu“- kazala je izvestacu „Nezavisnih novina“ Suzan Okstobi, direktorica filmskog programa „Kinoteke Ontario“ u Torontu.
Za kraj, mozda najbolje objasnjenje o razlozima uspeha ovog festivala dao je Tom Mek Sorli, direktor Kanadskog filmskog instituta, vrsni poznavalac filmske umetnosti, koji je jedan od najzasluznijih za organizovanje ove filmske smotre u Kanadi: „Filmovi ‘crnog talasa’ govore o univerzalnim temama i problemima koji i danas muce i tiste celi savremeni svet, u eri globazacije i vladavine korporacija, kao sto su totalitarna psihologija, konzervatizam, provincijski mentalitet, manupulacije i ogranicenja svake vrste, netolerancija, nedostatak alternativa i neophodnost sirine i slobode izbora. U tom kontekstu, iako napravljeni pre vise od 35 godina, ovi filmovi su relevantniji mozda vise nego ikad pre, sto je po mom misljenju jedan od kljucnih razloga zasto su dobili tako zapazen publicitet i izazvali paznju filmske javnosti sirom Kanade“.
Okovan cenzorskim lancima i sputavan ideoloskim zabranama Titovog rezima, „crni talas’ je svojedobno bio osudjen na brzi zaborav i tamu filmskih bunkera. Ali, sledeci onu mudrost da su „okovi krila da se brze, vise i duze leti“ ovaj najfascinantniji pokret u istoriji srpske i jugoslovenske kinematografije je snagom svojih poruka, reci i slika preziveo sve misterije cenzurizma, izdrzao test vremena i usao u istoriju svetskog filma, nacinivsi od slika iz zivota udarnika – ram za sliku celog sveta!
