Pogled na 90-te u maniru Predraga Markovića i njihovo svođenje na Srebrenicu zapravo je poslednja intelektualna odbrana katastrofalnih dvehiljaditih
Budemo li imali sreće u onom što domaći adepti virtuelizacije zovu rebrendingom, Srbija će se dokopati zlatne obale, na kojoj će pisati da 90-ih godina prošlog veka nije živela. Ni na toj zlatnoj obali ni bilo gde. Ispašće da smo kolektivno zaspali gledajući na televiziji kako pada Berlinski zid i probudili se poljubljeni od 19 apostola promena, koji su se, pod kodnim imenom DOS, 5. oktobra 2000. spustili na zaspalu Srbiju. Ako budemo imali sreće – mislim na mnogo sreće – svet će zaboraviti koliko smo ružni, prljavi i zli bili tih 90-ih; zaboraviće nam Srebrenicu, najveći masakr posle Drugog svetskog rata“; otpisaće nam koncentacione logore, neviđene od Dahaua; preći će nam preko Markala i Miskinove, zametnuće da smo silovali 40.000 muslimanskih žena, niko se neće setiti kakvi smo gadovi bili u Račku…
Rebrending majstori nisu svet bez strategije: ako neko, i to neko mnogo jači, prema vama ima snažnu negativnu predstavu, recimo da ste rđavi i krvoločni, njegov otpor najlakše ćete slomiti – kako? Nikako ne polemišite, ne potežite uzalud argumente, čak i ako ih imate, na oružje ne pomišljajte. Jednostavno priznajte, priznajte sve. Ne čudite se, priznanje u rebrendingu ima magijsku snagu. Priznanje je najverodostojnije moguće obećanje da nećete više nikad. A, ako uspete, uz nešto sreće, posle nekog vremena pokazaće se da zapravo niste ni onda bili zli. Jednostavno, biće vam zaboravljeno. Mudra strategija, koja se već pokazala uspešnom u prodaji sapuna, higijenskih uložaka i piva. Zašto onda ne bi bila primenjiva u rebrendingu naroda i država. Ali Srbija, makar i s krilcima, nije uložak, bar još nije. Ne brinite, ništa nije neizlečivo.
Nije najgore kad se rebrendingom države bavi majstor koji te ubedio da, ako mirišeš na njegov sapun, nisi više zadrta seljačina. Elem, majstora vratiš na njegov pravi posao i kraj priče. Problem nastaje kad se time počnu baviti intelektualci. Ili istoričari, i to ne bilo kakvi, već oni koji, kad govore o istoriji, znaju o čemu govore. Da je tekst pod naslovom Srbi i ratni zarobljenici“ napisao neki majstor za rebrending ili neki od notornih mozgova Druge Srbije, verujem da bih ga pretrčao bez osvrtanja. Ovako, kad taj tekst potpiše istoričar Predrag Marković, čovek od koga se svih ovih godina imalo šta naučiti i iz istorije i iz savremenosti, naša priča o rebrendingu Srbije dobija sasvim drugi smisao.
OD MILOŠA DO SREBRENICE Pišući o odnosu Srba prema njihovim zarobljenicima u novijoj istoriji, Marković kao svetao primer čostva i viteštva ističe Kneza Miloša, koji je umeo da štiti turske zarobljenike. Uveren kako se može povući neposredna veza između zrelosti države i njenih podsistema, pogotovo vojske, i postupanja prema zarobljenicima“, Marković kao posebno human primer odnosa prema zarobljenicima navodi Prvi svetski rat, kada se srpske vlasti ne svete austrougarskim zarobljenicima ni za zločine nad civilima u Mačvi“. Ali Drugi svetski rat donosi mnogo suroviji odnos prema zarobljenicima“, kaže on, podsećajući na zločine partizana i objašnjavajući tu surovost kao osobenu za ideološke vojske“.
