Milo Lompar, istoričar književnosti i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu
Da li Srbija ima ikakav plan na polju kulturne politike? Ovo pitanje, čini se decenijama, nema odgovor, a povodi za njegovo postavljanje se javljaju svakodnevno. Najznačajnije kulturne instutucije, poput Narodnog muzeja, Narodne biblioteke, Muzeja savremene umetnosti već godinama ne rade, a dvadeset godina od početka tranzicije u Srbiji je izašao samo jedan tom Srpske enciklopedije. Najnoviji događaj, koji je podstakao rasprave u stručnoj javnosti, jeste hrvatsko osporavanje edicije Deset vekova srpske književnosti u izdanju Matice srpske.
O tome da li je i koliko Srbiji potrebna politika u polju kutlure i kakvav značaj ona ima za jednu zemlju, za Svedok govori Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta i jedan od najglasnijih zagovornika stvaranja sprske kulturne politike.
Svedok: Kako gledate na reakciju iz Hrvatske povodom uvrštavanja Ivana Gundulića i Marina Držića u ediciju Deset vekova srpske književnosti?
Milo Lompar: Kao vapaj za Centralnim komitetom, kao prizivanje arbitra, kao refleks titoističkog vremena u kojem se ovakve stvari nisu događale jer bi ih CK onemogućio. Kao posledica raspada Jugoslavije pojavio se kulturni vakuum. Kako, međutim, nema kulturnu politiku, naša država ne izvlači nikakvu korist iz saznanja o trenutnom odsustvu nadziratelja, o otvorenom prostoru kulturne slobode. Ako smo zbog Jugoslavije morali da prećutkujemo istorijske i kulturne činjenice, zašto to danas moramo?
S: Koliko je jaka hrvatska kulturna politika i koliko je ona prodrla u naš kulturni prostor?
M.L: Sa izvesnom dozom humora moglo bi se reći da u beogradskoj sredini kao da deluje nepisani zakon o obaveznoj zaštiti hrvatskih interesa u svim područjima. čak i onim koja nemaju veze sa Hrvatima. čak i onim koja nemaju veze sa Srbijom. Jedna bora na čelu predsednika Srbije nedavno je nastala zbog zabrinutosti nad sudbinom bosanskih Hrvata: sve je mogao s jadom pregoreti, osim toga.
S: Iz Hrvatske se, ali i iz Crne Gore, tvrdi da je uvrštavanjem pisaca koji pripadaju dubrovačkoj ili bokokotorskoj književnosti u osporenu ediciju Matice srpske zapravo po sredi otimanje kulturne baštine?
M.L: U Pregledu srpske književnosti, knjizi koju je napisao Pavle Popović 1911, dubrovačka književnost je opisana – u skladu sa filološkom i istorijskom tradicijom – kao deo srpske književnosti. Na hrvatske negativne kritike, Pavle Popović je vrlo precizno odgovorio: Smatram, po razlozima, a ne po šovinizmu, da je dubrovačka književnost barem onoliko srpska koliko i hrvatska. Ta knjiga, koja je bila univerzitetski udžbenik, nikada nije preštampana od 1945. do 1990. I na Filološkom fakultetu u Beogradu u upotrebi je bila knjiga Mihovila Kombola Povjest hrvatske književnosti, koja je štampana za vreme NDH. Godine 1949. imate odluku Komisije pri CK da samo hrvatski istoričari književnosti mogu pisati o dubrovačkoj književnosti. Postoji, dakle, vrlo precizno usmerenje po kojem dubrovačka književnost mora da bude posmatrana unutar hrvatskog kulturnog prostora, bez obzira na neke od istorijskih i poetičkih činjenica. Takvo je bilo vreme.
S: A ljudi tog vremena, profesori Beogradskog univerziteta?!
M.L: A ovakvi su ljudi: niko – od predavača na Beogradskom univerzitetu – u čitavom posleratnom periodu nije napisao istoriju dubrovačke književnosti. A čitav život su samo to predavali i samo o tome pričali. Da napiše – makar za fioku. Kao što su u Rusiji pisali. Jer, posle 1990. godine moglo bi se objaviti. Šta to znači? Već u Kraljevini Jugoslaviji nemamo srpsku kulturnu politiku, pa nemamo ni njene institucije, ali nam – u titoizmu – počinju nestajati i izuzetni pojedinci.
S: Ko je odgovoran zbog toga što nemamo kulturnu politiku?
