Razgovor sa Mladanom Dinkicem, guvernerom Narodne banke Jugoslavije, vodimo baš u danu (21. maja) kada je on odlucio da javno predupredi nagadanja o tome da li ce licno preuzeti rukovodenje Komisijom Vlade Srbije za ispitivanje zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja. Tu opciju on je otklonio izjavom da je prezauzet odgovornim guvernerskim poslom – a na naše pitanje ko ce onda zameniti Vuka Obradovica na toj poziciji – Dinkic je odgovorio ocenom da je najlogicnije ocekivati da ce se Vlada Srbije odluciti za gospodina Radovica, šefa republicke Uprave javnih prihoda, pošto ce ovaj, opet po prirodi svoga posla, koristiti nalaze Komisije prilikom sporovodenja ocekivanog novog zakona o oporezivanju ekstraprofita. Držeci se „teme dana“, ovaj razgovor sa Mladanom Dinikicem ipak zapocinjemo pitanjem šta ce biti sa Komisijom za ispitivanje zloupotreba nakon afere Obradovic?
MLAđAN DINKIC: Mislim da je bitno da se odmah izabere novi predsednik i da Komisija nastavi s radom. Unutar te Komisije ja vodim šest radnih grupa sa pedesetak angažovanih ljudi, i mi smo deo posla vec završili. Završili smo ispitivanje rada piramidalnih banaka i analizu upotrebe sredstava prikupljenih poznatim Zajmom za preporod Srbije – i o tome je, pored Vlade Srbije, obaveštena i javnost. Ostalo je da se ispitaju privilegovane isplate stare devizne štednje u iznosima vecim od 10.000 nemackih maraka, zatim siva i primarna emisija novca, kupovina deviza iz državnih rezervi po zvanicnom, nerealnom kursu i praksa fiktivne isplate uvoza za robu koja nikad nije uvezena. No, mi smo i na tim poljima istraživanja završili 95 odsto posla, iako smo morali da obradimo hrpe podataka i materijala – a ceo posao cemo okoncati do kraja juna.
Medutim, mi zasad ništa od tih rezultata necemo da objavimo (osim onoga što je vec objavljeno), dok se ne izglasa Zakon o jednokratnom oporezivanju ekstraprofita, koji je vec upucen Skupštini Srbije. (Uzgred, mislim da smo predložili odlican zakonski tekst.) A ne želimo da objavimo svoje nalaze pošto bi potencijalni poreski obveznici tako dobili vremena da organizuju svoje lobije za podmetanje amandmana na Zakon kako bi izvrdali svoje obaveze.
Smatram da vec tokom leta treba povesti i okoncati tu zakonsku akciju, kako bi vec od jeseni ti ljudi koji ce morati da plate ono što ranije nisu platili, mada su imali raznovrsne monopole – mogli da nastave normalno da posluju. Naravno, ako se nisu ogrešili o zakon i pocinili neko krivicno delo.
„VREME“: Da li sada odustajete od objavljivanja tekucih nalaza zbog neugodnih demantija koji su pratili neke vaše ranije izjave (demanti Tomica iz Jugopetrola, demanti Tomicevih iz Vranja, tužba Marjanovica, itd.)?
Ne. Mi ostajemo pri svim dosadašnjim nalazima. Znate, svi koje sam dosad, od decembra prošle godine, prozvao davali su nekakve demantije. Ali pogledajte, jedan po jedan od tih koji su poricali naše nalaze, odlazi iza rešetaka, upravo po osnovu dela koje demantuje. Ja necu da „kontrademantujem“ svaki protest, nego upucujem one koji su povredeni da primete da tužilaštva i sudovi postaju sve temeljniji u svom radu, što su vec osetili oni koji su ranije demantovali moje tvrdnje. Na primer, Dragan Tomic je demantovao da ima racun u švajcarskoj banci, a odmah potom se pojavio dokaz da on ipak ima taj racun i da je još pri tome naveden kao diler automobila. Ili, voda SPS poslanika Ivkovic napao je Komisiju kao organ koji je navodno sacinjen da bi vršio politicki pritisak na njegovu stranku, a sada se ispostavlja da je zapravo njegova koža u pitanju, to jest da su u pitanju njegove zloupotrebe položaja i sredstava, što govori i Andelkovic, itd. Mnoge navodno demantovane stvari još nisu razjašnjene ili se sporo razjašnjavaju samo zbog toga što za njih postoji previše informacija i dokaza koje policija ne stiže da obradi i sistematizuje. Obim kriminala i korupcije u vrhu prethodnog režima doista je bio ogroman, i mi nemamo dovoljno ljudi da bismo brže sve to rasvetlili i sredili.