A onda u dve rečenice sledi klimaks. Šta je nama Srebrenica? Sudbina zarobljenika u Srebrenici će odjeknuti svetom kao jedinstven događaj. Ljudi koji su za to odgovorni nosili su kape oficira iz Prvog svetskog rata, ali su obrukali ta znamenja.“
Hajde da vidimo na kakve zaključke Markovića navodi ovo umešno biranje istorijskih činjenica, okončano Srebrenicom. Taj zločin, za koji se u prvom redu optužuje general Ratko Mladić, Marković navodi kao povod za bezmalo sva zla koja su se za poslednjih 15 godina dogodila Srbima. Srebrenica je za njega poklon svima koji su Srbima radili o glavi“; zatim – svaki napad na Srbe pravdan je ‘sprečavanjem novih Srebrenica'“; pa onda – Amerikanci su učešće u etničkom čišćenju Krajine pravdali brigom da se u bihaćkom džepu ne ponovi Srebrenica“; argument Srebrenice je upotrebljen da se Srbija razara 1999. godine“; Srebrenica je uzrok i za rasistička kolektivna optuživanja Srba za genocid, koja se šire na čitavu srpsku istoriju“.
Šta ovde nije u redu? Za početak, dve stvari. Pre svega, Markovićev odabir činjenica toliko je umešan da je zapravo selektivan. Samo da je hteo, Marković je mogao sa čitaocem da podeli znanje kako su zločini prema civilima ili zarobljenicima prosta činjenica svakog rata. (Nećete verovati, to rade čak i Ameri.) Marković zna da je toga bilo i u Srpskoj revoluciji, i to prilično nekažnjeno, i u Prvom svetskom ratu, još više u ratovima u kojima su učestvovali Srbi između ta dva događaja. Naravno, zločina, pa i srpskih, nad civilima i zarobljenicima bilo je više u Drugom svetskom i ratovima 90-ih. Objašnjenje je toliko jednostavno da je pravo čudo kako ga Marković ne pominje: bili su to građanski ratovi sa primesama verskih, a u njima se ne gleda mnogo ko je ko, što – važno je reći – nije nikakav ni srpski ni balkanski specijalitet. Istovremeno, da je hteo, Marković je mogao da se upozna i sa primerima humanog odnosa prema zarobljenicima čak i u ratovima 90-tih, napisane su neke knjige i o tome.
Ne navodim to da bih branio generala Mladića, već da bih ukazao da su uopštavanja redovno opasna. I onda kada, u žaru nacionalnog zanosa, suprotstavljaju karaktere pojedinih naroda, gde jedni uvek ispadnu superiorni, a drugi inferiorni; ali uopštavanja su opasna i onda kada se u žaru nacionalnog samoispitivanja suprotstavljaju pojedini istorijski periodi, gde će jedni biti taman onoliko idealizovani koliko je potrebno da bi drugi bili degradirani.
KOGA JE OBRUKALA SREBRENICA A upravo to Marković radi – uopštava dakle – kada ne vidi da su oni Srbi koji su bili krivi za Srebrenicu obrukali one Srbe koji su, recimo, bili zaslužni za brilijantnu vojnu operaciju probijanja Posavskog koridora na Vidovdan 1992. godine. Umesto toga, on kaže da su krivci za Srebrenicu obrukali junake sa Cera svodeći zapravo rat iz 90-tih na Srebrenicu. A to je malo više od greške istoričara, to je pristanak ovdašnje istorijske misli na razorni propagandni model o Srbima iz tih godina.
U Srebrenici se, naravno, jeste dogodio zločin, i za taj zločin su odgovorni Srbi. Nadam se da Marković neće doživeti kao moje nadgornjavanje sa njegovim patriotizmom podsećanje na to da je taj zločin imao svoj kontekst i svoj predtekst; imao je svoje nerazjašnjene momente, obavijene učešćem stranih službi; i imao je, na kraju, svoju snažnu propagandnu obradu, koja ga nije samo predimenzionirala nego i stavila u jedan kontekstualni model hladnokrvnih nacističkih masovnih likvidacija.
