U dosadašnjoj jugoslovenskoj istoriografiji veoma malo se pisalo o Dimitriju Ljotiću, a i to malo je bilo ideološki obojeno. Kao jedini Smederevac koji je bio predsednik stranke, koja je funkcionisala na opštejugoslovenskom nivou, i ministar pravde Dimitrije Ljotić zaslužuje da mu se posveti mnogo više pažnje.
Kratka biografija
Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Veći deo života proveo je u Smederevu. Njegovi najstariji poznati preci đorđe – po milošti zvani Ljota i Toma Dimitrijević doselili su se iz sela Blaca, sada u Grčkoj Makedoniji, u prvoj polovini XVIII veka. Prvo mesto stanovanja bilo im je selo Krnjevo, blizu Smedereva. Oko 1750. godine ova braća su u Krnjevu podigla crkvu brvnaru i posvetili je Svetom đorđu, svojoj slavi. Krajem XVIII veka, braća su se preselila u Smederevo. Po predanju, u njihovoj kući je Karađorđe primio ključeve smederevskog grada od Turaka. Inače, Ljotići će do kraja ostati velike pristalice Karađorđevića. Otac Dimitrijev, Vladimir Ljotić, morao je da napusti Srbiju 1868. godine, kada su hteli da ga uhapse kao zaverenika na dinastiju Obrenović. Vratio se tek po abdikaciji kralja Milana 22. februara 1889. godine po postavljanju prve radikalne vlade Save Grujića. Već 1890. godine on je postavljen za srpskog konzula u Solunu. Kasnije je Vladimir Ljotić bio predsednik smederevske opštine i narodni poslanik. Od 1904. godine do 1909. godine ponovo je bio konzul u Solunu. Umro je 1912. godine.
Kao što je već rečeno, Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Smederevu, gde je upisao i Gimnaziju. Po preseljenju porodice u Solun, Dimitrije Ljotić je sa nepunih 16 godina položio maturu u Srpskoj Solunskoj gimnaziji po odobrenju Ministarstva inostranih dela. U ranoj mladosti, delom pod uticajem roditelja, a delom zbog knjiga, Dimitrije Ljotić je postao vrlo religiozan. Razmišljao je o tome da postane sveštenik i da napusti Pravni fakultet, koji je u međuvremenu upisao, ali je, zbog neodobravanja oca, odustao od toga. Njegovo poimanje hrišćanstva delimično se poklapalo sa Tolstojevim, u smislu totalnog neprotivljenja zlu. Postao je vegetarijanac, apstinent, odan svom dušom Hristovom čistoj ličnosti. U tome je išao tako daleko da je na regrutaciji, neposredno pred Balkanski rat, bio rešen da odbije polaganje zakletve. Do polaganja zakletve nije ni došlo, jer njegovo godište nije bilo mobilisano. Ipak, da bi iskazao svoj patriotizam, Dimitrije Ljotić se dobrovoljno javio u sanitetsku službu. Tokom balkanskih ratova radio je po karantinima i lečio tifusare.
Na jesen 1913. godine Ljotić je otišao u Pariz, gde je ostao sve do izbijanja I svetskog rata. Na ovaj put otišao je po ideji kralja Petra I koji ga je spremao za diplomatsku službu, a školovanje u Francuskoj tada se visoko kotiralo.
U Parizu se u njemu još više razvila monarhistička opredeljenost i desničarski duh. Posećivao je sastanke francuskih rojalista, a na jednom od njih izjavio: „Tim pre mi treba da budemo monarhisti, jer imamo svoju nacionalnu dinastiju“.
Po povratku u Srbiju Dimitrije Ljotić je 1. septembra 1914. godine pozvan u vojsku. Sa njom, kao jedan od 1.300 kaplara, povlačio kroz Albaniju i preživeo njen oporavak na Krfu. Pri gonjenju Nemaca i Bugara kroz Srbiju Ljotić je bio ranjen na Ovčem polju. Po završetku rata 1919. godine postavljen je za komandira železničke stanice u Bakru (između Rijeke i Zadra, blizu Crikvenice). Zanimljivo je njegovo zapažanje, koje je izveo posmatranjem hrvatskih seljaka iz Bakra i Srba u vojsci, da su prvih dana Hrvati više bili za Jugoslaviju nego Srbi. To se ubrzo katastrofalno promenilo. Za takvu promenu je Ljotić u svom kraju (Bakru) optužio Jevreje koji su, iskoristivši glad koja je bila prisutna u prvim danima postojanja nove države, zelenašenjem počeli da se bogate. Dana 16. aprila 1920. godine, izbio je štrajk železničara iza koga je stajala Komunistička partija Jugoslavije. Namera im je bila da spreče dostavljanje municije protiv Mađarske (Bela Kun), a s druge strane da sprečavanjem demobilizacije izazovu pobune u vojsci kod rezervista. Na otseku Dimitrija Ljotića u Bakru štrajk je slomljen za jedan dan, pošto je Ljotić pohapsio 36 železničara i uputio ih nadležnoj vlasti. Demobilisan je 17.6.1920. godine. U Bakru je našao svoju životnu saputnicu Ivku, sa kojom se i oženio.
