Režim nas bombarduje tvrdnjama kako je Srbija demokratska zemlja kojoj, bez obzira na privremene teškoće, predstoji prosperitetno doba. Da li stvarno živimo pod suncem funkcionalne demokratije ili se radi o njenom kolonijalnim surogatu?
četiri osnovna elementa funkcionalne demokratije su: 1) slobodni izbori, 2) postojanje građanskog društva, 3) odgovorna vlada, 4) poštovanje građanskih prava. Svaka od tih komponenti je neophodna ponaosob, ali je i uslov za istinsko, a ne tek forme radi, postojanje drugih navedenih segmenata demokratskog sistema. A bez svih njih, uklopljenih u skladu celinu, nema prave demokratije. Postoji samo ljuštura bez suštinskog sadržaja.
(NE)ODGOVORNA VLADA
Da vidimo u kakvom stanju su spomenuti elementi u Srbiji? Krenućemo od onoga što se smatra vrhom demokratske piramide, a to je pitanje odgovornosti Vlade. Ne moramo daleko da idemo da bi na njega pronašli odgovor. Dovoljno je da pogledamo kako se režim odnosi prema ustavnoj obavezi da brani teritorijalni integritet države. čim je došao na vlast pohitao je da prihvati tzv. misiju vladavine prava na Kosovu (EULEKS), od koje se, zbog njene faktičke svrhe da podupre pretenzije kosovskih separatista, ogradila i jedna članica EU – Kipar. O odgovornosti Vlade slikovito govori i to što je njen vrhovni pregovarač sa Prištinom, pre neki dan, tokom zvanične posete Kosovu i Metohiji, sedeo za stolom sa tamošnjim funkcionerima, pred kojima je stajala zastava te kvazidržavne NATO tvorevine. A ne UMNIK-a, kao što bi trebalo da bude u skladu sa Rezolucijom 1244!
Da li je Stefanović odgovorno postupio u duhu politike odbrane teritorijalnog integriteta? Naravno da nije. Da je vlast ne samo nacionalno, već i sa pravnog stanovišta odgovorna, ona bi ga smenila. Međutim, teško je poverovati da će to uraditi. Ne radi se o gafu političkog direktora Ministarstva spoljnih poslova, već o realizaciji zadataka koji su mu povereni. On je, neodoljiv je utisak, pre svega Tadićev opunomoćenik za tiho priznavanje Kosova. Razume se, ono što režim radi, njegovi propagandisti nastoje da prikriju zamenom teza i lavinom laži. Zbog toga što je šačica dirigovanih albanskih ekstremista bacila nešto na njegova kola, Stefanovića, implicitno, predstavljaju kao borca za srpsku stvar. Nema veze što on zapravo deluje u prilog legalizacije banditske kosovske nezavisnosti.
Posle rečenog, nameće se konstatacija da bi vlast predvođena čedomirom Jovanovićem bila, bar sa stanovišta demokratskih normi, odgovornija od sadašnje. On jasno i glasno kaže čemu teži. Ako su Srbi ludi da to podrže, nek naša država postane NATO prćija i uspostavi dobrosusedske odnose sa svojim odmetnutim delom. To je demokratija. Ali Tadić nam priča bajke sa, navodno, patriotskim sadržajem, a kada se radi o Kosovu deluje umnogome slično, kao što bi i lider LDP-a kada bi vodio zemlju.
LOKALNO PODRIVANJE DRŽAVE
Ko oko neodgovornosti vlasti još ima dilemu, valjda je neće imati kada uzme u obzir aktuelne kalkulacije nekih njenih vodećih činilaca u vezi sa tim da bi lokalni izbori mogli da budu razdvojeni od parlamentarnih, te održani pre njih. Na lokalu je čak i lakše nego na republičkom nivou prevariti glasače, a ne treba zanemariti ni faktor potkupljivanja pojedinih kategorija građana, koji je tu pogotovo prisutan. Sve to dolazi do punog izražaja ako se lokalni izbori sprovedu nezavisno od parlamentarnih. Jer, ako su spojeni, načelni partijski stavovi vezani za nacionalni nivo vlasti i te kako se prelivaju i na lokalni nivo, te utiču na tamošnji izborni rasplet.