M.L: Ko je odgovoran za to što smo za poslednjih 20 godina, u kojima su se promenila dva potpuno različita režima, dobili jedan jedini tom Srpske enciklopedije? Postoji, dakle, dubinska saglasnost dva, na površini sukobljena, režima da pitanja srpske kulture nisu primarna. Kod nas se često smatra da je pitanje kulture neka razbibriga. Ali, upravo su pitanja kulture centralna pitanja nacionalnog, državnog i političkog identiteta. Isidora Sekulić je pisala da je kod nas veoma razvijen državni i teritorijalni patriotizam, a veoma malo razvijen kulturni patriotizam.
S: Šta je posledica toga?
M.L: Na naše oči nestaje ideja svakog srpskog patriotizma. Dugotrajni nedostatak kulturne politike ogleda se u svim područjima javne svesti: i u političkom, i u poslovnom, i u medijskom.
S: Koji su prvi koraci koje bi trebalo načiniti u koncipiranju kulturne politike?
M.L: Uslov svih uslova je razračunavanje sa titoističkim nasleđem i stavljanje van snage njegove osnovne maksime koja glasi: sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko vremenom prestalo da bude srpsko.
S: Zbog čega se u našoj javnoj svesti sve više postavlja kao problem kada nešto treba prikazati kao srpsko, pa se sve podvodi pod nadnacionalnu priču u ruhu EU?
M.L: Naša javna svest je plod ukrštanja različitih kulturnih politika od kojih nijedna nije srpska. Ako, kao vrhovni cilj proglasite ideološku floskulu – da Evropa nema alternativu, onda je svako u prilici da vam pod pojmom Evrope poturi sopstveni interes. Naš problem nije u tome šta će neko reći, jer svako govori ono što želi, već je naš glavni problem sadržan u saznanju da – bez ikakvog razmišljanja i procenjivanja – usvajamo tuđe stanovište o sebi samima. Otud nam se nameće da gledamo na sebe očima onih koji svoje interese na nama ostvaruju. čim nagovestite drukčije ponašanje, sledi prigovor: čak i za dve knjige dubrovačkih pisaca. Tako ne koristimo sasvim očigledne prednosti koje postoje unutar evropskih kretanja koja, navodno, prihvatamo.
S: Na primer?
M.L: Imam studente iz Berlina, Beča, Praga, Graca, koji dolaze na jedan semestar, slušaju i polažu izabrane predmete i vraćaju se na svoje univerzitete. Kako je moguće da naša državna politika ne vidi da je ta forma veoma pogodna da bi ovde na jedan semestar mogli da dođu studenti iz Banjaluke ili Pala, a da naši (i novosadski, i niški) studenti odu tamo? To je jedna vrsta razmene koja omogućava da srpski kulturni prostor shvatimo kao celinu.
S: Kolika je odgovornost srpske kulturne i intelektualne elite za odsustvo kulturne politike?
M.L: Presudna. Kada se zemlja nalazi u kolonijalno-okupacionim uslovima, postoje dva oblika otpora: institucije i pojedinci. Institucije su inertne i pod direktnom kontrolom vlasti koja nema dovoljno mudrosti da učini ono što mora, ali i da sačuva sve što može da sačuva. Jer, njoj nedostaje mudrost da razlikuje te dve stvari. Umesto toga, ona vodi neprestani ideološko-politički obračun sa sopstvenom javnošću. Kada je reč o pojedincima, mogućnost za njihovo delovanje je svedena na glas vapijućeg u pustinji. U tako nedemokratskim uslovima propagandisti imaju glavnu reč. Naša elita je vrlo koruptivna i usled toga nalazi se u predintelektualnom stanju svesti.
S: Nedavno je osnovana Bosanska akademija nauka i umetnosti, a različite manjinske zajednice osnovale su brojne institucije i udruženja. čini se da drugi narodi i zemlje imaju jasan plan i strategiju za očuvanje sopstvenih interesa. Da li je Srbiji neophodan nacionalni program, ili su takve priče prevaziđene?
M.L: Upravo svojim očima gledamo kako se ostvaruje hrvatski nacionalni program. Hrvatsko udruženje pisaca ne može mukom da pređe ni preko dve štampane knjige. To se zove nacionalni program! Nama je prevashodno neophodna srpska kulturna politika.
S: Koje bi bile njene ključne tačke?