(Marković i ja, dakle, nemamo spor oko toga da se zločin u Srebrenici dogodio. Verujući da je neophodno da krivci budu kažnjeni, i da je ta kazna moralni hrišćanski imperativ, još u Miloševićevo vreme bio sam među prvima koji su javno govorili o Srebrenici. Potom sam kao urednik jednog magazina odmah posle Petog oktobra – nećete verovati, pre B92 – pustio opširnu ispovest jednog srebreničkog mladića, koji je tamo izgubio najbliže. Ali već 2001. zaćutao sam uvidevši da su stvari beznadežno otišle u pogrešnom pravcu, kada se pokazalo da istraga tog zločina nije nikakav moralni imperativ, već isključivo stvar budućeg političkog oblikovanja regiona, gde je Srbima bila namenjena uloga donjeg.)
Pominjanje konteksta Srebrenice – čemu služi i ova lična nota, kojom nisam želeo ni da se pohvalim ni da se pospem pepelom – trebalo bi da sugeriše šta bi jedan istoričar i ozbiljan intelektualac morao sve da ima u vidu. To ne znači da bi, poput mene, morao da digne ruke od istraživanja Srebrenice, ali svakako znači da ne bi smeo taj zločin da upotrebljava kao isključivi topos srpskih 90-ih godina.
Da je to uradio, Marković ne bi napravio ni drugu ozbiljnu grešku. Ne bi, dakle, ni pomislio akamoli napisao kako je Srebrenica bila povod za svaki kasniji napad na Srbe, zatim za američko učešće u Oluji“, ubijanje Srbije iz 1999. godine i svakojake rasističke napade na Srbe. Ako već ne veruje kako su Poljaci 1939. napali Nemačku, Marković zna da bi Srbi svoju gorku čašu popili i bez Srebrenice, a ja se usuđujem zaključiti da bi, i da se Srebrenica nije dogodila, neka Srebrenica morala da se dogodi, makar se zvala Račak ili kakoveć. Ovako, Srebrenica je, prema Markoviću, upropastila dva veka svetle srpske istorije, a ja se opet usuđujem zaključiti da niti su ta dva veka bila toliko svetla, što istoričar Marković zna bolje od mene, kao ni da 90-te nisu bile toliko mračne, što bi morao da zna barem koliko i ja.
Naravno, ovo nije idealizacija i 90-tih – iako je bilo i skuplje plaćenih srpskih decenija u prošlom stoleću. Ali u tim ratovima, osim Srebrenice – svejedno da li onakve kakvu je doživljava Marković ili onakve kakvu je doživljavam ja – bilo je i nekih velikih trenutaka, poput bitke za Posavski koridor, koju ni ovog Vidovdana niko neće obeležiti, ili niza blistavih podviga Vojske RS, koju je predvodio zločinac Mladić“. Na kraju, iz tih bitaka 90-ih smo izvukli neprocenjivu Republiku Srpsku, koja je sama po sebi podvig, utoliko veći što je nastao mimo magistralnih planova i ondašnjih i današnjih moćnih kreatora Balkana.
Naravno, u 90-im je mnogo više bilo nacionalnih tragedija, poraza, pogibija i izdaja, ali nisam siguran da je to dovoljno da tu deceniju ograničimo na Srebrenicu i opišemo je isključivo crnom bojom. Naravno, 90-te i pitanje da li su se tragedije tog vremena mogle izbeći – sve je to još mlado za ozbiljnu istorijsku obradu. Tek, kao što nam se u euforiji Petog oktobra učinilo da smo mogli da izbegnemo baš sve, nulte godine su, najblaže rečeno, te odgovore učinile mnogo složenijim, a Miloševićevu ulogu slojevitijom.