Po demobilizaciji se vratio u Smederevo gde je otvorio advokatsku kancelariju, pošto je 22.9.1921. položio advokatski ispit u Beogradu. Učlanio se u Narodnu radikalnu stranku i postao predsednik njene omladine. Od 1926. godine on se u krugovima Narodne radikalne stranke zbog nekih svojih posebnih stavova smatrao disidentom. Kao disident NRS Dimitrije Ljotić se 1927. godine kandidovao za poslanika u Narodnoj skupštini. Na ovim izborima on je dobio 5.614 glasova (19,7%) što nije bilo dovoljno za dobijanje mandata, dok je u smederevskom izbornom okrugu tada pobedila lista Demokratske stranke na čelu sa Kostom Timotijevićem. To je bio poslednji put da se kandidovao kao kandidat režimske stranke. U daljem političkom radu baviće se kritikom rada jugoslovenskog režima.
Kralj Aleksandar i Ljotić
Kralj Aleksandar je 06.01.1929. godine proklamovao Zakon o kraljevskoj vlasti, na osnovu koga je raspuštena Nagodna skupština, a političke stranke prestale da postoje. Pad lažnog parlamentarizma i Zakon o kraljevskoj vlasti išli su u prilog shvatanju Dimitrija Ljotića o većoj centralizaciji. Ipak, postojalo je još stvari za koje se Dimitrije Ljotić zalagao. To je između ostalog bilo staleško uređenje države. Ceneći Ljotićev patriotizam i poznavajući njegove simpatije prema monarhiji, kralj Aleksandar ga je 16.02.1931. godine imenovao za ministra pravde pri vladi Petra Živkovića. Dimitrije Ljotić je već 28.06.1931. godine podneo kralju novi projekat ustava. Osnovna misao ovog nacrta bila je da narod bira svoje predstavnike opštim tajnim glasanjem, dok bi samu kandidaciju vršile sreske kolegije u koje bi ušli predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Narod bi tajnim i slobodnim glasanjem prihvatio ili odbacio ovaj Nacrt ustava. Pošto je njegov predlog Ustava odbijen, Ljotić je podneo ostavku. Drugi razlog njegove ostavke može ses zaključiti iz njegovog razgovora sa patrijarhom srpskim gospodinom Gavrilom Dožićem, tada arhiepiskopom, zetsko-primorskim, u Niškoj Banji 16.10.1934. godine. U svojim memoarima patrijarh Gavrilo pominje Dimitrija Ljotića kao jednog poštenog političara za kojeg je znao. Na pitanje zašto je podneo ostavku, Dimitrije Ljotić mu je odgovorio: „Veličanstvo, moram da podnesem ostavku. Ne mogu više da sarađujem sa mojim kolegama. Oni prave još i danas svoje spiskove: ko je demokrata, a ko je radikal. Premeštaju dobre i čestite po svome pravilu. Od mene su tražili da kao ministar pravde usvojim njihova traženja i premeštam sudije sa porodicom iz jednog mesta u drugo. To je ogromna šteta, jer država gubi materijalno a i radi pravosuđa. Tek što je jedan sudija upoznao sredinu u kojoj radi i njen mentalitet, treba ga premeštati u drugi daleki kraj, gde će mu trebati dugo vremena dok upozna ljude i novu sredinu, Ja smatram da je zamisao i program Vašeg Veličanstva nemoguć sa ovakvim ministrima i njihovim radom.“
Dana 2.09.1931. godine kralj Aleksandar je primio Dimitrija Ljotića u oproštajnu audijenciju. Na njoj mu je kralj Aleksandar rekao da nije mogao da prihvati njegov predlog Ustava, jer mu se činilo kao da ide u maglu, na šta mu je Dimitrije Ljotić rekao da je ovo što predlaže Vlada odlaženje u maglu. Zato će on (Ljotić) svoje misli početi da objavljuje i oko njih skuplja ljude kojima se one čine prihvatljive. Odrekao se i ministarske penzije, na koju je po zakonu imao pravo.