M.L: Integralizam: integralistička kulturna politika je jedini način da se očuva svest o celini srpskog naroda, da se unapredi svest o srpskoj kulturi kao kontaktnoj kulturi tri vere, da se zasnuje – kao državna činjenica – briga o srpskom jeziku (svi Srbi govore srpskim jezikom), o ćiriličnom pismu, posebno u područjima u kojima su Srbi izloženi sistematskim procesima odnarođavanja. Kontaktnost: srpska kultura se poima kao kontaktna kultura tri vere. To se posebno vidi sa stanovišta njene prošlosti, iz perspektive njenog istorijskog razvoja. Komplementarnost: raznorodnost regionalnih razlika treba da vodi nadopunjavanju i usredsređivanju, a ne raspršivanju elemenata kulturnog i nacionalnog identiteta. Tradicionalnost: politika identiteta treba da pravi razlike između dominantnih i graničnih tradicija u srpskoj kulturi. Inovativnost: zato što je srpska kultura u mnogo čemu kultura individualnih – a mnogo manje kolektivnih – pregnuća, načelo umetničke modernosti predstavlja bitan impuls opšte kulturne svesti: ono počiva na kulturnim a ne na ideološkim pretpostavkama modernosti.
S: Koja bi bila centralna područja te politike?
M.L: Centralna područja srpske kulturne politike su nacionalne naučne i umetničke discipline. One treba da budu pod posebnom pažnjom. To su: srpski jezik, ćirilično pismo, srpska književnost, istorija i istorija umetnosti. U tim područjima neophodno je negovati i kritičku i samokritičku svest, budući da izostajanje bilo koje od njih otvara put u tribalizam ili put u samoponištavanje.
S: Verujete li da ima snaga koje bi tako nešto mogle da pokrenu i ostvare?
M.L: Pitanje je da li ima volje. Smatram da je ovaj naraštaj intelektualne elite, kome i sam pripadam, naraštaj oblikovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture. Ovakvo ponašanje moglo bi ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes. A vlast upravo nose predstavnici tog naraštaja.
Nastoje da Andrića, preko bosanske antologije, učine hrvatskim piscem
– Nastojanje da se Andrić naknadno pretvori u hrvatskog pisca plod je jednog opšteg kretanja: u ozbiljnim priručnicima, ozbiljnih autora, koje štampa Matica hrvatska, godine 2007, Hasanaginica se odvaja od srpskog imena, iako je stih kojim je prevedena na nemački u nauci poznat pod imenom srpskog troheja; za pesme dugog stiha, bugarštice, krije se da su – po rečima samog Hektorovića – ispevane srpskim načinom: to je čak i u ustaškoj Hrvatskoj enciklopediji (1942) napisano. Otišlo se, dakle, dalje od nje. Ivo Andrić je odbio da bude zastupljen u Antologiji hrvatske pripovetke Mihovila Kombola 1933; Andrić je 1942, pišući Svetislavu Stefanoviću u vezi sa njegovom antologijom, za sebe rekao: kao srpski pripovedač. Andrić je 1951. imao ličnu kartu u kojoj je pod odrednicom narodnost pisalo Srbin. Andrić je 1960. bio član redakcionog odbora koji je uvrstio pisca Ivu Andrića u ediciju srpska književnost u 100 knjiga. To su sve slobodni i u različitim vremenima ponavljani činovi. Andrić je živeo do 1975, ali mu niko nije rekao da je hrvatski pisac. I najnovije izdanje ugledne nemačke enciklopedije Der Brockhaus Literatur (2010), kao i sva prethodna, ima izričitu odrednicu: srpski pisac.
Sadašnje nastojanje da Andrić, bez ikakve dozvole, kršenjem i pravnih propisa, preko bosanske antologije, postane hrvatski pisac, ipak ima svoje prethodnike: 1943. je, mimo njegove volje, zastupljen u antologiji Hrvatska proza XX stoljeća, koju je štampala NDH; 1947. su u Zagrebu kroatizovali jezik njegovih pripovedaka, pa je morao da onemogući takvo izdanje. To je, dakle, jedan kontinuitet.
S: Ali sa hrvatske strane iznose tvrdnje koje su drugačije – da ga je stipendiralo Hrvatsko kulturno društvo kao Hrvata iz Bosne, da je bio član Društva hrvatskih književnika…
M.L: Prvo delo Miloša Crnjanskog, drama Maska, štampana je u ediciji Savremeni hrvatski pisci, u izdanju Društva hrvatskih književnika, u Zagrebu 1918. godine. Da li to znači da je i Crnjanski hrvatski pisac? Andrić je počeo u okviru hrvatske mlade lirike, ali je on sam prešao u srpsku kulturu, sam postao srpskim piscem i sam prešao na ekavicu.