ŠTA SU NAMA DVEHILJADITE Elem, na fonu činjenica i zaključaka Markovićeve teze lako je oboriti, ali taj postupak, kao što se vidi, ne baca dovoljno svetla na njegove teze. Naime, iako arhive iz 90-ih još nisu dostupne, nije sasvim jasna potreba ovdašnjeg intelektualnog sveta, poput Markovića, koji zna kako se o istoriji misli, da sa toliko malo nijanse i toliko uopštavanja opiše 90-te. Tim pre što on u tome nije usamljen. Ako zaobiđem vulgarne istoriografske utilitariste iz drugosrbijanskog kruga, sličnu poziciju je očitovao i Slobodan G. Marković, još jedan iz kruga mlađih istoričara koji pokazuje smisao za razmišljanje o nacionalnim stvarima. Kad je prošlog meseca sa pozicije predsednika Upravnog odbora RTS inicirao izvinjenje te medijske kuće za njeno izveštavanje iz 90-ih, tada nije bilo najvažnije što se ta decenija ponovo pokazala u isključivo mračnom svetlu. Problem je što se ona takvom pokazala iz ugla moralne superiornosti dvehiljaditih, u kojima je – podsećam – RTS nastavila da laže i vređa inteligenciju svojih gledalaca, mada sa suprotnih ideoloških pozicija nego deceniju pre.
Naravno, jednostavno objašnjenje sastojalo bi se u tome da su Predrag i Slobodan G. Marković ljudi bliski vlasti. Ali to nije dovoljno, utoliko pre što ovde nije reč o ljudima bez kredibiliteta, koji bi, poput većine režimskih satelita i piskarala, i u slučaju da Tadić nekim čudom uvede u Srbiju rasne zakone, objasnili da nas to približava Evropi.
Dakle, ove teze o 90-im valja analizirati kao intelektualni i ideološki fenomen. Petooktobarska revolucija, naravno, nije opravdala očekivanja i nade Srbije. Štaviše, 11 godina posle nje Srbija se sa dosta razloga može smatrati sistemski opljačkanom zemljom, zavučenom u politički ćorsokak, čak zemljom koja je u dobroj meri izgubila svoju državnu samostalnost. Za to vreme intelektualna elita, uz nešto časnih izuzetaka, bila je najveći branilac političke klase i njenih grešaka. Govoreći o tržišnoj privredi, ona je branila bestidnu privatizacionu pljačku i predaju resursa u ruke stranaca. Veličajući demokratiju, ona je bila na braniku obmanjujućih političkih tehnologija uz pomoć kojih je Srbija prisiljavana da se odrekne Kosova i minimuma državne samostalnosti tonući u jedan marionetski poredak. čak i kada intelektualci govore o korupciji i pljački, oni su zaštitinici tog sistema jer izbegavaju da govore o tim pojavama kao o sistemskim problemima, posle čega je sasvim normalno da ista ta korumpirana politička klasa na mesto šefa tima za borbu protiv korupcije stavi ministarku Snežanu Malović, dakle jednog od njih. Rečju, osim besmislenih tvrdnji nekih predstavnika te klase da bi Srbija u dvehiljaditim bila mnogo uspešnija da njome u jednom trenutku nije vladao Vojislav Koštunica i da nije ubijen Zoran đinđić, danas ne postoji taj metodološki i intelektualni instrumentarij kojim bi se Srbija mogla braniti čak i kao delimično uspešna zemlja, čak ni kao elemtarno demokratsko društvo.
I tu je zec. Jer pogled na 90-te u maniru Markovića zapravo je poslednja odbrana katastrofalnih dvehiljaditih, u kojima nismo imali ni kolone izbeglica iz Krajine i sa Kosova, u kojima smo bili pošteđeni bombi nad glavama i hiljadama mrtvih sunarodnika. I u kojima nismo imali Srebrenicu. Zato Markovićevo svođenje 90-ih na Srebrenicu nije samo poslednja odbrana dvehiljaditih već i objašnjenje za ono što nam se događa danas. Jer onaj čiji su sunarodnici napravili Srebrenicu 90-ih danas ima da bude zadovoljan onim što ima i da ne traži previše ni hleba, ni slobode, ni države.
