Toliko se govori o nedostatku smisla da to gotovo da postaje neprijatno. A kao razlog se najčešće navodi nestanak ma kakvog konkretnog, zaista važećeg sistema vrednosti. Naime, bez smisla i bez sistema vrednosti sve postaje nekako bljutavo i neprivlačno, kao da i sam uspeh tako gubi na snazi i važnosti
Uostalom, reči besmisleno“ i bezvredno“ (obe izvedene upravo iz pomenutih pojmova) na svoj način svedoče o snazi i veličini ovog gubitka. Ipak, nekako su nam i prejake i previše opšte ove reči, kao i pomenuta definicija razloga našeg tragičnog pada i još tragičnijeg uprosečavanja.
Možda je bolje zato da sve to isto opišemo na najjednostavniji način: bez previše kićenja, samo jednom jedinom pojmovnom prečicom. Kroz jednu reč, naizgled sasvim običnu. U pitanju je pojam kojim je i naslovljen ovaj tekst. Da, sve se vrti oko našeg MOTIVA. Nisu ratovi dobijani, građevine zidane, umetnost stvarana i sudbina življena – tek tako, improvizovano i slučajno, kako i koliko ko stigne. Uvek svemu prethodi dovoljno jak motiv (koji onda, poput zvezde vodilje, prati nameru i realizaciju svakog plana i poduhvata). Sa motivom je sve moguće. Bez njega je, opet, sve beznadežno i zauvek nedostižno.
Postoje vremena i epohe, baš kao i čitave generacije i istorijski događaji koji su izuzetno motivisani, sasvim i potpuno nabijeni željama, emocijama, smislom i energijom. Kao da se, ponekad, uznemiri duša pojedinaca i naroda i onda ispuni psihološkom groznicom koju karakteriše jedan moćni neizdrž“. Motiv nam daje krila, on nas uči kako da hodajući po vodi i preko trnja stignemo do zvezda i traženog cilja. Sa motivom nije više ništa nemoguće, a bez njega sve postaje unapred poraženo i izgubljeno. Iz svih velikih događaja u ličnoj, porodičnoj, nacionalnoj ili svetskoj istoriji stoji najmanje jedan autentični MOTIV. Uz motiv su se skupljali antički filozofi i hrišćanski apostoli, motiv je prethodio gradnji piramida i gotskih katedrala, sa motivom se rizikovao život i odbacivalo sve nepotrebno i nedovoljno motivisano“.
Motiv je pokrenuo čoveka prema zvezdama i kosmosu, ali i u srž atoma i pred tajne naše duše. Motiv od najobičnijeg besposličara pravi gladijatora, legionara, gardistu, heroja, asa, mudraca, pobednika, šampiona i borca. Dok nedostatak autentičnog motiva čitava pokolenja automatski pretvara u ropski bezlične kožne vreće za varenje & parenje, a od narodnih predvodnika i društvene elite pravi ravnodušne smetenjake i večita oklevala. Motiv će vašeg sina ili ćerku povratiti u život sa svih tinejdžerskih stranputica, dok će njegov nedostatak samo još više pojačati i utvrditi strašan haos u njihovoj glavi i srcu. I ako već govorimo kako mislimo, dakle jesmo“ i kako nas jedino naš radni ili kreativni nagon čini ljudima, valja nam da pred sebe postavimo aksiom koji govori kako nas ljudima čini – naš motiv.
čovek sa motivom je dinamički pokrenut, koncentrisan na svoj cilj i okrenut ka budućnosti. Snažna motivacija nam daje onaj prepoznatljivi sjaj u očima, gipkost udova, pojačanu samosvest i razlog za stalnu akciju. Samo kad imamo motiv zaspivamo sa nestrpljivim očekivanjem sledećeg jutra da bismo što pre nastavili prethodno započeto. Tako dobijamo onaj spokojni osećaj trajanja u vremenu i večnosti. Zato su se osećali tako važno i značajno čak i oni najsiromašniji i najbeznačajniji učesnici u istorijskim događajima ispunjenim adrenalinski snažnom motivacijom. Kada britanski kralj-ratnik Henri Peti govori svojim vojnicima uoči presudne bitke sa Francuzima kod Aženkura da će i njihovi daleki potomci zauvek pamtiti taj dan i biti ponosni na njega – on time na najbolji način definiše i potvrđuje značaj motiva u životu i istoriji. A tako je bilo uoči svih najbitnijih trenutaka u životu čovečanstva, od Postanja.
Zatvorenik sa motivom je mnogo mirniji i srećniji od slobodnog čoveka bez cilja i motiva. Sloboda bez cilja je ionako samo drugo ime za bezlični haos. Mislim da će pravi cilj ovog teksta biti u otvaranju mogućnosti njegovog primenjivanja u naš sopstveni (često nemotivisani, bezvoljni i besmisleni) život. I mi lično i čitav naš narod često padamo u klonulu ravnodušnost pred sudbinom onda kada nas obuhvati taj snažni, strašni osećaj nedostatka pravog motiva. Zato je dužnost svakoga od nas (a i naše nevoljama pritisnute otadžbine) da što pre pronađemo ovaj neophodni osećaj suštinskog razloga za dalje podnošenje nevolja i iskušenja na našem putu. Kakav god da pronađemo motiv, sprečićemo svoje dalje truljenje u opštoj nepokretnosti naše epohe. Moramo da ponovo otkrijemo dovoljno jak motiv za život koji zaslužuje da se tako nazove. Samo ćemo tako biti dostojni potomci i poštovani preci onih koji dolaze posle nas. Samo tako ćemo preseći zamršeni Gordijev čvor naše još sasvim neizvesne sudbine.