Demokratska stranka, svesna svoje nepopularnosti proizašle iz nakaradnog vođenja državne politike, izgleda, smišlja šibicarske štosove kako da bar na lokalu umanji neizbežnu štetu i sačuva vlast u Vojvodini i Beogradu. Tako bi zadržala kontrolu nad najbogatijim delovima zemlje, sa svim koristima koju to za vladajuće strukture nosi. A rizik koji takva politika ima po državu? Ko o tome od, tek po imenu njihove partije, demokratskih vlastodržaca misli?
Usiljeno građenje partijskih tvrđava na lokalno-pokrajinskom nivou, kao baze za delovanje u narednom periodu – pogotovo u okolnostima kada su stranačke strasti uzavrele, a opšte nezadovoljstvo naroda manifestuje se putem iracionalnih projekcija (tipa Beograd je za sve kriv ili Beograd i Vojvodina su eksploatisani) – ozbiljno može da podstakne centripetalne procese. No, ipak se nadam da bez obzira na to što se opasno poigraju sa vatrom, ni sadašnji žuti vlastodršci, nađu li se u opoziciji na republičkom nivou, neće pribežište potražiti u okretanju vojvođanskom ili nekom drugom autonomaštvu sa separatističkom nadogradnjom. Nadam se, ali znajući o kome se radi, ipak strepim.
U nekim diplomatskim krugovima nama neprijateljskih anglosaksonskih država, priča se da bi, iz njihove perspektive, najpogodnije bilo da u narednim godinama Srbija bude paralisana oštrim protivrečnostima između značajnih opštinsko-gradskih samouprava i Vojvodine, pod kontrolom sadašnjih vladajućih koalicionih partera, i potencijalno nove republičke vlasti. Ako već nije realno da Dinkićev URS nametne (kon)federalizaciju naše zemlje, u funkciju toga može da obavi i njeno neformalno polovično dezintegrisanje. Neodgovornom delovanju režima koje bi, iz lično-partijskog egoizma, bilo na liniji takve politike, moramo odlučno da se suprotstavimo. Ali već i puštanje probnih balona iz vrhova režima o razdvajanju izbora mnogo govori o njemu i karakteru našeg sistema kojem on daje presudni pečat.
MEDIJSKI LOGOR
Toliko o pravnoj, nacionalnoj i političkoj odgovornosti vlasti. No, sve rečeno što režim čini za svoj račun ili po nalogu stranih mentora, bitno utiče i na element funkcionalne demokratije vezan za poštovanje građanskih i političkih prava. Ona podrazumevaju neophodne slobode – od nesputanog izražavanja stava do udruživanja – kako bi građani mogli društveno-politički da deluju. činjenica je da neistomišljenike vlasti u današnjoj Srbiji ne trpaju u logore, ali to nije dovoljno da bi konstatovali da postoji demokratski ambijent. Zar o poštovanju građanskih sloboda, kao njegovom bitnom elementu, možemo da govorimo kada živimo u medijski okupiranoj zemlji? U velikim sredstvima masovnog informisanja nema mesta za stavove koji su mrski evroatlantskim centima moći, a i Vlada medijski manipuliše na način koji nije u duhu demokratskih principa kojima nominalno teži.
Teme koje nisu po volji Brisela i Vašingtona ili se izbegavaju, ili se na iskrivljen način predstavljaju, tako da nepoželjni kritički tonovi izblede, odnosno deluju konfuzno. Što se naše vlasti tiče, kada su njeni interesi u pitanju, ona se drži prakse selektivnog puštanja informacija, gušenja nepoželjnih glasova, simuliranja realnosti i svega drugog što treba da doprinese ukalupljivanju javnog mnjenja. O tome koliko je režim odmakao od autoritarnog titoističkog nasleđa govori i cenzorski pristup vizuelnom materijalu sa sastanka Stefanovića i kosovsko-albanskih političara. Na fotografijama i filmskim prilozima koji su se pojavili u većini srpskih medija ne vidi se da ispred pregovarača stoje zastave Srbije i Kosova, na način kao da se radi o dve države.
KVAZIGRAđANSKO DRUŠTVO
S obzirom na to kakvo nam je stanje u medijima i da imamo neodgovornu vlast sklonu raznim manipulacijama, ne treba ni reći da izbori ne mogu da budu istinski fer, kao što bi u pravom demokratskom sistemu morali da budu. Nije da nećemo imati formalno slobodne izbore, ali, u praksi, oni će biti daleko od demokratskih standarda. Stvari slično stoje i sa civilnim društvom.