Na drugoj strani, oko nekih stvari ima problema i u prikupljanju podataka. Na primer, neke banke su se izgovarale da su neki podaci nestali, ali se kasnije ispostavljalo da podaci ipak postoje. Zanimljivo, ipak je mali deo arhive uništen.
Uvericete se da ja ne govorim ono što prethodno nije dobro istraženo. Dakle, kada grupe koje unutar Komisije koju ja vodim završe rad – mi cemo taj izveštaj dostaviti Vladi, a i objaviti ga – da najšira javnost ima uvid u naše nalaze. O naplati i eventualnim kasnijim sporovima oko nalaza Komisije vodice racuna nadležni organi. To nije moj posao, to jest to nije posao Komisije za zloupotrebe. Kad se analize okoncaju, ja cu se iz nje povuci. Uzgred, tokom rada Komisije za zloupotrebe stekao sam uvid u ogroman materijal koji bi i te kako obogatio moju raniju knjigu „Ekonomija destrukcije“. Moja saznanja na tu temu toliko su produbljena da to prevazilazi i moja najfantasticnija ocekivanja – cifre su stravicne.
Dajte bar neku ilustraciju, šta je to što je cak i vas iznenadilo?
Pa, evo, nisam znao da je od 1991. godine do danas emitovana 31 milijarda nemackih maraka emisionih kredita, a da je vraceno 20 milijardi maraka. Preciznije receno, teorijska osnovica poreza na ekstradobit samo po ovom osnovu je 11,4 milijardi nemackih maraka. Naravno, deo tih kredita koji nisu vraceni u realnom iznosu išao je u energetiku, poljoprivredu, za penzije, itd., što se još nekako može razumeti, ali išlo je mnogo i u džepove povlašcenih. No, ponavljam, to da je u Topcideru „poklonjeno“ toliko para, 11 milijardi maraka – to je fascinantna cinjenica, i ona jednostavno objašnjava hiperinflaciju. To je za istoriju.
Spomenuli ste da ste zadovoljni zakonom o jednokratnom oporezivanju ekstraprofita. Je li to onaj zakon sa cijim je osnovama javnost upoznao Vuk Obradovic?
Da. Uz to, hteo bih da podsetim da je G-17 još pre tri godine izašla sa ovom idejom i da je osnove takve zakonske akcije još tada projektovao Nebojša Medojevic, clan te naše grupe.
Zakon predvida da ukoliko je obveznik poreza neka društvena firma koja nije u stanju da plati razrezani porez država ulazi u njeno vlasništvo za iznos fiskalne obaveze ili se utvrduje veza izmedu ekstraprofita i njegovog puta do menadžmenta, to jest privatnih firmi tog menadžemnta ili privatnih firmi u vlasništvu njihovih rodaka do drugog kolena. Jer, da to kažem karikaturalno, suština društvenih firmi bila je u tome da prelivaju takozvani društveni kapital u privatne firme ciji su osnivaci obicno ne sami menadžeri društvenih firmi, nego clanovi porodica tih menadžera, bliži i dalji.
Na drugoj strani, kod privatnih firmi koje su koristile dinarsku emisiju sve je jasnije nego na primer kod Simpa – za koji znamo da radnici te firme ne snose odgovornost za manipulacije državnim sredstvima (pa ni sredstvima Dafiment banke). Mi nemamo nameru da uništavamo društvene firme ciji su menadžeri izvlacili ekstraprofite, vec da vidimo koji deo tog profita je završavao u rukama njihovih familija.
Preporucujem onima koji su stekli ekstraprofit da iskoriste zakonsku mogucnost od 35 odsto popusta i da tako definitivno skinu javno podozrenje koje se širi prema njihovim poduhvatima, te da tako lakše nastave s poslovima. Jer, ono što plate ici ce u stvari u korist najsiromašnijih.
