Naša književnost je bogata, imamo jako veliki fond prevoda na francuski jezik, ono što retko ko u Srbiji zna od ljudi koji se bave kulturnom politikom Srbija na francuskom jeziku poseduje fond koji je po obimu i kvalitetu treći po redu, posle Rusije i Poljske, kaže naša sagovornica, vlasnik izdavačke kuće za promociju srpske književnosti i literature o Srbiji i Srbima u frankofonskom svetu
Rođena Novosađanka, Nataša Pejin od ranih devedesetih godina živi u Parizu, gde je sredinom prošle decenije kreirala internet knjižaru i biblioteku, a potom i malu izdavačku kuću za promociju srpske književnosti i literature o Srbiji i Srbima u frankofonskom svetu. Za ime je odabrala rečenicu iz romana Seobe Miloša Crnjanskog Beskrajni plavi krug (Un Infini Cercle Bleu), podstaknuta poetikom, vrednošću romana Crnjanskog i simboličnim značajem Seoba. Veliki entuzijasta, vredna i agilna, 45-godišnja Nataša želi da preko sajta www.uninfinicerclebleu.com i knjiga koje objavljuje približi našu književnost francuskom čitaocu i, dalje od toga, da doprinese stvaranju lepše i realnije slike o Srbiji i Srbima naružene tokom medijske kampanje i sukoba na prostorima bivše Jugoslavije. Diplomirala je srpski jezik i književnost na novosadskom Filološkom fakultetu, a po dolasku u Francusku godinama je radila u pariskoj knjižari izdavačke kuće L’Až d’Om (l’Age d’Homme), čiji je osnivač Vladimir Dimitrijević.
Kažete da nas književnost najbolje predstavlja i odabrali ste da je svojim radom promovišete u frankofonskom svetu…Knjiga kao medij komunikacije je veoma važna. Naša književnost je bogata, imamo jako veliki fond prevoda na francuski jezik, ono što retko ko u Srbiji zna od ljudi koji se bave kulturnom politikom Srbija na francuskom jeziku poseduje fond koji je po svom obimu i kvalitetu treći po redu, posle Rusije i Poljske. Nije reč samo o naslovima objavljenim u poslednjih dvadesetak, tridesetak godina, nego i onima iz 19. veka, kada su srpsko-francuski odnosi bili bogati. Biblioteke su prepune. Niko nije sakupio te knjige, nije ih popisao da bi se znalo šta sve postoji o Srbima ili šta je prevedeno sa srpskog na francuski jezik.
Vaša je ambicija da preko knjige promovišete srpsku kulturu. Zašto ste se opredelili baš za knjigu?
Knjiga je veza koja ostaje kroz vreme, čeka nove generacije. Novine pročitaš i baciš. Informaciju na internetu pročitaš, zapamtiš ili zaboraviš. Svi mediji komunikacije, pogotovo danas, napravljeni su za kratkoročnu upotrebu i za razno lobiranje, promocije, afirmacije koje su ograničene i prostorno i vremenski. Knjiga je kroz vekove bila ta koja je ostavljala trag, govorila o misli, kreativnosti, stvaralaštvu jednog naroda ili jednog čoveka i ona ostaje kao svedočanstvo.
čitanje je, inače, kod Francuza prva aktivnost u slobodno vreme. Dovoljno je prošetati bilo kojim gradom u Francuskoj i videti da u metroima, autobusima, na klupama, svi nešto čitaju. U zemlji gde postoji 60 miliona stanovnika, i sto hiljada ili dvesta hiljada Srba, svaka knjiga koja uđe u bilo koju francusku kuću je uspeh jer otvara vrata ka Srbiji. Ne mora to da bude nobelovac, Andrić, ne mora da bude ćosić, Pavić… Za mene je knjiga nešto što ostaje i što rešava problem dugoročno. A Francuzi traže i savet, na primer, kada putuju u neku stranu zemlju. Veliki su putnici, kao što su nekad bili Englezi. Pre nego što krenu, čitaju o zemlji u koju putuju i to obično beletristiku.
Drugi razlog zbog kojeg sam se odlučila za knjigu vezan je za iseljeništvo. Devedesetih godina prošlog veka, kada je došlo do drugog velikog talasa emigracije, stotine hiljada Srba otišlo je u beli svet. To su manje-više bili školovani ljudi, otišli su kao i ja. Počeli su da rade, stvorili su porodice, izrodili decu. Ta deca, bez obzira na to što govore srpski, pripadaju kulturi u kojoj rastu. Njihov način informisanja i jezik kojim komuniciraju je lokalni jezik, francuski, engleski, španski, i pristup bilo kojoj informaciji dešava se na tom novom jeziku. Sva ta deca, ti mladi koji danas imaju petnaest, dvadeset godina, treba jednog dana kada krenu da traže svoje korene da imaju mesto koje će im pomoći da što više saznaju o Srbiji.