POSTMODERNISTIčKA KAPITULACIJA Naravno, ta teza jeste na liniji odbrane današnje državne politke. Ne treba zaboraviti da je prošlog leta skupština Srbije pristala da pod pritiskom Evropskog parlamenta usvoji rezoluciju o genocidu u Srebrenici, koja se direktno tiče i te vlade, i njenog odnosa prema Republici Srpskoj, i prema nacionalnom i državnom interesu. Međutim, parlament tom prilikom nije formirao komisiju koja bi istražila šta se dogodilo u tom gradu, gotovo na samoj granici sa Srbijom.
Na taj način su i vlada i srpski intelektualci na majke mi prihvatili jednu veliku istorijsku laž, sa čime će veliki problem imati i savremenici, ali i generacije koje dolaze. Nije to samo laž o nepostojećim dimenzijama i prirodi zločina koji se dogodio, čak ni manifest jedne poražene nacije. Jer, da je poražena, zašto bi onda ta deklaracija i to priznanje imali toliki uticaj u ozbiljnoj i dalekosežnoj regionalnoj političkoj utakmici uz prihvatanje ključnih argumenata onih koji su u toj utakmici Srbima protivnička strana. Da je zaista poražena, ta utakmica se ne bi više igrala.
Marković, istoričar dakle, poput celog niza intelektualaca, na ovaj način prihvata tezu jednog Tadićevog ideologa, prema kome u postmodernističko vreme istorija nije više objektivizacija stvarnosti već, mnogo više, njena interpretacija“. Elem, ako su veliki interpretirali da nam Srebrenica iz 90-ih danas oduzima pravo da branimo Republiku Srpsku, nećemo je braniti; ako su veliki interpretirali da smo zbog genocida nad Albancima izgubili pravo na Kosovo, onda nećemo dati da Kosovo stoji između nas i naše budućnosti. Ako su veliki rešili da se moramo lišiti svih materijalnih i nematerijalnih resursa od kojih nam zavisi budućnost, mi se u ime naše budućnosti imamo rešiti upravo budućnosti.
Naravno, Srbija mora da ima u vidu želje velikih, umesto da se troši u idelanim projekcijama svog doživljaja stvarnosti. Ali Srbija mora da ima u vidu i ponešto od sopstvenih potreba i da traži svoje rešenje u rasponu između idealnog i realnog. Politička klasa, što je korumpiranija, bezidejnija i poraženija, utoliko je sklonija donjoj liniji realnog, s tim što, takva, tu liniju realnog neprestano spušta. Zato je posebno tužno kad intelektualci, svesno ili ne, učestvuju u prevari te poražene političke klase, koju su sopstvene slabosti i odsustvo moralnog kredibiliteta uvukle u ove apsurdne intelektualne vratolomije; tužno je što takva intelektualna intepretacija 90-ih suštinski deli srpski korpus; tužno je što će ona krajem leta biti jedno od centalnih objašnjenja za Tadićevu pripremu najavljenog kreativnog rešenja“ za Kosovo; tužno je, na kraju, i to što će ta ista interpretacija 90-ih biti udarna igla Tadićevog pokušaja da zadrži vlast u sledećoj izbornoj kampanji jer on Srbiji ne može da ponudi budućnost, zbog čega mu preostaje da je plaši prošlošću.
A kada se to dogodi, do tada valjda intelektualaca ovde neće ni biti. Svi će biti stručnjaci za rebrending i svi će nam, kažiprsta uprtog prema nebu, prodavati Srbiju sa krilcima, koja je okrenula leđa svojoj prošlosti i zauvek se okrenula budućnosti. Pošto je priznala baš sve.
