LIčNI STAV
Trči Srbija za Evropom, pišu se zakoni, uvode standardi, odmotavaju crveni tepisi na Surčinu svim znanim i neznanim činovnicima Unije koji dolaze da kontrolišu dokle smo stigli na tom poslu. Spremni smo da se odreknemo prošlosti ne bi li nam otvorili vrata budućnosti. Predsednikov avion ne gasi motore od silnih poseta gde se popravljaju stara, uspostavljaju nova strateška prijateljstva. Što predsednik ne stigne da odradi, tu je ministar Jeremić. Mislili smo da je Josip Broz bio šampion sveta što se putovanja tiče, ali ova dva naša sadašnja državnika su ga nadmašila.
Nema sumnje (ko kaže?) idemo ka berićetnijoj budućnosti. Ali, nešto se taj put odužio i rastegao kao lastiš na starim gaćama. Što priđeš bliže toj Evropi, ona kao da se malo odmakne, pa se čini još daljom i nedokučivom. Zagleda te sa svih strana kao da kupuje jabuke na Kalenićevoj pijaci pa se plaši da joj ne podvale sa kojoj trulom iz korpe. A kod našeg naroda kaiše zakopčavaju na zadnju rupu. Sve se istanjilo i osiromašilo. Nema narod snage ni za jednu pravu manifestaciju u Beogradu, a bar u tome smo bili nekad glavni. Ali, kako da krene na Beograd 600.000 besposličara i 700.000 siromašnih iz Srbije? Tu treba i da je logistika na visini. Valja poneti malo hleba, sira, kajmaka, pršute, čokanjčić rakije da bi se izdržalo i u putu do prestonice i na licu mesta. Da ne govorimo za povratak do čačka, Požege, Užica. Nema se. Umesto toga sad je u modi da se za pravdu seku prsti ili umire od gladi uz prisustvo kamera. Hoće li to pomoći da se krene trčećim korakom ka Briselu? Što kažu neki:Saznaće to oni koji prežive. Šta će biti sutra kad pojedemo i Telekom, pitaju se oni sa srednjoročnim razmišljanjima.
Ima li ikakve šanse da uradimo nešto čekajući Evropu? Ima, kako da ne, ali ne da nam se. Hajde da iz šešira političke strategije izvučemo dva papirića, za zajedničko razmišljanje. Prvi je dijaspora, drugi korupcija.
Svi se slažu da je dijaspora interesantan potencijal za razvoj matice, mnogi su svesni da dijaspora i dalje drži maticu na infuziji, i to već godinama. Ali, ta infuzija služi samo za preživljavanje, a ne za revitalizaciju privrede. Zašto?
Ne zaboravljaju se lako sve pređašnje i ostale prevare, od stare devizne štednje, Jezde, Dafine, zajmova za Srbiju. Narod se već nekoliko puta opržio i istrošio na lepim rečima. čeka se na povratak, ma kakav povratak, na stvaranje poverenja. A sa te strane ništa novo.
Nama u lionskom kraju ukinuše Konzulat, poslednje parčence naše teritorije za održavanje pupčane vrpce sa maticom. Budući da u konzulatu iz Pariza vlada šalterska kultura. Nemaju vremena da čekaju da se atavizmi rigidne administracije promene u lepo ponašanje sa uvažavanjem građana koji traže konzularnu uslugu. A i dugo se priželjkuju i te promene. Ko će dočekati da iz Konzulata cvrkutne jedan glasić sa: Dobar dan. Kako ste? Šta možemo da učinimo za vas? Osedeše ljudi čekajući da se nešto lepo desi u novoj demokratiji. Zamaže nam oči i Ministarstvom dijaspore, sa Skupštinom te iste dijaspore. Kad se krene u kakav novi posao, normalno je očekivati i pozitivan rezultat. Do nas još uvek ništa konkretno novo nije stiglo. Sve je isto samo njega nema.
Šta može dijaspora da uradi za maticu? Nema toliko papira da se napiše šta bi sve mogla. Dovoljna je konstatacija da je minimalna satnica u Srbiji jedan evro, a u Francuskoj skoro deset. Za sve domaćine, gazde, biznismene, ulagače to je interesantna dijagnoza. Ali, do njene realizacije, što se Srbije tiče, trnovit je put.
Naš predstavnik u Skupštini dijaspore u Beogradu hteo je da otvori farmu koka nosilja u svom rodnom kraju. Kad je napravio sve analize tržišta, proizvodnje, organizacije rada, došao je do prepreke koja ovde u Francuskoj ne postoji, a to je specijalni budžet realizacije. Prevedeno na naš jezik to je podmazivanje, bakšiš, plaćanje da se odrade papiri, da se kao progleda kroz prste na neke detalje i slične priče. Lopovluk i korupcija moraju da naplate svoj danak. čovek digao ruke od projekta i svog kraja. Ovde u Francuskoj, ako otvarate radionicu sa pet zaposlenih, primljeni ste u opštini kao ministar ekonomije. Jure oko vas, pomažu oko poslovnog prostora, dozvola i papira. Zašto sve to? Pa, pet radnih mesta, to je isto toliko zbrinutih porodica, 20 osoba, čija će kupovna moć dati malo kiseonika čitavoj lokalnoj životnoj sredi. To se smatra za važnu stvar.
Da je sreće kao što nije, dijaspora bi pomogla i na niz drugih načina. Pa, dobro, ljudi, gde to, i ko to, drži nogu na kočnici?
Pre svega, potrebno je izgraditi sve te mostove poverenja između matice i dijaspore. Dati jednu političku podlogu ovakvom načinu razmišljanja i iskorišćavanju tih potencijala koji postoje i sa jedne i sa druge strane mosta. Ovu pokretačku akciju matice ne mogu voditi samo neki prevrtački, slatkorečivi menadžeri. Ona mora da bude jedan od prioriteta same vlade. Predsednik, ministri, naša diplomatija moraju biti pokretači i nosioci ovog vetrića nade što će da pirka ispod tih mostova.
Italiju, razbijenu i ukaljanu u Drugom svetskom ratu je italijanska dijaspora za nekoliko godina vratila u život. U borbi za uzajamno poverenje, za shvatanje neophodnosti ovakve politike, matica mora raditi na smanjenju korupcije koja se vidi u svim porama društva.
Treba požuriti sa novim idejama. Prolaze vozovi. Još uvek ne staju na našoj stanici. Mi samo možemo da im mašemo u prolazu.
(Autor je sekretar Skupštine dijaspore Srba južne Francuske)
