Kada su došli po Antonija Kovačevića, uspešnog glodura tabloida Alo“, nije preostao niko da se pobuni. Hajde da vidimo šta se tu dogodilo
U Srbiji nema medijskih sloboda! I pred tim iznenadnim otkrićem silno se uznemirio srpski medijski establišment, simpatična fauna poslušnih malograđana, koju od glodara razlikuju samo tri stvari. Prva, oni nisu ni za šta krivi; druga, zaslužuju više plate; i, treća, zaslužuju bolji narod koga bi uvodili u pamet.
Naravno, tom prostodušnom svetu, koji je pre više od decenije počeo da modifikuje Vukovo načelo u piši kako ti se kaže“ i njihovim objašnjenjima da imaju porodice koje moraju hlebom da hrane – odakle računam da su Srbi prestali da se rađaju jer je porodica danas drugo ime za poltronstvo i korupciju, pa nesuđeni očevi hiljada nerođenih Srba ne prave decu da bi spasili svoj društveni obraz – toj dakle legiji termita, nastanjenim u nosećim gredama ove prostrane kuće koju još samo iz obzira zovemo srpskim društvom, preporučio bih jedan tradicionalan lek, od koga neće biti manje uznemireni, ali bi mogli postati malo pametniji. Reč je, naravno, o čuvenoj pesmi još čuvenijeg pastora Martina Naimelera: Kada su nacisti došli po komuniste…“.
Kada su došli po Antonija Kovačevića, uspešnog glodura tabloida Alo“, nije preostao niko da se pobuni. Hajde da vidimo šta se tu dogodilo.
Poput svog slavnog predsedničkog pretka, koji je voleo da se slika noge podignute na odstreljenog kapitalca, Boris Tadić je promovisao skalp generala Mladića u evropskim medijima. čovek koji je ispunio samo jedno svoje predizborno obećanje – ono o reformi medija – s tim što ih je reformisao po sopstvenoj slici, kako to inače spada u božansku nadležnost, e taj Boris Tadić, lagano naslonjen čizmom na živi leš generala Mladića, dobio je od nemačkog dnevnika Frankfurter algemajne cajtung“ ovakvo pitanje:
Vaše angažovanje za saradnju sa Hagom su u zemlji kritikovali neki nacionalistički mediji, pre svega tabloid Alo“, koji zastupa ekstremističke pozicije. Te novine se nalaze u vlasništvu Ringijera“ i Axel Springera“. Ne smeta li investitorima politička klima u zemlji?“
Širok i liberalan, kakvim ga je Bog dao – a ovo navodim tek da se ne pomisli kako sumnjam da je pitanje naručio neko od njegovih medijskih hipnotizera – Boris je sa žaljenjem konstatovao kako neki investitori, za razliku od, recimo, njegovih ljudi, ne vode računa o političkim i društvenim posledicama svojih poslova“, nego ih, nećete verovati, zanima samo profit. Zato je opisao svoje izneverene nade kako će strani kapital u srpskim medijima izgraditi proevrpsko razmišljanje“, dok, avaj, ima i takvih investitora iz Evrope koji spadaju u nosioce antievropskog duha u Srbiji“.
LOGIKA KAPITALA Jedan od investitora – švajcarska kuća Ringijer – silno se uzbudio iako ne verujem ni da je on posumnjao da je pitanje mogao da naruči neko od Tadićevih, ‘ajte molim vas, pa svi znamo da su mediji i u Nemačkoj i u evropskoj Srbiji nezavisni od volje političara. Pa ipak Ringijer je postupio by the book“ logikom kapitala, a to će reći da ga je bilo baš briga što Alo“ nije pod Tadićevom kontrolom, kad mu Kovačević na mestu glodura pravi profit. A onda su, pretpostavljam, tadićevci nastupili sa ponudom koju nije mogaoe da odbije, što je Ringijera nateralo da zamisli još jednom, ovaj put stvarno logikom kapitala. U Beograd je doputovao predsednik kompanije lično, smenio Kovačevića jer je, kako je rekao, izveštavajući o Mladićevom hapšenju, ovaj prešao crvenu liniju“ ili, kako Herr Ringijera citiraju neki od prisutnih na tom sastanku, Kovačević je pogrešio jer je od generala Mladića napravio ljudsko biće“.
