Jovanoviće iz Dizeldorfa, naročito deda Žiku, poznaju svi, ne samo u pokrajini Severna Rajna – Vestfalija i dobrom delu Evrope, već i u celoj bivšoj Jugoslaviji
Familiju Jovanović iz Dizeldorfa, naročito već vremešnog deda Žiku, poznaje i staro i mlado, ne samo u tom nemačkom gradu i u pokrajini Severna Rajna – Vestfalija i dobrom delu Evrope, već i u celoj bivšoj Jugoslaviji, od Vardara do Triglava – svuda gde je na ceni harmonika i dobra pesma.
Rođen je u Obrenovcu, pre skoro 80 godina, a ljubav prema instrumentu koji će od njega načiniti jednog od najboljih muzičara dobio je u nasleđe od oca Momira, takođe harmonikaša. – Kao mali slušao sam oca kako svira harmoniku i zavoleo taj instrument – seća se Žika Jovanović. – Roditelji nisu želeli da budem muzičar i upisali su me na zanat. Ali, dečačke želje i snovi nisu mi dali mira.
Presudni događaj zbio se na kraju druge godine srednje škole kada je muzičarima koji su gostovali u internatu gde je stanovao ukrao harmoniku.
KOMERCIJALA I SEVDAH
PO dolasku u Nemačku, Žika Jovanović je imao prilike da prati neka velika imena tadašnje jugoslovenske muzičke scene: Merimu Njegomir, Predraga Gojkovića Cuneta, Miroslava Ilića, Dobrivoja Topalovića, Veru Matović, Nedeljka Bilkića, Anu Bekutu, legendarnog Tozovca. – Radio sam sa svima i izveo generacije mladih muzičara koji su prošli kroz moju školu harmonike – kaže Jovanović i na pitanje šta misli o današnjoj narodnoj muzici odmahuje rukom: – Nije dobro što smo prihvatili sve ono što sa našom narodnom muzikom nema nikakve veze, pa se sve pretvorilo u komercijalu. čini se samo da je još Bosna uspela da sačuva svoj sevdah…
– Iako sam mislio da sam kod prijatelja u Draževcu na sigurnom, policija me je pronašla već posle nekoliko dana. Roditeljima sam sve priznao i rekao da je harmonika moj život, a da se u školu više neću vraćati.
Vrlo brzo Žika je počeo da svira u Obrenovcu, a na poziv jednog trubačkog orkestra i u drugim delovima tadašnje Jugoslavije. Sudbina je htela da prati neke od tada najvećih zvezda narodne muzike: Nadu Mamulu, Zaima Imanovića, Safeta Isovića, Bebu Selimović.
– Život me poveo dalje na primorje, gde sam čak jedno vreme svirao i na Brionima, na brodu Ratni razarač, na kome je bio i drug Tito. – kaže ovaj vrsni muzičar.
– Jedne večeri on je svirao klavir, a ja sam ga pratio na harmonici. Kad smo završili svirku, ustao je i pružio mi ruku rekavši: Svaka čast, majstore! Život mu se dosta promenio posle ženidbe sa Kristom, koja se takođe bavi muzikom (klasika), i koja ga je 1970. godine povela u Nemačku, gde joj je već godinama živela porodica. – Od tada smo u Dizeldorfu, a plod naše velike ljubavi su tri sina: mlađi žive u ovom gradu i takođe su sjajni muzičari, a najstari u francuskoj je dobar sportista. Na kraju kaže da su mu, osim sinova, koje je kaže u tuđem svetu izveo na pravi put, najveći ponos i unuci, koji, talentovani za muziku, kreću dedinim stopama…
