**
IZ KNJIŽEVNOG ŽIVOTA KOSOVA I METOHIJA
SLOBODAN KOSTIĆ U RANILUGU
1
Ranilug je veliko srpsko selo u Kosovskom Pomoravlju, pored puta između Gnjilana i Bujanovca. U ovoj enklavi ostalo je da živi 40-50 hiljada Srba. Oko 1200 mladih srednjoškolaca iz ovog kraja htelo bi da nastavi studije. Ali fakulteti na srpskom jeziku postoje na sasvim drugom kraju Kosova, u drugoj enklavi čiji je centar Kosovska Mitrovica. Studenti iz Kosovskog Pomoravlja ne mogu bezbedno da dođu do Kosovske Mitrovice. Zato se javila ideja da se u Ranilugu otvore odeljenja pojedinih fakulteta iz Kosovske Mitrovice. Glavni organizator toga posla je prof. dr Slobodan Kostić.
Ko je Slobodan Kostić? Citiram belešku o autoru iz njegove poslednje knjige Izabrane pesme (2006).
Srbin po krvi, Pravoslavac po veri, pokajnik po preumljenju i ponašanju, poučitelj po poslušanju, Slobodan Kostić rođen je pred Svetog Nikolu (kršten o Bogojavljenju) 1952. godine Gospodnje u prostom i pobožnom domu (otac Aleksandar, majka Slavka), u Rečanu, u Novobrdskoj Krivoj Reci, i tu primio prvi čin stidljivosti. Rastući pored Manastira Tamnice (zadužbina Sv. Kralja Milutina) učio se strahu Božijem i smirenju; i na bogatom narodnom nasleđu i predanju.
Izučio je i visoke svetovne škole (doktorirao knjigoslovlje) pisao za novine i časopise, objavljivao knjige — pesničke (Čitanje mape, Žilište, Pokajničke pesme, Izabrane pesme), esejističke i knjigoslovske (Novija srpska poezija na Kosovu, Stvaranje i tumačenje, Budni snevač Rade Drainac, Pravoslavno duhovno pesništvo, Stvaranje i tvorevina); sačinio male pravoslavne lekcionare (pojmovnik, molitvenik). Bio starešina Narodne i univerzitetske biblioteke u Prištini i upravitelj Škole pravoslavne veronauke.
Sa učiteljem u knjigoslovlju, Petrom Milosavljevićem, osnivač je i predsednik Društva za obnovu srbistike i pokretač časopisa Srbistika; prvourednik je sabornika za pravoslavnu slovesnost Pravoslavno delo (Manastira Banjske) i urednik Knjigotvornice Logos.
Primao je svetovne (književne) nagrade („Đura Jakšić“, „Risto Ratković“, „Lazar Vučković“, „Milorad Panić Surep“, „Gračanička povelja“, „Pečat varoši sremskokarlovačke“); pristajao na svetske počasti, ogrehovljavao se, pokajavao; hodočastio (ruske, svetogorske, palestinske svetinje).
Odmak od tljenog ka trajnom (čini mu se) učinio je, milošću Božijom, (a molitvenim zastupništvom duhovnih rukovoditelja, arhimandrita Pajsija i preosvećenjejšeg vladike Artemija), u okretanju od (bezsilne) nemoći ljudske ka (svesilnoj) pomoći Gospodnjoj, u skretanju sa puta prolaznih radosti na „tesan put“ odricanja i uzdržanja; u mržnji prema grehu i ljubavi prema Hristu, porodu i poučeniku, bližnjemu.
Udostojen je (nedostojan) i visokih duhovnih počasti: Ordena Svetoga Save I reda i ipođakonskog čina.
U novu Kostićevu knjigu ušle su, po izboru autora, pesme iz njegovih prethodnih zbirki i nekoliko novijih pesama, vrhunske vrednosti, koje bi mogle da se nazovu Gračanički ciklus. Kostićevo pesništvo je posvećeno Kosovu.
