U Novogracanickoj eparhiji ima vise od 50 parohija, od tog broja veci deo je organizovan u crkvene opstine, sa velikim crkvama i salama, neke crkve su misionarskog karaktera i sa manjim brojem nasih ljudi. Ja sam Vladika u Novoj Gracanici od 1999.godine kao stalni episkop, ali ovde sluzim od 1997.godine, dve godine sam bio pomocnik sada vec blazenom pokojnom Mitropolitu Irineju. Pre toga bio sam 5 godina Vladika u Dalmaciji, 6 i po godina u Australiji, godinu dana bio sam pomocni episkop u Beogradu…
Ovo je jedna od vecih eparhija, ne samo prostorno, vec i po svom znacaju, ljudi su vrlo nacionalno opredeljeni, parohije su dobro organizovane, i ja verujem da ce ova eparhija uvek biti duhovno vrlo aktivna. U nasim parohijama uglavnom se govori srpski, cuvamo jezik, pomazemo prognanike. Odlicno saradjujemo sa drugim eparhijama, episkopima i svestenicima, nastojimo da ojacamo nasu slogu i jedinstvo. Nedavno smo otvorili knjizaru-galeriju, u saradnji sa cetinjskom “Svetigorom” i uz pomoc svestenika Radomira Nikcevica, uz veliki izbor naslova iz razlicitih oblasti. Zelimo da to mesto bude steciste ovdasnjih kulturnih desavanja, za koja znamo da ce uvek biti publike.
Na kraju ove godine nece biti nimalo tesko odluciti se za dogadjaj godine, utisak godine, desavanje koje cemo zauvek zapamtiti, ono koje nikada nece otici u zaborav. Smestajuci utiske u jednostavne, a surove brojeve 11/9, u iste cifre mozemo smestiti i 2001., priznajuci ljudski i jednostavno da od tada nista vise nije isto. Iako bismo zeleli da secanja popunimo jos nekim, ne manje vaznim stvarima, za nase srpsko bice, narocito.
“Bila je ovo znacajna godina za citav svet, a posebno za nas Srbe, s’ obzirom na demokratske promene koje su se desile, uz predsednika Kostunicu koga ceni i postuje ceo srpski narod. Mi Srbi u emigraciji smo bili obradovani promenama, ali ocekujemo da nova vlast ima bolji, korektniji i posteniji odnos prema srpskoj emigraciji od prethodne. Nije potrebno da navodim detalje iz odnosa prethodne vlasti sa nasom emigracijom, i kako su tretirali politicku emigraciju. Od nove vlasti ocekujemo da ne kasni u nekim promenama i regulativama koje se ticu nas koji zivimo izvan otadzbine.
Mislim da je doslo krajnje vreme da Srbi iz emigracije imaju vise ucesca u politickoj, ekonomskoj i duhovnoj obnovi svoje zemlje i da ta veza izmedju matice i nas bude cvrsca i institucionalizovana. Mislim da je Savet dijaspore dobar pokusaj, a siguran sam da su organizacije iz Amerike koje ce dati svoje predstavnike u Savet kvalitetne organizacije Srba, uzivaju dobar glas medju Srbima u emigraciji. Mislim da ce ti kvalitetni ljudi zaista delotvorno ucestvovati, i svojim predlozima i konkretnim akcijama, kako bi bilo bolje i matici i nama. Mi smo od Saveznog ministarstva vera jos ranije dobili jedan upitnik koji se ticao naseg misljenja o odnosima matice i iseljenika. Verujem da ce nasa crkva podrzati svaku dobru akciju, ali samo cemo dati podrsku cestitim ljudima od imena. Ne zelim da se setim cuvenih iseljenickih dana, kada su predstavnici emigracije odlazili na susrete sa bivsom vlascu. Verujem da je to daleko iza nas.”
– U poslednjih 10 godina slika srpske emigracije u celom svetu se znacajno promenila, sada su ovde mladji, obrazovaniji, energicniji ljudi. Koliko je Crkva u Americi uspela da ih primi, okupi, da im pomogne?
“Dosla je obrazovana, produktivna, sposobna mladost. U nasu crkvu svi su dobrodosli, jer ne zaboravite, oni dolaze ipak na jedan organizovan crkveni i nacionalni zivot, znam da su se mnogi aktivno ukljucili u rad organizacija, u zivot crkve, i mislim da oni nama mogu mnogo vise da pomognu nego mi njima. Verujem da ce ih biti vise u razlicitim odborima, savetima, vise njihove dece u nasim srpskim skolama. Oni ne bi trebalo da se plase, da ne prilaze crkvi ili stoje po strani, jer nasa stara emigracija je postavila temelje organizovanog zivota, a novi emigranti svojom energijom i znanjem mogu samo da pomognu. Jos nama treba srpske sloge, discipline, bolje povezanosti i razumevanja, kako bismo mogli da okupimo sve raspolozive snage.”