Da iskoristimo ovu priliku, pa da vas pitamo i za vaše procene drugih makroekonomskih kretanja, to jest takozvanih reformskih procesa. No, nezaobilazno je pitanje Donatorske konferencije u Briselu. Šta mislite, da li ce na nju doci Amerikanci?
Prvo da kažem da ce se Donatorska konferencija sigurno održati, pošto je Svetska banka vec razaslala pozive za kraj juna. Ako Amerikanci ne budu ucestvovali, ja sam to vec rekao, efekat ce odmah biti umanjen za 300-400 miliona dolara, a o drugim, kasnijim negativnim posledicama nema potrebe hipoteticno da govorim. Mi inace imamo vec sada podršku za tu konferenciju svih drugih znacajnih zemalja, pa cak i onih koje su smatrane ekskluzivnim prijateljima Miloševicevog režima. Na primer, imamo podršku Kune, koja inace nije ucestovala u poslednjoj deceniji na slicnim skupovima u drugim prilikama, što je za nas veliki plus. No, nama je, da ne bude zabune, veoma važno da u Brisel dodu i Amerikanci.
Njihovo ponašanje se cini ambivalentnim. Na jednoj strani uslovljavaju svoje ucešce, a na drugoj svetske institucije gde je americki uticaj presudan organiziju ovaj skup donatora – sa Amerikancima ili bez njih?
Prodor ka sve boljim našim odnosima sa Vašingtonom poceo je prvo posetom gg. đindica i đelica pre onog 31. marta. Zatim, mi iz Narodne banke smo na prolecnom zasedanju MMF-a i Svetske banke nastavili s uklanjanjem nepoverenja i nerazumevanja. I konacno, najveci pomak u tom prodoru nacinio je g. Koštunica, u pratnji Labusa i đelica, prilikom svoje posete Beloj kuci i tokom susreta sa predsednikom SAD-a. Ostao je problem okolnosti da Srbija nema lobi u SAD-u, da se za nas ne radi u Kongresu, na primer. Na tom planu i mi moramo da shvatimo pravila igre, i sada u tom smeru preduzimamo korake. Naravno, mnogo toga moramo da ucinimo i kod kuce.
Kakav je vaš stav oko saradnje sa Haškim tribunalom?
Medu jugoslovenskim ekonomsitima mislim da nema dileme. Svi u tom smislu smatraju da ne treba gubiti vreme. Mislim da je potpuno jasno da ce Miloševic završiti u Hagu, pa nije logicno gubiti vreme i cekati da se on tamo nade kada politicki i ekonomski to više ne bude važno.
Ucestvovali ste neposredno u pregovorima sa MMF-om i Svetskom bankom. U kom smeru su išle njihove sugestije kad se utvrdivala naša ekonomska politika?
Mi smo autori naše ekonomske politike – i oni su je prihvatili. Naša projekcija cvrste monetarne i fiskalne politike prihvacena je gotovo bez primedbi. Oni su nam savetovali da otklonimo neka nerealna ocekivanja, što smo i ucinili. Ali, problema nije bilo, što delimicno ilustruje cinjenica da su pregovori trajali od februara do aprila, dakle veoma kratko. Mi ocekujemo da 6. ili 9. juna bord MMF-a definitivno odobri stand by aranžman koji je vec utanacen.
Neki smatraju da je u tom modelu koji se vec vidi sidro deviznog kursa ipak nedovoljno poduprto fiskalnom politikom.
Ne slažem se. Vidite, razlika izmedu našeg programa i nekadašnjih programa Ante Markovica i Dragoslava Avramovica baš je u tome što sada imamo cvrstu spregu fiskalne i monetarne politike. Skrecem vam pažnju da republicka vlada Srbije u prvom kvartalu ne samo da nije ušla u budžetski deficit nego je posle dugo vremena ostvarila i suficit – prvi put u poslednjih desetak godina. Dakle, ne samo da se đelic nije zaduživao kod Centralne banke, nego je u centralni depozit upumpao višak od nekoliko milijardi dinara – a to ce nam sada poslužiti kao osnova za otkup pšenice, remonte elektrana, kao i za druga neodgodiva socijalna davanja u junu.