Recenzenti ove knjige i pisci Pogovora Dragiša Bojović i Vera Milosavljević stavljaju Kostićevu poeziju u vrh srpskog pesništva. U Pogovoru, u tekstu Dragiše Bojovića pod naslovom Rečanski kosmički ep, kaže se:
Kostićeva poezija nam je potrebna i zbog toga da ne bismo sahranili život pre Kosova, pre sudbinskog boja. Jer od tog trenutka naša svest i naša poezija kao da ne pamte da smo bili zemljodelci, štitari, kožuhari, strelari, sedlari, dobošari, putnici i ljubavnici, miroljupci i osvetnici. Pesničkim paradoksima oživljavaju se istovremeno dva mitska Kosova — jedno junačko, kakvog ga pamti epska poezija, a drugo je narodno i folklorno. U novijim pesmama, delom i nekim ranijim, pesnik se, prehodeći „mitske vekove“, bavi našim Kosovom, brine se za njegovu sudbinu… (114)
Pesnik Kostić je izrastao na kosovskoj zemlji i sav je urastao u nju. On je pesnik toga žilišta, i mitskog i istorijskog. Ali on je pesnik i savremenog Kosova o kojem većina među nama zna ponešto samo iz medija. Pišući o Pokajničkim pesmama, Vera Milosavljević je našla da je Slobodan Kostić jedan od najautentičnijih srpskih religioznih, pravoslavnih pesnika. Takvoj oceni mogu da dodam da je Slobodan Kostić i značajan teoretičar pravoslavne književnosti. On je autor književnoteorijske knjige Pravoslavno duhovno pesništvo (2000) koja predstavlja značajan doprinos poetici pravoslavne književnosti ili slovesnosti i knjigoslovlja, kako to Kostić voli da kaže. U njoj je obrađeno dvanaest oblika duhovnog i crkvenog pesništva, prozni vidovi i dijaloški žanrovi, sve, od molitve, psalma i himne do Svete Liturgije. Odmah za ovom Kostić je objavio drugu književnoteorijsku knjigu Stvaranje i tvorevina (2001) u kojoj je osvetlio pravoslavni pogled na pesnički postupak. Vrsni znalac ove materije i istinski pravoslavni pesnik Kostić je i u svakodnevnom životu predani molitvenik i podvižnik. Kao praktičnog pravoslavca doživljavao sam ga na raznim mestima. Video sam ga na televiziji kako, u činu ipođakona, saslužuje sa jerarsima i sa Njegovom svetošću patrijarhom srpskim, ali sam ga uživo gledao iza pevnicama u seoskim crkvama. Nijedan skup kojim je on rukovodio nije počeo bez molitve a, isto tako, nijedan njegov obed. Pravoslavna kultura vidljiva je u svemu što Kostić radi. Kostić celim bićem živi u Crkvi. Više puta sam Kostića sretao u njegovom radu, a samo dva puta u središtu njegovog sadašnjeg žilišta, u Ranilugu. Samo ime ovoga sela, koje je postalo važno srpsko uporište na Kosovu, kao da navešćuje buduću zoru. Prvi put bio sam tamo sa njim u maju 2005. godine. Tada sam, na njegov poziv, išao u Ranilug da bih održao predavanje njegovim studentima u Biblioteci osnovne škole. Bilo je svega 15-ak studenata. Toliko slušalaca nije bilo malo ni za Lisjena Goldmana ili za Pjera Frankastela, koje sam slušao u Parizu 1969. godine. Znam da ni mog kolegu profesora, sada čuvenog pisca Milorada Pavića, u Novom Sadu, ponekad, nije slušalo više studenata. Ali, po Kostićevoj oceni, petnaestak studenata bilo je veoma malo za Ranilug. Ispostavilo se da nisu najbolje funkcionisali mobilni telefoni, kojima se studenti međusobno pozivaju na nastavu. Sve je sa predavanjem bilo u redu, ali se nije desilo baš ono zbog čega me je on u Ranilug pozvao.