A kad se pređe crvena linija“, tada se u Ringijeru pali crvena sijalica; kada se upali crvena sijalica, tada nastupa moralna uzbuna; kada nastupi moralna uzbuna, tada našeg Ringijera ne interesuju ni profit ni rashodi. Tada se prave svesni gubici da bi se stvari vratile u moralni poredak. Kako te stvari funkcionišu, valjda je jasno i po tome što je Ringijer tolike godine u Srbiji, a da su se tek sad prvi put oglasile crvena linija, crvena sijalica i moralna uzbuna. A da je stvar, posle lakšeg podrhtavanja, umirena, videlo se po tome što je Herr Ringijer iste večeri, pošto je obrisao ruke od Kovačevića, večerao u restoranu sa Tadićem, koji mu je izdao moralni befel. Posle toga mogli su da popiju po jednu i zaključe – ako mi je dozvoljeno da se umešam – kako je to početak jednog velikog prijateljstva.
E sad, pošto je Herr Ringijer odleteo svojoj kući na obali nekog od jezera sa jednim urednikom manje i jednim prijateljem više, nova moralna uzbuna preti da pomete i – nećete verovati – Verana Matića. I za njega se sumnja da je takođe generala Mladića predstavio kao ljudsko biće. Veran je – pazite skandala – u svoj studio pustio dvoje ljudi koji, kao i ogromna većina Srba, zaista misle da je general ljudsko biće. Jako sam zabrinut za Verana, ne zbog toga što će, ako i on odleti, sloboda medija u Srbiji izgubiti i svoj zagrobni život, već zato što, ako Kovačevića nije imao ko da brani, o Veranu neće imati ko ni da sroči pesmicu u maniru pastora Naimelera.
EVROPA KAKVOJ TREBAMO Eto kako se u Srbiji raspravlja o medijskim slobodama. Tako, dakle, što su gotovo svi koji bi iz pozicije novinarskog zanata nešto o tome mogli da kažu već proterani sa javne scene, što su dakle oni koji su odbili da govore tim novogovorom davno najureni, što je red došao na one kojima ne polazi za rukom da prate nove trendove i što, u nedostatku pravih svedoka, nazdravljajući šampanjom, o tome razgovaraju Herr Ringijer i Boris Tadić.
I tako se sloboda medija u Srbiji danas pojavljuje u produktivnom dijalogu jedne evropske kompanije i jednog proevrpskog predsednika. A to znači da se ideja Evropske unije u srpskim medijima, onako kako je zamišlja Tadić, javlja u svetlu cenzure i neslobode, u svetlu stvari o kojima se može imati samo jedno ili nikakvo mišljenje. Nije stvar samo u tome što to mišljenje glasi da treba voleti Borisa Tadića i verovati da sva ona praznina i beznadežnost kojima zrači kada govori o Evropi ima biti proglašena za viziju velikog lovca na svoje istorijsko mesto. Ne, da je samo to nevolja, bila bi rešena onog trenutka kada Tadić siđe sa scene. Nevolja je, međutim, veća: Tadić je pokazao da se u njegovoj interpretaciji EU među Srbima pojavljuje kao jedan duboko nedemokratski projekat, kao neka vrsta boljševičkog sna o kraju istorije koji se ima dogoditi kada kada konačno raskrstimo sa državom, sa kojom njegova ekipa raskrštava sa posebnim entuzijazmom, i kada uđemo u bezobalni eropski raj. I zato valjda Srbija danas toliko liči na Srbiju 70-tih (osim što privređuje kao Srbija 40-tih), zato je valjda onoliko nekadašnjih boljševika prekomandovano u red današnjih evropejaca, i zato se ideja EU, o kojoj su ovde u svoje vreme sanjali svi – od Miloševića, preko đinđića i Koštunice – danas pojavljuje kao najrigidnija ideja još od vremena kada su srpski školarci na ekskurzije išli u Kuću sveća.
Ovaj put, međutim, kad je u Beograd sleteo Herr Ringijer, teško da se još možemo držati iluzije kako je Evropa koja nam se priviđa u srpskim novinama tek plod uobrazilje Borisa Tadića i njegovog politbiroa. Herr Ringijer, mada ne samo on, ima izgleda sijaset kapitalističkih razloga da mu se više dopada cenzurisana Srbija od slobodne Srbije, da je Evropi iz koje on dolazi kompatibilnija Srbija koja sluša nego Srbija koja misli. Ništa čudno, ista ta Evropa nije imala ništa protiv Srbije čiji medijski zakon je represivniji od turskog; istoj toj Evropi iz nekog razloga bliža je ova današnja siromašna i očerupana Srbija nego ijedna pre nje; više je voli ovako boljševički rigidnu nego slobodnu, beznadnu nego vedru.
I, naravno, posle svega ostaje pitanje zašto smo ovakvi nikakvi i zarozani toliko draži Evropi nego snažni, slobodni i srećni. Plašim se da je odgovor samo jedan: mora da ta Evropa ima zaista velike planove s nama. Haug!