Kako ste došli na ideju da sakupljate građu za Vašu biblioteku-knjižaru na internetu?
Bila sam na izvoru, radila sam u izdavačkoj kući L’Až d’Om. To je bilo mesto gde se ideja rodila. Bez tog radnog iskustva, ovog projekta ne bi najverovatnije ni bilo. Jer, u toj izdavačkoj kući imala sam prilike da tokom dvanaestak godina srećem ljude, prevashodno Francuze, ali i Srbe, koji su se pojavljivali u jeku rata i antisrpske propagande tražeći neke informacije o Srbiji. Tražili su književnost, istoriju, političke knjige… Naravno, bila sam potpuno razoružana, jer nisam imala šta da im ponudim osim knjiga koje su već bile objavljene u L’Až d’Omu. (Izdavač, Vladimir Dimitrijević je već tada imao stotinak naslova, ali pitanja publike prevazilazila su ono što sam mogla da im ponudim.) Ni naš Kulturni centar u Parizu nije mogao da odgovori na te zahteve. Ljudi su, pre svega, tražili knjige o istoriji Srbije, a nije bilo nijedne. Početkom devedesetih godina nije bilo nikakvog materijala, knjige, časopisa ili brošure koja bi na relativno objektivan način, makar ukratko, predstavila istoriju Srba. čitavog tog perioda rata u Hrvatskoj, Bosni, tokom kosovske krize koja je kulminirala bombardovanjem, dugog perioda raspada Jugoslavije, ništa nismo imali.
L’Až d’Om je bio jedini izdavač koji je objavljivao naše knjige, o nama. Mogla sam da ponudim romane, novele… A Hrvati su već tada imali odličan sajt na koji su stavljali informacije, i tačne i netačne, radili su kao mravi. Bosanci su imali subvencije koje su dobijali muslimani.
Videla sam da kod Francuza postoji interesovanje. Trebalo je naći jedno mesto, adresu, gde ljudi mogu da dobiju to što traže. Jer, L’Až d’Om nije imao vokaciju da radi samo za Srbiju. On je izdao 4.000 naslova, od kojih su 200 srpski. Nije mogao da svede svoju aktivnost na Srbiju, mada je to jedno vreme bio slučaj. Postojala je potreba za mestom na kojem će biti sakupljene informacije o Srbiji, mesto gde će moći da se sazna, da se dobiju kontakti u Srbiji, sa univerzitetima, naukom, književnošću, banjama… Toga nije bilo i ni dan danas nema.
Kako ste realizovali Vašu zamisao?
Nisam mogla da je ostvarim u prostoru, pa sam napravila projekat sajta i radila na tome kako da obradim i predstavim na njemu razne oblasti: književnost, istoriju, nauku… Taj projekat je prevazilazio moje kompetencije i mogućnosti, pa sam rešila da odradim ono što mogu i za šta sam kompetentna, a to je književnost i knjiga.
Počela sam da prikupljam knjige. Imala sam već stotinak u L’Až d’Omu i tražila sam šta je drugde objavljeno. Sakupila sam 350 naslova i uveče, posle posla, skenirala sam korice, prekucavala naslove i tekstove izdavača sa korica. Malo pomalo, sajt se popunio. Napravila sam moto Upoznajte Srbiju, pođite plemenitim putem njene književnosti! Smatrala sam, i danas mislim da – posle medijske kampanje koju je Srbija pretrpela, slike i uloge koju smo dobili u istoriji krajem 20. i početkom 21. veka – treba mnogo vremena da prođe i mnogo rada da se uloži, da bi se ta slika o Srbima izmenila.
Najsuptilniji i najbolji način da se srpska kultura predstavi ljudima neke druge kulture jeste, po mom mišljenju, da se to učini putem knjige. Srpska književnost je jedna od najzanimljivijih u svetu, ima ogroman fond iz 20. veka, prebogata je, autori su izvanredni. Crnjanski je, na primer, čudo u evropskoj književnosti. U pogledu njegovog stila pisanja i bogatstva nema autora s kojim se može porediti, on je potpuno autentičan pisac. Imao je puno uspeha u Francuskoj, 1986. godine Seobe su proglašene za najbolji strani roman godine i propraćen je sjajnim kritikama najvećih francuskih kritičara. Međutim, sa dolaskom ratnih godina na našim prostorima, sve je stalo i više se niko nije osvrnuo na Crnjanskog. Već o Romanu o Londonu, koji je Dimitrijević objavio nekoliko godina kasnije, nije pisano.