Taj prvi odlazak u Ranilug sam ipak zapamtio kao poseban doživljaj. Idemo Kostić i ja od njegovog staništa u Ranilugu, do Osnovne škole u kojoj je bilo smešteno Odeljenje Filozofskog fakulteta. Na brdu iznad škole počeli su da grade zgradu Filozofskog fakulteta. Ona je toliko je velika da bi gradnju mogao da plati i jedan boljestojeći kafedžija u Srbiji. (A zašto se zgrada, ipak, ne završava, to je posebna priča). Put koji treba da pređemo od Kostićevog smeštaja (tačan izraz) do škole nije duži od kilometra. Ali tako kratak put Kostić i ja prelazimo jako dugo. Usput srećemo mnoge Kostićeve poznanike. On se sa svima zdravi: „Gde si brate Nikola? Koliko se dugo nismo videli?“ „Što mi se Đorđe ne javi? Znaš da sam očekivao tvoj poziv!“ „Pomozi Bog, Janko! Kako ti je zdravlje?“ „Brate Miloše, gde se izgubi, čoveče!“ „Ovu radnju drže moji Rečani. Vidi kako je dobra, uređena!“ „Ne možemo, Jovanka, ništa sada da popijemo, žurimo. Ali obećavam da ćemo doći.“ Kostić me sa svim svojim prijateljima upoznaje. Uvek me predstavlja kao značajnog profesora iz velikog sveta nauke. Svraćamo u prodavnice i kafane. Sa mnogima razgovaramo. (Tačnije, ja prisustvujem njegovim razgovorima.)
Kad se putovanje završi, ja shvatam smisao našeg puta. Kostić svojim zemljacima poručuje: Ostajte ovde! Profesori su uz vas! I to ne samo ja, nego i neko ko je stariji od mene. Kostić govori gestom. Kazuje: Mi, profesori, kazujemo vam da treba imati nade! A kad on tako govori, u Ranilugu, u ovo vreme, onda njegove reči imaju poseban smisao. Kostić nije samo Profesor u Ranilugu. On je u Ranilugu i Pesnik. Osećam da mi je moj prijatelj zahvalan što pristajem da budem argument njegove neiskazane poruke da pesnici i profesori nisu napustili svoj narod. Evo, došao je čak i jedan novosadski profesor da svojim prisustvom potvrdi da u kosovskom beznađu ima nade — kako to stalno govori Vladika Artemije.
(Kostić, međutim, u Ranilugu, prećutkuje da taj njegov kolega, novosadski profesor, u Novom Sadu ima svoje mesto u zapećku. Knjige njegovog prijatelja, po njemu čuvenog novosadskog profesora, ne mogu se objavljivati u Novom Sadu, o njegovim knjigama se u Novom Sadu po pravilu ne piše. Sa stanovišta očuvanja nade, ja to previđanje, ćutke prihvatam. Ne smemo izgubiti. A sa stanovišta ostvarenja tog plemenitog cilja mnogo se mora podneti.)
Tu u Ranilugu, shvatam, više nego igde pre toga, da sam ovde, na Kosovu, postao oličenje nečega. Nisam samo profesor, nego sam Profesor! A to znači da sam više od konkretnog čoveka, da sam ideja u ljudskom obliku. Moram da delujem kao Profesor, da se ponašam kao Profesor. I ja se, pred tim zadatkom, sve više uspravljam. Čini me ponosnim što mi je život dodelio ulogu da delujem kao Profesor.
Polagao sam mnoge ispite, slušao rezultate mnogih komisija. Ali se u Ranilugu od mene traži da polažem životni ispit za Profesora. Nikakva komisija mi ovde neće saopštiti rezultete ispita. Ali, ja ću osetiti da li sam položio ispit pred mojim domaćinima. Ranilug nije sva Srbija, ali je to reprezentativni uzorak za srpski narod koji je u ovo vreme sav ugrožen. Ovde je ta ugroženost dovedena do vrhunca.
