Sve što su zaradili u tuđini Slađan i Elvis Pavlović uložili u rodno selo. Posle 11 leta u tuđini, uz pomoć roditelja, u zavičaju podigli kuće i fabriku
Vratio sam se u Srbiju jer je ovde, na očevini, moj dom. Ne želim da mi deca rastu u tuđini, a da u svojoj zemlji budu stranci…
Slađan Pavlović (35) iz Bobova, posle 11 godina života u Švajcarskoj, spakovao je kofere i vratio se u rodno selo. Sa bratom Elvisom, otvorio je porodičnu fabriku za proizvodnju boja i lakova, pa su na braću Pavlović ponosni i meštani ovog pitomog kraja. To su, vele, vredni i čestiti momci, dobre komšije i domaćini.
Kao i većina stanovnika Braničevskog okruga, i njihovi roditelji u beli svet otišli su odavno, trbuhom za kruhom. Nastanili su se nadomak Lozane i teško radili: otac vozeći kamione, majka kao šef u staračkom domu, ali su svaku paru ulagali u kuće i imanje. O deci, tada školarcima, brinula je baka Kristijana, koja je i danas uz unuke i njihovu decu.
– Kad smo završili srednju školu, otišli smo kod roditelja – kaže Slađan. – Švajcarska je uređena zemlja, u njoj smo mnogo naučili, ali nam je nedostajala ozarenost naših ljudi i toplina kraja. Vratili smo se da ono što smo stekli radeći u fabrici izolacije uložimo u domaću proizvodnju. Za pola miliona evra, kupili smo najsavremenije švajcarske mašine, a tehnologija je delo srpskih stručnjaka. Srećom, proizvodnja raste i, osim na naše tržište, robu izvozimo i u Švajcarsku.
BRAćA – DOGOVOR je tajna uspeha svake porodice. Možda zato što su roditelji daleko, brat i ja smo, od ranog detinjstva, upućeni jedan na drugog, pa sve delimo. I kuće su nam iste, da se snaje ne ljute… – otkriva Slađan.
Trenutno zapošljavamo pet radnika, biće ih i više, ali nam je problem naplata i fleksibilna bankarska garancija, koju Švajcarci ne poznaju. Tamo znate krajnji rok naplate, dok ovde strepite.
U Srbiju, braća su se vratila sa porodicama. Slađanova supruga Nataša pre šest meseci rodila je Marka, kojem se najviše obradovao trogodišnji brat Aleksa. Sa suprugom Zlatanom, Elvis ima Damjana i Gregorija.
– Srećna sam što su se moji unuci vratili, da starost provedem okružena igrom i smehom praunuka – puno je srce baki Kristijani. – Mnoge kuće u našem kraju ostadoše prazne, dođu komšije iz tuđine, otvore ih da u puste zidove uđe vazduha, donesu nov nameštaj, pa ponovo nazad, u daleki svet, gde im se niko ne raduje.