Iako kralj Aleksandar nije dozvoljavao stvaranje političkih stranaka bio je blagonaklon i podržavao je stvaranje jugoslovenskih organizacija koje su u svom programu kao osnovu imale integralni jugoslovenski nacionalizam. Takve organizacije su bile:
• Jugoslovenska akcija (JA)
• Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija Jugoslavije, BOJ)
• Grupa Dimitrija Ljotića okupljena oko listova ZBOR i Otadžbina
Jugoslovenska akcija osnovana je na sastanku u Beogradu na Božić 7.01.1930. godine. U prvim danima svoje delatnosti Jugoslovenska akcija nije izlazila pred narod, već je kao zatvoreno društvo predstavljala jedan manji skup intelektualaca, nepovezanih nekim zajedničkim programom. Sama je među sobom bila podeljena na dve grupacije. Prva grupacija, koju su nazivali idealističkom, a koja je u početku preovladavala, tražila je da prva organizacija bude i ostane ono što i jeste – zatvoreni krug. Nasuprot njoj, postojala je i aktivistička grupacija koja se zalagala da Jugoslovenska akcija donese svoj program, i da se pojavi u javnosti. Vremenom je aktivistička grupacija preovladala. U prvi direktorijum Jugoslovenske akcije izabrani su: Danilo Vulović, Velibor Jocić, Aleksandar Štulkofer, Juraj Korenić i Ilija Kostrenčić za šefa propagande. Na svojim skupovima članovi Jugoslovenske akcije su dizali desnu ruku u vis, pa ih je narod dočekao kao fašistički pokret. Svojom idejom o staleškoj organizaciji države došli su u sukob sa vladajućom Jugoslovenskom nacionalnom strankom (JNS), koja je želela da im zabrani rad.
U Sloveniji je u decembru 1933. godine fuzijom raznih organizacija stvoreno Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija – BOJ). Vođe ovog pokreta bile su: August Kramer, Stane Vidmar i Vladimir Fabjančić. Branili su šestojanuarski Zakon o kraljevskoj vlasti, i zalagali se za stalešku državu. I njima je prilepljena etiketa fašističke organizacije, što su ovi pobijali. Pošto su im komunisti (pravilno ih uočivši kao najnacionalnije grupe) počeli da ometaju skupove, čelnici BOJ-a su naredili stvaranje takozvanih reditelskih odelkov (odeljenje reda) koji su imali zadatak da im se organizovano suprotstavljaju.
Zbog stalnog pritiska vlasti na JA i BOJ, ove organizacije su osetile potrebu da se ujedine. Njima se priključila i grupa okupljena oko listova Zbor i Otadžbina koju je predvodio Dimitrije Ljotić.
Osnivanje ZBOR-a
Svoju ideju o okupljanju istomišljenika Ljotić je sproveo u delo osnivanjem listova „Otadžbina“, „Buđenje“ i „ZBOR“. Prvi broj „Otadžbine“ pojavio se 25.02.1934. godine. Oko „Otadžbine“ su se okupili mnogi viđeniji ljudi: lekar Stevan Ivanović, dr. čedomir Marjanović, advokat Milan Aćimović, inženjer Andrija Ljolja i drugi. Sličnih pogleda bila je i grupa u Hercegovini koja se okupljala oko lista „ZBOR“, a u kome su glavnu ulogu imali Ratko Parežanin i Radmilo Grđić. Parežanin je objašnjavao smisao reči „ZBOR“ na sledeći način: „ZBOR je naša stara narodna reč. Ona je nešto slično što i sabor. Ujedno, predstavlja krilaticu od pojmova koji izražavaju bitne tačke programa, delatnosti i težnji pokreta. Prema tome Z znači združena, B znači borbena, O znači organizacija i R znači rada (ZBOR).“ U to vreme počeo je u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) da izlazi list pod imenom „Buđenje“. Na ovom sastanku doneta je preliminarna odluka o ujedinjenju svih grupacija u jedinstven pokret.
Na sastanku u Zagrebu, 4.12.1934. godine, vodeću ulogu u pokretu dobila je grupa oko Mite Ljotića. Sam pokret zvanično je bio stvoren 6.01.1935. godine u stanu dr. Vinka Zorca u Ljubljani. Njegovo ime bilo je Jugoslovenski narodni pokret ZBOR (JNP ZBOR). Predsednik pokreta postao je Dimitrije Ljotić, prvi potpredsednik dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, drugi potpredsednik dr. Frank Kondore, advokat iz Ljubljane i generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.
Osnovna načela JNP ZBOR bila su:
1) Srbi, Hrvati i Slovenci čine Jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podređuju se svi posebni interesi.
2) Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne rednosti.