Drugi put sam u Ranilug išao krajem novembra 2006. Situacija sa smeštajem je bolja nego prethodne godine. Ali je situacija sa strujom mnogo gora. Struje čas ima, čas je nema. A to znači da i vode čas ima a čas nema. Mobilni telefoni ne rade. (U dubini duše stalno osećam stid zbog one laže i paralaže što se zove međunarodna zajednica koja brine o ljudskim pravima u svetu. Nigde Čovek nije toliko duboko ponižen kao na ovom mestu gde ona brine o njemu).
Stigao sam u Ranilug uoči Aranđelovdana. To je slava moje mame i mog ujaka. Slavu proslavljamo kod Kostićevih prijatelja. Idemo po mraku. Kostići, Vesna i Slobodan, bolje se od mene snalaze po seoskom mraku. Mrak na seoskim sokacima ovde podseća me na mrak u mojoj rodnoj Svarči u Toplici, a posle Drugog svetskog rata. Mrak je tada bio nešto obično. Ovaj raniluški mrak pokazuje da je i danas deo srpskog naroda van civilizovanog sveta. Na slavama, Slobodana i Vesnu, koja je po rođenju Prizrenka (dakle, gospodstvena), primaju kao rođene. A mene opet primaju kao Profesora. U dvema kućama vidim i moju Teoriju književnosti, Kostićevo izdanje. Korice su izrazito bele, pa u ovom polumraku moja knjiga svetli. Kako i ne bi kad je u njoj upisano mesto izdanja: Istok — Valjevo.
2.
Moje predavanje oglašeno je na ulazu u Osnovnu školu pod naslovom Blagovest. Na plakati piše da će teo-retičar književnosti, taj i taj, održa-ti predavanje tad i tad. Stavljena mi je tako na dušu velika obaveza: da kao teoretičar književnosti – blagove-stim. Desilo se da upravo u Ranilugu održim jedno od svojih glavnih preda-vanja u životu. Moram ovde, pred ovim svetom, pred užagrenim očima ljudi, kojima je još samo Nada i Vera u Boga ostala, da govorim i kao teoretičar, ali i kao blagovestitelj.
Reč teorija na grčkom znači: gledanje, viđenje, kontemplacija. Odgovarajuća srpska reč je sozercanje. Prednost je grčke reči što je postala termin još sa Platonovom teorijom ideja. Teoretičar je, po Platonu, onaj koji može da se stavi u stanje teorije, kontemplacije, tj. onaj koji može da vidi ideje iza predočene stvarnosti. To je, dakle, onaj koji iza pojedinačnih konja vidi ideju (paradigmu, model) konja; koji iza pojedinačnih kuća vidi ideju (model) kuće. Takođe, teoretičar je onaj koji iza pojedinačnih metafora, stihova, strofa, vidi ideje, modele, metafora, stihova, strofa, romana, drama. U svojim teorijskim knjigama pisao sam o tome. Ali, ovde u Ranilugu izlažem kao da prvi put o tome govorim.
Iako predstavljen kao teoretičar književnosti, kao profesor metodologije proučavanja književnosti, ovoga puta u Ranilugu ne govorim o književnoteorijskim idejama, već o dve glavne ideje koje su u poslednjih vek i po uticale na srpsku sudbinu. Jedna od njih je hrvatska ideja jugoslovenstva, a druga je, takođe hrvatska, ideja serbokroatistike. Hrvatska ideja jugoslovenstva nudila je, prvo, stvaranje Jugoslavije kao države, a posle toga njeno razbijanje i stvaranje samostalnih država, odnosno velike hrvatske države. Po hrvatskoj ideji serbokroatistike, trebalo je naj-pre preuzeti srpski jezik i proglasiti ga hrvatskosrpskim, a potom taj jezik podeliti tako što će se za hrvatski jezik proglasiti ijekavski a za srpski ekavski izgovor istog jezika, i što će se latinica uzeti kao samo hrvatsko, a ćirilica kao samo srpsko pismo. Isto tako, po hrvatskoj ideji serbokroatistike, srpsku i hrvatsku književnost trebalo je prikazati kao jednu, pa ih posle podeliti tako da cela dubrovačka književnost bude predstavljena kao hrvatska, a cela narodna književnost kao srpskohrvatska. Cilj je bio da se srpski i hrvatski narod prikažu kao jedan, pa da se posle podele, ne prema jeziku, kako se narodi dele, nego prema veri, a radi uvećanja hrvatskog nacionalnog tela.