S: Da li je iz hrvatske kulture prešao u srpsku?
M.L: Evo kako je to opisao hrvatski naučnik Stanko Lasić 1987. godine: …bosanski katolik Ivo Andrić postao je srpski pisac i samo srpski pisac. To je dopunio 1989: Andrića nije samo jezik pretvorio u srpskog pisca nego njegova volja da bude srpski pisac. Tako se govorilo dok su činjenice igrale neku ulogu. Bitno je pitanje: zbog čega je Andrić odlučio da postane srpski pisac? Pitanje književne nacionalnosti je duhovni i slobodan izbor. Andrić je bio – po političkim uverenjima – integralni Jugosloven koji se, vođen poetičkim i kulturnim razlozima, svrstao u književnost Vuka i Njegoša.
O dubrovačkoj književnosti
Ono što je srpsko proglašavaju zajedničkim, da bi to zajedničko proglasili hrvatskim
S: Kome pripada dubrovačka njiževnost?
M.L: Postoji realan interes da nam se nameće kako Dubrovnik nije imao nikakvih veza sa srpskom kulturom. Ali, u dubrovačkom arhivu postoje brojni dokumenti o tome da se dubrovački govor nazivao i lingua serviana: iz godina 1491, 1597, 1598, 1607. itd. Odakle im je to ime palo na pamet? Kada bi čovek iz Dubrovnika u 16. veku osvanuo u Zagrebu, on ne bi mogao ni sa kim da razgovara, pošto su tamo govorili kajkavskim narečjem. Postoji realan interes da se prikriva da je Hrvatska do Ilirskog pokreta obuhvatala četiri županije. Jer, postojala je trojedna kraljevina: Slavonija, Hrvatska i Dalmacija. Sada nam govore kako je Dubrovnik nešto što je oduvek duboko vezano za Zagreb.
Dubrovačka književnost je posebno i granično književno područje u kojem se ukrštaju različiti kulturni uticaji, među kojima postoji srpska filološka tradicija, kao i posebno jak uticaj italijanske kulture. Veoma je važna činjenica da se hrvatska tradicija u vreme Ilirskog pokreta snažno oslonila na dubrovačku tradiciju.
Živimo u svetu u kojem nam se govori da postoji više identiteta i da su razlike bogatstvo. Svest o tim razlikama, međutim, trne u času kada treba prepoznati srpsko prisustvo u kulturnoj prošlosti. Jer, hrvatska kulturna politika ima jasan cilj i istorijski osvedočena sredstva. Njena maksima glasi: ono što je zajedničko (dubrovačka književnost), proglasimo hrvatskim; ono što je srpsko (Andrić), proglasimo zajedničkim, da bismo ga protokom vremena pretvorili u hrvatsko.
Da li je normalno što Ministarstvo kulture nije htelo da pomogne prevod Roman o Londonu?!
– Nemački izdavač obratio se Zadužbini Miloša Crnjanskog – 2009. godine – sa predlogom da objavi nemački prevod Romana o Londonu. Mi smo to odobrili. Izdavač je želeo da se prvi tom romana Crnjanskog pojavi na Lajpciškom sajmu u martu 2011. Pre tog sajma, obaveštavaju nas kako Ministarstvo kulture Srbije – među tolikim prevodima koje je novčano pomoglo – nije želelo da pomogne prevod Romana o Londonu. Da li je normalno da objavljivanje dela najvećeg srpskog pisca 20. veka nije želelo da pomogne srpsko Ministarstvo kulture?
S: Šta su oni odlgovorili?
M.L: Upitani o tome, oni posežu za smicalicama: kažu kako je najviše dela Crnjanskog bilo na Sajmu. Znaju da javnost ne zna da je Lirika Itake samo preštampana, pošto je ranije prevedena; kriju da je Iris Berlina – putopis o Berlinu – delo mnogo manjeg značaja od Romanu o Londonu. Jer, to je kosmopolitski roman – glavni junak Rus, mesto radnje London -koji na najvišem umetničkom nivou otkriva kosmopolitski duh srpske književnosti. Da se pojavio u Lajpcigu, u času kada su svetla snažnije nego što je uobičajeno upravljena na srpsku književnost, on bi uverljivo pokazao kako nije istinit stereotip o srpskoj kulturi kao zatvorenoj, netolerantnoj i nemodernoj. I takvu knjigu srpsko Ministarstvo kulture nije želelo da pomogne. Da li je to normalno?