3) Samosvojnu jugoslovensku kulturu u duhu svojih tradicija i na osnovama čovečnosti izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Zaštitnik ovog stvaralačkog stremljenja je jugoslovenska država. Osobenim duhovnim vrednostima (jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi naroda unose u zajednicu omogućuje se nesmetan razvitak.
4) Jugoslovesnka narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj osobni sklop koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama.
Dom kao prirodna osnovica narodna mora biti i društvena osnovica narodne zajednice. Selo će biti merilo jugoslovenske društvene politike. Rad mora biti dužnost i pravo svakog pojedinca; društvena korist rada određuje vrednost i ulogu u zajednici. Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine. Slobodna, pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative) prvenstveni su nosioci društvene delatnosti, čiji će predstavnici biti staleži. Država isključuje potčinjavanje jednog staleža drugom.
5) Jugoslovenska privreda je celina čiji su odnosi u međusobnoj zavisnosti, osnova joj je poljoprivreda. Odnose i razviće privrede određuje privredni plan koji će utvrđivati privredne grupe uz saradnju države.
6) Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička neminovnost i jedino ona omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskih naroda. Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi. Svaka vlast u državi mora biti potpuna i stvarna. Isto takva biće i njena odgovornost. Samo Kralj je neprikosnoven. Narod će učestvovati u zakonodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem predsedništva koji mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja.
JNP ZBOR dobio je i svoj grb. Na njemu su bili štit sa klasom i mačem. Pokret je usvojio i himnu koja se zvala „Vojska smene“. Jedni druge su oslovljavali sa „druže“. Najčešća parola bila im je: „Sa verom u Boga i pobedu Zbora“. Zvanični organ pokreta postao je list „Otadžbina“, čiji je tiraž povećan. Statut pokreta usvojen je 14.07.1935. godine. Prema statutu, organi JNP ZBOR bili su:
1. Sabor
2. Predsednik pokreta
3. Banovinski odbori
4. Organizaciona područja
5. Vrhovni odbor
6. Sreske skupštine i sreski odbori
7. Mesne skupštine i mesni odbori.
Ujedinjen i organizaciono pripremljen, JNP ZBOR je krenuo u politički život ondašnje Jugoslavije.
ZBOR i izbori 1935. godine
U isto vreme kada je u Ljubljani zvanično osnovan JNP ZBOR raspisani su izbori za narodne poslanike i zakazani za 5.05.1935. godine. Rukovodstvo JNP ZBOR je donelo odluku o učestvovanju na izborima prvenstveno iz procene da je narod duboko nezadovoljan trenutnim stanjem u zemlji. U krugovima ZBOR-a verovalo se u dobar izborni plasman. Formiran je Akcioni odbor ZBOR-a koji je imao zadatak da vodi predizbornu kampanju. Akcioni odbor ZBOR-a se u predizbornoj kampanji uglavnom pozivao na autoritet Dimitrija Ljitića, njegove veze sa dinastijom Karađorđevića i njegovo političko poštenje za vreme njegovog učešća u vladi Petra Živkovića. I pored velikog zauzimanja i agitacije ZBOR je imao velikih poteškoća oko isticanja svoje liste. Izborni zakon je favorizovao vladajuću Jugoslovensku nacionalnu stranku (JNS). Po njemu je svaka lista morala imati najmanje 30 predlagača iz jedne polovine administrativnih srezova s tim da su ti srezovi najmanje dve trećine banovina. Zemaljska lista morala je imati u svakom izbornom srezu najmanje onoliko kandidata koliko se bira poslanika. Mandat je dobijao nosilac zemaljske liste koja je dobila preko 50.000 glasova u celoj zemlji, a lista koja je imala najveći broj glasova dobila bi tri petine poslaničkih mandata. Kako je JNP ZBOR bio još u fazi osnivanja, krupan nedostatak predstavljao mu je m anjak organizacionog aparata.
U zakonskom roku, 19.04.1935. godine, predata je na potvrdu Kasacionom sudu u Beogradu zemaljska lista Dimitrija Ljotića koja je imala poslaničke kandidate i zamenike u 234 sreza u svih devet banovina sa 8.190 predlagača, a u ostalim srezovima su bili samo poslanički kandidati i njihovi zamenici. U glavnom biračkom odboru zemaljske liste Dimitrija Ljotića bili su dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, i August Kramer, upravnik u industriji iz Ljubljane, a njihovi zamenici dr. Stevan Ivanić, direktor Centralnog higijenskog zavoda iz Beograda i dr. Antun Novaković, upravnik Zemaljskog saveza za poljoprivredni kredit iz Beograda. Kasacioni sud je 21.04.1935. godine potvrdio zemaljsku listu Dimitrija Ljotića.