Da li ste za svoj rad na promociji srpske književnosti dobili podršku iz zemlje?
Postavila sam na sajt tih 350 naslova 2005. godine. Od 2006. godine počela sam projekat da šaljem institucijama u Srbiji, da pišem pisma… Spisak je predugačak… Nikada nisam dobila nijedan odgovor od nekog ministra ili njegovog zamenika, ni od koga iz ministarstava kulture, dijaspore i inostranih poslova… Bila sam primljena u Ministarstvu kulture na insistiranje Voje Koštunice, kod kojeg me je preporučio Milovan Danojlić, ali ni to nije urodilo plodom. Nudila sam Ministarstvu kulture saradnju, da moj projekat, prilagođen, bude deo nacionalnog programa za promociju kulture i književnosti, a i drugih oblasti, u frankofonskom svetu. Nisam tražila finansijsku pomoć.
Kako ste se odlučili za izdavačku delatnost?
Knjige sam počela da objavljujem da bih izdržavala sajt. Prva knjiga koju sam objavila bila je autobiografija Nikole Tesle Moji izumi. Tesla se sasvim slučajno pojavio, kao revolt. Kada je bila 150. godišnjica rođenja Tesle, u leto 2006. godine, pozvala me je prijateljica i rekla da je prisustvovala multimedijalnom šou koji su povodom godišnjice Teslinog rođenja Hrvati napravili u Unesku. Srbija tim povodom ništa nije uradila u Francuskoj. Rekla sam sebi da nešto moram da učinim te godine za Teslu. Nije moralo o tome da se zna, ali bilo mi je stalo da neki Srbin uradi nešto za Teslu u Francuskoj, gde do tada nije postojala nijedna knjiga na francuskom jeziku o njemu i većina obrazovanih ljudi nikada dotle nije čula za našeg pronalazača. Bila je to ogromna nepravda prema čoveku koji je izmislio 20. vek! čitava industrija, gotovo sve počiva na Teslinim izumima. Našla sam tekst Moji izumi, potom jednog prijatelja Francuza koji je tekst preveo sa engleskog. Za tri meseca sam pripremila knjigu i počela da je plasiram. Mahom su je kupovali Francuzi, zbog njegovog genija, a ne zato što je Srbin. Tesla je bio građanin sveta, prema onome šta je radio i kako je živeo. Radio je na nečemu što je važno sa čovečanstvo. Meni je, naravno, važno što je jedan Srbin radio za čovečanstvo.
Kako ste odabrali da svoj rad spletete oko Crnjanskog, oko beskrajnog plavog kruga?
Pre svega, mislim da su Seobe jedan od najvećih romana evropske književnosti 20. veka. Svako obrazovan u svetu, ko se iole zanima za književnost, treba da pročita Seobe. To je univerzalni roman, kao što je i Roman o Londonu. On govori o srpskoj istoriji, o jednom vremenu, ali su sudbine koje opisuje, kao i stremljenja njegovih likova, univerzalna. Što me direktno i najviše vezalo, podstaklo, jeste kraj Seoba, kada pisac govori o popisu stanovništva. Nekoliko stotina Srba koji su išli prema Ukrajini, pa su stigli do Rusije, u poslednjem popisu deklarisalo se kao Srbi, da bi ih posle nekoliko godina bilo samo desetak-petnaestak. Asimilovali su se, utopili se, nestali. I mi smo, isto tako, generacija srpskih seoba. I naša deca koja su rađana u svetu isto tako se uklapaju u kulturu zemlje u kojoj žive, postaju Francuzi, Nemci… Moja želja je da barem kroz književnost ostane veza i da deca i unuci naših iseljenika, koji verovatno neće govoriti srpski i neće imati jake veze sa Srbijom, mogu na maternjem jeziku, na francuskom – a on će to biti u narednim generacijama! – da imaju vezu sa svojim korenima. Mislila sam, dakle, i na te nove generacije, o načinu kako da im se naše knjige na francuskom jeziku, brojne i veoma kvalitetne, približe.
Beskrajni plavi krug, ime koje sam izabrala i za virtuelnu knjižaru i za izdavačku kuću, simbol je seoba u kojima sam i sama učestvovala.