Kurs dinara, dakle, nema funkciju sidra, i on uostalom i nije nacelno fiksiran, nego klizeci. S tim što smo uneli jednu „inovaciju“ u monetarnu politiku, to jest liberalizovali smo devizno tržište i pokrenuli stimulanse za ulazak novca iz sive ekonomije u legalne tokove. Za posledicu imamo stalan proces remonetizacije, pa smo sa 750 miliona maraka, koliko je iznosila realna novcana (dinarska) masa krajem oktobra prošle godine, došli danas na novcanu masu od oko 1,3 milijardi maraka. Taj proces ce na leto podržati nastavak reformske fiskalne politike, kao i mere na cišcenju i uredenju bankarskog sektora i mere za podsticanje štednje (novi sistem osiguranja štednih depozita). Akciju u bankarstvu pocecemo posle 30. juna, što je rok da poslovne banke ispune kapitalni cenzus od pet miliona dolara.
Oko tog cenzusa ima dosta gundanja. Šta ce se u bankarstvu dogoditi 1. jula i kasnije, hoce li neke banke to preživati i šta ce biti sa starim menadžerskim kadrom u bankama?
Pre svega imacemo ukrupnjavanje banaka i rašcišcavanje sa onima koje su nelikvidne. Mislim da cemo vec od 1. septembra imati daleko cistiju situaciju, a vec iduce godine mislim da cemo normalizovati situaciju u bankarstvu. Naravno, deficit tog sektora koji iznosi oko 3,5 odsto GBP-a zemlje bice pokriven iz inostrane pomoci, a vec ove godine nemamo otplatu spoljnog duga. Pariski klub je vec pismeno izvestio MMF da u prvih godinu dana našeg programa rehabilitacije bankarskog sektora nece tražiti naplatu dospelih anuiteta.
Šta znate o programu „razduživanja“ privrede o kome je poceo da govori ministar đelic?
O tome s njim treba da razgovarate. Mi smo naravno za to da se presece taj lanac nenamirenih potraživanja. Ta akcija, zajedno sa našom operacijom sredivanja bankarstva i uz, nadamo se, start privatizacije – donece nam ovog leta vruce reformske dane koji bi trebalo da nas dovedu u poziciju „novog pocetka“. Možda smo to dugo cekali, ali sve što smo dosad preduzimali bilo je u funkciji tog novog pocetka.
Da ne zaboravimo direktore banaka?
One banke koje prema našoj dijagnozi spadaju u grupe A i B, dakle u solidne banke, mogu da nastave sa svojim ekipama. Medutim, sve one banke koje se nadu pod ingerencijom Agencije za sanaciju banaka morace da dožive i temeljnu kadrovsku promenu. Mi imamo jaz izmedu bankara koji su zaboravili šta je pravo bankarstvo tokom proteklog vremena kada su banke bile samo servis ministarstva finansija i potrebe da svaka banka pocne da se bori za opstanak. Mnogi misle da se ništa u suštini nece promenuti, ali se grdno varaju. U julu i avgustu u našem bankarstvu imacemo radikalne promene koje se nisu desile od 1945. godine do danas. U septembru cemo imati stvarno redizajniran bankarski sektor, a pored dosadašnje tri strane banke, verovatno ce se ovde pojaviti i Austrijska banka (u nemackom vlasništvu) i komercijalna Grcka banka. Neke banke cemo verovatno i prodati strancima, mislim na Slavija banku i Privrednu banku u Novom Sadu. Ponavljam, sve pocinje posle 30. juna, a mi necemo odustati od tog roka za ispunjenje kapitalnog cenzusa.
Na kraju da vas pitamo, kao coveka koji je od vremena oktobarskog demokratskog preokreta pokazao dosta reformske odvažnosti, da li u DOS-u jenjava reformska energija?
Mene pre svega brine odnos naših ljudi prema reformama. Svi su se borili za promene, dakle za reforme – a u suštini je malo ko spreman da menja i sebe i institucije oko sebe. Neki cak zamišljaju promene kao promenu odnosa spoljnih finansijera prema nama. Dakle, sve ostaje isto, samo spoljne donacije padaju s neba. Ljudi ne treba da cekaju da država i stranci nešto ucine za njih, nego moraju poceti da rade sami za sebe. Reforme samo mogu da im pomognu da u tome budu efikasniji. Ja ne umanjujem otpore reformama i unutar DOS-a, i u zatecenoj privrednoj superstrukturi, ali najširi krug ljudi mora da shvati da glavni posao niko ne može uraditi umesto njih.