Nesreća je što značajne istorijske ličnosti među Srbima u 20. veku nisu kontemplirale (sozercavale) hrvatske ideje jugoslovenstva i serbokroatistike i videle kuda one vode. Da nije bilo Jugoslavije po ideji biskupa Štrosmajera i filologije po modelu Vatroslava Jagića, ne bi bilo ni Tita. A da nije bilo Tita, Srbima na Baklanu, pa ni na Kosovu i Metohiji, u njihovom središtu ili srcu, ne bi se dogodile ove i ovolike nesreće. Hrvat Tito, na čelu Jugoslavije, pravio je za Srbe pakao Kosova i Metohije. Sa interesom da poraze Srbe, Hrvati na kormilu Jugoslavije podigli su Šiptare kao moćan antisrpski činilac. Došlo je čak dotle da Šiptar kao hrvatski general prvo proganja Srbe iz Hrvatske, a potom (privremeno!) vlada Kosovom i Metohijom.
Ali progoni nisu jedina pa ni najveća nevolja. Kad je, pri kraju 20. veka Jugoslavija bila razbijena, Srbi, zaluđeni jugoslovenstvom i serbokroatistikom, nisu više, praktično, znali ni koji je njihov jezik, ni koja je njihova književnost, ni ko sve čini srpski nacionalni korpus. Ovakva situacija nije samo posledica lošeg rada srpskih političara. Njeni koreni su u pogrešnim idejama. Prihvatanje ideje jugoslovenstva i ideje serbokroatistike, za Srbe je bio pogrešan i nepotreban izbor.
Možda i nije slučajno što je baš ovde, na Kosovu, pre desetak godina predočena jedna mogućnost otklanjanja dejstva ovih pogubnih ideja. I ideji serbokroatistike, a posredno i ideji jugoslovenstva, suprotstavljena je ideja obnove srbistike. Drugim rečima — uzdignuta je ideja srpske renesanse. Sve je više savremenika koji shvataju da je za Srbe upravo srbistika ona ideja koja treba da im donese spas. Smer obnavljanja srbistike pokazuje da ima i drugog puta od onog koji nam je bio nametnut, a koji je vodio iz poraza u poraz.
Profesora Slobodana Kostića i mene, kao nosioce ideje obnove srbistike, povezala je prvo zajednička profesionalna obaveza: teorija književnosti. Moj prištinski kolega, petnaest godina mlađi od mene, nije više hteo da teoriju književnosti predaje, kao drugi srpski profesori, po zagrebačkom Uvodu u književnost i Solarevoj Teoriji književnosti. Opredelio se da svoj predmet predaje po mojim knjigama. Kao upravnik Narodne i univerzitetske biblioteke u Prištini, profesor Kostić je zatim rizikovao i objavio tri moje knjige posvećene obnovi srbistike: Srpski nacionalni program i srpska književnost, Sistem srpske književnosti i Srbi i njihov jezik (1995, 1196, 1997). Pisac ovog „prištinskog troknjižja“ (Kostićev izraz) i prvi njihov izdavač otada idu zajedno. Na vlastitu odgovornost, ja sam u zgradi Narodne i Univerzitetske biblioteke u Prištini, u vreme Vidovdanskih svečanosti, 26. juna 1997. godine, oglasio Pokret za obnovu srbistike i predstavio njegove programske dokumente. Kostić me je i ovoga puta podržao. Već 10. oktobra on je, u amfiteatru Filološkog fakulteta u Prištini, osnovao Društvo i Centar za obnovu srbistike. Izabran je tada za predsednika, a Dragiša Bojović za sekretara Društva. Iduće godine pokrenuli smo filološki časopis Srbistika / Serbica.