Teslina autobiografija nije jedino delo vezano za ime našeg velikog pronalazača koje ste objavili…Kada sam objavila Moje izume, mislila sam da će na tome i da ostane. Međutim, ta knjižica se jako dobro prodavala. čitaoci su počeli da mi pišu i da pitaju šta ću još da objavim o Tesli. Ohrabrivali su me. Tako sam potražila i uspela da nađem Margaret čejni, čija knjiga je objavljena pre 30 godina. Otkupila sam prava, našla prevodioca… I ta knjiga se odlično prodaje. Kupuju je Francuzi i svi mi pišu…
Inače, ne znam da li je i drugim zemljama tako: francuski čitalac je reaktivan. Kada pročita knjigu koja mu se dopala, on napiše pismo ili piscu ili izdavačkoj kući. To je moje iskustvo još iz L’Až d’Oma. Francuzi žive kroz ono što čitaju i vole da nastave vezu uspostavljenu knjigom. Ovde je knjiga glavno sredstvo komunikacije. Sve što se dešava u društvu, o čemu govore mediji, dešava se i u knjigama. Na primer, ako je na TV emisija o zdravlju, svi koji učestvuju u okruglom stolu su objavili bar jednu knjigu o zdravlju. Tako je sa modom, sa književnošću – naravno, sa istorijom, aktuelnim političkim trenutkom. Svako ko želi nešto da uradi – napiše knjigu. Drugo je pitanje koliko ona vredi…
U međuvremenu su u Francuskoj počele da se objavljuju knjige o Tesli…Kada sam objavila Teslinu autobiografiju, bila sam sigurna da će knjiga doći u prave ruke i da će podstaći nekog da nešto uradi. Oko dve godine posle prvog izdanja, pojavila se prvo knjiga Martin le Koz, poznate francuske spisateljice koja za sobom ima dvadesetak knjiga i velike književne nagrade. Ona je napisala Teslinu romansiranu biografiju Električni čovek. Na radiju sam čula intervju sa autorkom, u kojem je govorila nešto što je sadržano u knjizi i na koricama Mojih izuma. Kasnije sam otkrila da je Matin le Koz na kraju svoje knjige navela da ju je napisala zahvaljujući knjizi koju sam ja objavila. Bila sam prezadovoljna. Martin le Koz, koju sam nedavno upoznala, nije ranije znala ko je Tesla. I ona je činjenicu da je Tesla u Francuskoj zaboravljen doživela kao veliku nepravdu.
Onda je, u jesen 2010. godine, došla knjiga Žana Ešnoza Munje i tada je krenulo neverovatno interesovanje za obe knjige koje sam objavila o Tesli. Ešnoz je značajno ime u francuskoj književnosti, dobitnik je Gonkurove nagrade. Napravljen je događaj oko njegovog kratkog romana od oko sto stranica. Ujedno, interesovanje za Teslu je snažno poraslo, a samim tim i za moje knjige o Tesli. Rekla bih da je Ešnoz lansirao moje knjige jer ja nemam ni medijsku, niti distributivnu moć. Nemam visoko mišljenje o Munjama, nije to slobodna, romansirana biografija Nikole Tesle, kako se o knjizi piše, već neka vrsta sinopsisa koji je napisao pošto je, verovatno, pročitao Margaret čejni i Moje izume.
Najbolji roman o Tesli napisao je Vladimir Pištalo – Portret među maskama – i iskreno se nadam da će se uskoro pojaviti u prevodu na francuski jezik.
U vreme pariskog Salona knjige u martu, u Kulturnom centru Srbije u Parizu promovisan je sajt sličan Vašem, pod imenom Serbika…Ovo je prvi put da govorim za novine. Jer, nije bitno da se o meni zna, bitno je da se zna o Pekiću, Paviću, Petroviću, Matijeviću… Ja sam samo karika između srpskih pisaca, srpske kulture i frankofonskih čitalaca. Ali, moram da kažem da je za žaljenje što za ovih šest godina niko nije hteo da me podrži i što se sada pojavljuje neko ko otkriva toplu vodu. Sajt Serbika, vezan za univerzitet u Bordou, direktna je kopija mog sajta i projekta, jedino što mu je dat univerzitetski profil i što knjige ne mogu da se kupe. Autora tog sajta, Milivoja Srebra sa univerziteta u Bordou, zvala sam svojevremeno da učestvuje u mom projektu, ali ta sadanja nije ostvarena. On je vrlo pametan čovek, dobro poznaje srpsku književnost. Napravio je izvanrednu antologiju srpske priče, napisao je odličan predgovor, znači učinio je veliku stvar za srpske pisce s tom antologijom koja predstavlja jednu od najvažnijih knjiga iz naše književnosti objavljenu u Francuskoj u poslednjih 20-ak godina. Ali, krivo mi je što me nije obavestio, što mi nije predložio da udružimo znanja, rad i energiju za bolji uspeh srpske književnosti, budući da je reč o istoj stvari koju sam ja već osmislila i razradila.