U Srbiji postoji određeni broj, prema kriterijumima Vašingtona i Brisela, podobnih nevladinih organizacija koje vlast tretira kao dostojne da budu njeni partneri, te ih forsira. Inicijativa mladih za ljudska prava, Helsinški odbor i slična udruženja – koja se uglavnom bave (antisrpskim) političkim delovanjem, a ne onim što im je po statutu misija – sastanče sa našim vlastodršcima i daju doprinos njihovom radu. To bi bilo uredu da su u spomenuti proces adekvatno uključene i NVO drugačijih usmerenja. A nisu izuzev simbolički, dok bi u duhu demokratskih načela stvari morale da stoje obrnuto.
U istinski demokratskim društvima praksa je da nevladini subjekti ostvaruju uticaj na Vladu i javnost srazmerno masovnosti svog članstva, a ne bogatstvu i političkoj logistici koju imaju. Ne treba ni trošiti reči na dokazivanje da u zemlji u kojoj su registrovane hiljade NVO, od kojih je većina patriotski orijentisana i posvećena ciljevima zbog kojih je osnovana, Nataša Kandić i njoj slični aktivisti evroatlantskih udruženja malo koga predstavljaju. Ipak, na sve strane su medijski prisutni i sva vrata državnih institucija su im otvorena, dok se drugačiji tonovi iz sfere nevladinog sektora retko čuju u velikim medijima i na oficijelno organizovanim savetovanjima.
KOLONIJALNA DEMOKRATIJA
Kada se sagledaju elementi demokratije, možemo da zaključimo da je požutela Srbija daleko od njenog funkcionalnog vida. Oni kojima su, punih usta patetičnih fraza o evropskim vrednostima, postali ekskluzivni upravnici Srbije 2008. godine, od tada ne samo da su naneli ozbiljnu štetu njenoj privredi, te zapostavili vitalne nacionalne interese (npr. ovih dana, putem Vikiliksa, obelodanjen je američki diplomatski dokument koji nas je podsetio na drastičnu razliku između stvarne podrške R. Srpskoj od strane Koštuničine vlade i Tadićeve pozersko-metiljave potpore RS). Njihovo (ne)delo je još nešto: anuliranje našeg, u periodu koji im je prethodio, solidnog demokratskog napretka. Uporedite samo stanje u medijima 2007. godine i današnje, spram kojeg i period pre 2000. godine deluje kao medijski rajski vrt.
Vođeni svojim geopolitičkim i ekonomskim interesima, antidemokratsku praksu naših aktuelnih vlasti mirno su gledali, a i dalje je aminuju, briselsko-vašingtonski centri moći. Da li onda Zapad uistinu teži demokratiji van svog prostora? Ili se tamo ponaša kao kolonijalna Evropa u 19. i prvoj polovini 20. veka? Onda kada su evropski liberali gazili prava naroda Indije ili Egipta, ubeđeni da ono što pripada superiornim narodima ne priliči inferiornim zajednicama. Izgleda, stvari se do današnjeg dana nisu bitno promenile. Ne radi se, doduše, više o otvorenom nipodaštavanju evropske i svetske periferije – gde i nas evroatlantski prijatelji svrstavaju – ali su i dalje u upotrebi stari aršini uvijeni u demokratsko-retoričku ambalažu.
Kada nam iz Brisela i Vašingtona poručuju da treba da unapredimo demokratski milje to šifrovano znači: radite još prilježnije ono što vam kažemo! Ako ste pokorni onda ste demokrate, a ako niste – makar i iskreno držali do demokratskih principa razvijenih evropskih država – onda ste mračnjaci. Nama je, očito, namenjen kolonijalni privid vladavine naroda, a ne prava demokratija. I u toj igri, bez srama, zajedno sa svojim koalicionim partnerima učestvuju oni koji nose ime stranke osnovane od strane čoveka koji je želeo da u Srbiji zažive iste evropske vrednosti Engleza ili Francuza. Mislim na Ljubu Davidovića (1863-1940), koga sam se sa nelagodnošću, zbog stanja u kojem se nalazi naša zemlja, setio dok sam slušao i čitao otužne rečenice izgovorene povodom desetogodišnjice rada misije OEBS-a u Srbiji. Jedna od njih glasi: Srbija je danas posle 10 godina sistemskih reformi demokratska i prosperitetna zemlja. Ma i Somalija je, samo ako Brisel i njegovi ovdašnji eksponenti to kažu!