Ideja obnove srbistike je uhvatila korene i verujemo da ona, sa Božijom pomoći, donosi renesansu srpskom narodu. Ona se ponovo vraća na svoje mesto koje su decenijama umesto nje zauzimale ideja jugoslovenstva i ideja serbokroatistike. Kao stara filološka disciplina srbistika treba ponovo da se nađe u kolu evropskih nacionalnih filologija kao što su: rusistika, polonistika, slovakistika, germanistika, anglistika, hungarologija idruge. Na žalost, bombardovanje Srbije 1999. godine odrazilo se na započeti posao. Pokret za obnovu srbistike, posle egzodusa Srba sa Kosova, izgubio je institucionalno uporište. Ne deluje istim zamahom kojim je počeo, ali se ideja širi i ima pristalica u svim srpskim zemljama. Sa ponosom sam u Ranilugu istakao da bi se mogla sastaviti čitava biblioteka knjiga raznih autora koje polaze sa srbističkih pozicija. Pokret za obnovu srbistike našao je za srpsko pitanje rešenje u sferi ideja. Treba verovati da će se pojaviti još moćnije snage od nas profesora koje će ove ideje oživotvoriti.
Posle moga izlaganja u Ranilugu, govorio je moj domaćin Slobodan Kostić. Za mene će ostati nezaboravno njegovo priznanje da je jedno vreme bio u dilemi: da li da se drži serbokroatističkih stavova akademika Pavla Ivića, poznanika i prijatelja koga je vodio u Hilandar ili da se opredeli za podršku mnogo manje poznatom Milosavljeviću, nosiocu ideje srbistike. I opredelio se, zna se kako. Bez njegovog opredeljenja ne bi se pojavio Pokret za obnovu srbistike u Prištini 1997. godine.
3.
Ne mogu da zamerim onima kojima Kosovo ne znači toliko kao meni, niti meni treba zamerati što je moja kosovska priča subjektivna. Moj deda Vidosav rođen je u selu Samodreža, tamo gde je car Lazar, po narodnoj pesmi, pričestio vojsku. Poslednji put sam u Samodreži 1998. zapalio sveću za dedinu dušu i u njegov spomen ispred crkve čitao jednu svoju pesmu. Na žalost, Samodrežu od tada nisam više video. Lazarevu i dedinu Samodrežu sanjam.
Ne sećam se da sam do bombardovanja 1999. plakao na Kosovu. Kasnije mi se to često dešavalo. Plakao sam od ganuća kad je Vladika Artemije u polusagrađenoj crkvi u Leposaviću u proleće 2002. služio lirurgiju uz sasluženje gotovo svih monaha sa Kosova i Metohije. Video sam tada jasno da je Gospod jedina uzdanica sabranom narodu. Zasuzio sam i na priredbi — festivalu, posle liturgije, gledajući decu iz kosovskih i metohijskih mesta od kojih i najmanji i po više puta, sami, prilaze vladici i pružaju ručice tražeći blagoslov. Zasuzio sam i na naučnom skupu Delo Petra Milosavljevića i srbistika u Kosovskoj Mitrovici 2002. dok sam zahvaljivao kolegama na učešću i pažnji. Plakao sam i 15. avgusta 2004. o sv. arhiđakonu Stefanu, na slavi sv. carske lavre Manastira Banjska, zadužbine sv. kralja Milutina, obnovljene posle 520 godina od razaranja. Bile su to suze radosnice. Radovao sam se susretu sa ljudima koji su u tom činu videli srpsko uskrsnuće. Neka je hvala Vladici Artemiju. Njegov blagoslov je i na Pokretu za obnovu srbistike.
Poslednji put pošle su mi suze na oči na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, krajem novembra 2006, kada je došlo do toga da nešto kažem o srpskim pesnicima, o njihovom držanju, o jagmama za nagradama i priznanjima. Za primer vrlinskog ponašanja istakao sam Pesnika koji danas kao Profesor učiteljuje u Ranilugu.
I ovo je gest podrške Njegovoj misiji.
Petar Milosavljević