– Zbog cega se uvek zalimo na neslogu, i pri tom ostajemo nejedinstveni, zbog cega se uvek poredimo sa drugim entitetima, a ipak volimo da ostanemo sami, usamljeni i nedovoljno snazni. Sta to nama ne da da budemo malo vise zajedno?
“Mislim da se mnogo vise ljudi mora aktivirati i u crkvenim i u nacionalnim organizacijama. Verujte mi, sigurno vise od trecine nasih emigranata nema kontakt sa crkvom ili nekom od ovdasnjih grupacija. Moramo se cesce vidjati, organizovati oko zajednickih projekata, graditi nase svetosavlje i pravoslavlje, a u sluzbi srpske sloge i napretka.
Naravno, i Crkva bi trebalo da bude organizovanija, Crkva bi mogla da kroz svoje pomocne organizacije bude pristupacnija nasim ljudima i da angazuje pametne i obrazovane ljude, i tako promeni sliku i strukturu, sto ce svakako biti dobro za sve nas. Jer, svi smo mi crkva, ona je nasa narodna, ona je saborna, ona pripada svima nama, tu smo svi ravnopravni, pod istim krovom. Kao sto je govorio nas veliki Vladika Nikolaj Velimirovic, crkva je svenarodna ladja ili palata u koju mogu da se smeste svi, ljudi razlicitih socijalnih statusa i politickih ubedjenja, ali ona ne sme da stane ni pod jedan sator bilo koje politicke organizacije, ona je svima majka i ona nas okuplja. Kroz crkvu je najbolje, najbezbednije i najblagoslovenije se okupljati.
Kao sto znate mi smo ujedinjeni u nasoj crkvi, ali mislim da nam je neophodna jedna dobra reorganizacija. Mislim da bi malo vise trebalo da se angazuju ljudi koji nisu optereceni nikakvim podelama, ljudi koji imaju viziju buducnosti naseg naroda ovde, ja verujem da nas cekaju bolji dani. Neophodno je da napravimo kvalitetne programe, kako da sacuvamo omladinu, kulturu, jezik. Istorija nase emigracije pokazala je da svi oni koji su se vezali za crkvu i crkveni zivot uspeli su i da se sacuvaju od odrodjavanja i otudjenja. Ali, moramo pojacati kadar, uvesti novu svezu krv.”
– I dolazimo do dva bolna pitanja iz politickog zivota matice – Kosovo i odnosi Srbije i Crne Gore?
“Mi smo saglasni sa Patrijarhom i Svetim Sinodom koji su svesrdno podrzali odluku predsednika Kostunice i Vlade da Srbi izadju na izbore i aktivno se ukljucili u pripremanje izbora i informisanje naseg naroda. Vladika Rasko-prizrenski Artemije je bio veoma aktivan i jasan – jer Crkva se nada i veruje da cemo na ovaj nacin lakse moci da izrazimo svoje stavove i svoje misljenje, ako nista drugo makar cemo moci da izrazimo protest javno. Naravno, svi znamo kako je stanje na Kosovu tesko, i mi konstantno obavestavamo svetsku javnost o polozaju Srba na Kosovu. U istom polozaju su i nasi monasi u kosovskim manastirima, ali mi se molimo Bogu i nadamo se da ce posle izbora na Kosovu narodu biti bolje i da ce drzava moci da kaze i uradi vise nego do sada.
I u odnosima Srbije i Crne Gore mi smo na liniji zajednistva i srpske sloge. Mi smatramo da bi bilo vrlo lose za srpski narod, moralno bi tesko palo odvajanje nase dve drzave, jer mi smo svi poreklom iz Srbije i Crne Gore, i to bi posle desetogodisnjih frustracija bilo veoma tesko podneti. Naravno, mi znamo da narod ima pravo da se izjasni na referendumu o tome da li zeli da zivi zajedno ili odvojeno, ali nasa velika briga je oko toga hoce li taj referendum biti organizovan po pravilima svetskih institucija i hoce li biti fer i posten. Mi verujemo da je vecina zitelja Crne Gore za zajednistvo. Zato je moja zelja da, ukoliko budemo razgovarali i iduce godine, budemo u prilici da kazemo da su Srbija i Crna Gora u zajednici, da su se potpuno priblizile i ukljucile u evropske tokove razvoja i da je ljaga sa srpskog naroda skinuta, i da se nas narod duhovno, moralno i ekonomski obnovio.”