Vrhunac je što je Serbika zvanično najavljena kao prvi sajt za promociju srpske književnosti u frankofonskom svetu. Nije važno ko je prvi, bitno je da jedni drugima ne pucamo u noge, da jedni drugima ne smetamo. Kaže mi jedan prijatelj: to je zdrava konkurencija. Pitam se ko normalan u Srbiji može da misli da – posle tragedije koju smo kao narod doživeli, kada smo bili osramoćeni pred svetom, poniženi – treba u popravljanju slike o nama da se ponašamo kao američki biznismeni i da konkurišemo jedni drugima. To je suludo. Tu i nema konkurencije, nego svako radi u svom selu, za sebe. Koliko znam, Ministarstvo kulture je podržalo Srebrov projekat, što me je u suštini obradovalo. Ali, problem nije u tome da se napravi pet sajtova, problem je u tome da se ne pravi konfuzija. Takođe, za mene ostaje najvažnije da srpska knjiga ode u ruke ljudi.
Na ovogodišnjem Salonu knjige u Parizu Vi ste jedini predstavili knjige srpskih autora i knjige o Srbiji, naši izdavači su bili odsutni…Rešila sam da finansijski uložim u taj nastup. Stupila sam u kontakt sa organizatorima Salona i zakupila mali prostor od devet kvadratnih metara u međunarodnom prostoru smotre. Organizator mi je rekao da je Srbija prvo najavila prisustvo, pa onda odustala od učešća, verovatno zbog Lajpciga.
Izložila sam knjige koje sam izdala i 250 naslova srpskih autora objavljenih kod drugih izdavača. Jedan rejon posvetila sam Kosovu, stavila sam knjige o istoriji Kosova i monografiju Srednjovekovna umetnost Kosova Gojka Subotića, u izdanju Talije. Stavila sam i plakat knjige Kosovski boj. Jedan mladić, Francuz, video je plakat, ali nije razumeo o čemu se radi. Prišao mi je i rekao: Jako je lepo videti da na jednom štandu izlažu oni koji su do juče ratovali. Objasnila sam mu i otišao je zadovoljan, sa epskim pesmama iz kosovskog ciklusa u džepu.
Tesla je privlačio veliku pažnju, doveo je publiku za sve srpske knjige. Među njima posebno interesovanje je, osim za Crnjanskog, vladalo za pisce objavljene na francuskom, u izdanju kanadske frankofonske kuće Aluziv, Petrovića, Basaru, Matijevića, Tasića, Albaharija, koje je na francuski preveo Gojko Lukić.
Niko od zvaničnih predstavnika Srbije u Parizu, niti bilo ko iz Kulturnog centra nije, nažalost, prošetao Salonom ili makar nije došetao do mog štanda.
Kosovski boj
Ja sam mali izdavač, nisam čak ni pravi, delatnost mi je vezana isključivo za srpske teme. Od početka sam se trudila da objavim nešto što niko drugi nije. Tako sam 2006. godine, uz Teslinu autobiografiju objavila ’Kosovski boj’ u sjajnom prevodu Adolfa d’Avrila, francuskog diplomate i orijentaliste. Našla sam taj prevod iz 19. veka u Nacionalnoj biblioteci Francuske, a pomogao mi je i D’Avrilov praunuk. D’Avril je ne samo preveo pesme, nego je i knjigu komponovao dramaturški. Napravio je na pedesetak stranica izbor iz predkosovskog, kosovskog i pokosovskog ciklusa i objavio ga na francuskom pod naslovom ‘Kosovska rapsodija. Nisam ostavila taj naslov. Knjigu sam objavila dvojezično i nazvala je ’Kosovski boj’, jer se pesme odnose na njega.
Ovde se olako govorilo kako Srbi od Kosova prave mit, kako su opsednuti njime, a želela sam da objavim nešto što svedoči o ukorenjenosti i značaju Kosova za Srbe. Knjiga ‘Kosovski boj’ nije istorijski dokument, ali je ipak blizu izvorima.