Iako je Boško Jevtić, nosilac liste vladajuće JNS, bio Ljotićev ratni drug i kum, njegov režim je odmah počeo sa progonima ZBOR-a. Predizborne skupove ZBOR-a ometali su i predstavnici vlasti i komunisti. Pritisak protiv ZBOR-a bio je veći nego na listu Udružene opozicije.
Na izborima 5.05.1935. godine lista Dimitrija Ljotića dobila je 25.705 glasova ili 0,84%, što nije bilo dovoljno ni da Dimitrije Ljotić kao nosilac liste dobije mandat. Ljotićeva lista je po banovinama dobila sledeći broj glasova: u Dravskoj 2.503, u Savskoj, 2.351, u Vrbaskoj 128, u Primorskoj 1.049, u Drinskoj 1.482, u Zetskoj 1.683, u Moravskoj 805, u Vardarskoj 968, u Dunavskoj 14.349 i u izbornoj jedinici Beograd-Zemun-Pančevo 387 glasova.
Što se tiče izbora uopšte od ukupno 3.908.313 upisanih u biračke spiskove glasalo je 2.881.915 birača ili 73,72%. Od toga je za vladinu listu JNS Bogoljuba Jevtića glasalo 1.748.024 glasača ili 60,64% za listu Udružene opozicije dr. Vlatka Mačeka 1.075.389 glasača ili 37,36% i za listu Božidara Maksimovića 32.797 glasača ili 1,16%.
Na izborne rezultate imali su primedbu Akcioni odbori i Udružene opozicije i ZBOR-a. Akcioni odbor ZBOR-a je tvrdio da je ZBOR na izborima dobio još 35.000 glasova (ukupno oko 60.000 glasova), da su mnogi glasovi opljačkani, a da su mnogi glasači sprečeni da daju svoj glas. Veliki broj zloupotreba zabeležen je u Beogradu. Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zloupotreba i rešila da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine.
Izborni rezultati su, ipak, pokazali da je ZBOR Dimitrija Ljotića dobio relativno malo glasova, osim u Dunavskoj banovini (posebno u okolini Smedereva) i Dravskoj banovini gde je u narodu počeo da pušta korene BOJ. U ostalim banovinama nije bilo ni ustaljenih lokalnih odbora ZBOR-a, pa se bolji rezultati nisu ni mogli očekivati.
ZBOR i Konkordatska kriza
Iako je Bogoljub Jevtić odneo pobedu na izborima održanim 5.05.1935. godine, on se nije još dugo zadržao na čelu Vlade. Na tom mestu ga je 24.06.1935. godine zamenio Milan Stojadinović. Između Stojadinovića i Ljotića postojala je jaka netrpeljivost. Ona je kulminirala kada je Milan Stojadinović na sednici Skupštine 23.07.1937. godine uspeo da proturi ratifikaciju Konkoradata. (Konkordat predstavlja ugovor između određene zemlje i Vatikana koji reguliše status rimokatolika u toj zemlji.)
Ovaj ugovor sa Vatikanom izazvao je u jugoslovenskoj javnosti opšte prigovore zbog povlašćivanja katoličkog klera i davanja Vatikanu naročitih prednosti prema državnoj vlasti. Konkordat je podržala vladajuća Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je nastala od dela Jugoslovenske narodne stranke, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske oragnizacije, Rimokatolička crkva u Jugoslaviji i manji deo Hrvatske seljačke stranke. Protiv Konkordata stajala je Srpska pravoslavna crkva (SPC), predstavnici udružene opozicije (Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka, deo Radikalne stranke i Zemljoradnička stranka), Jugoslovenska nacionalna stranka i Komunistička partija Jugoslavije. Protiv ratifikacije sporazuma bio je i JNP ZBOR. Dimitrije Ljotić je ovom problemu prilazio kao uzorni pravoslavac i integralni Jugosloven. Kao vernik Srpske pravoslavne crkve Ljotić se nije slagao da jedna konfesija u istoj državi ima veća prava nego ostale. Ovaj stav podudarao se sa stavom SPC da su njeni vitalni interesi ovim ugovorom ugroženi. To nikako nije značilo da je JNP ZBOR svoju politiku podređivao interesima SPC. U redovima ZBOR-a bilo je dosta rimokatolika koji su takođe smatrali da potpisivanje Konkordata hrvatski narod u Jugoslaviji klerikalizuje i da je ovaj čin u suprotnosti sa interesima Hrvata u Jugoslaviji.
U tim suprotnostima oko Konkordata zatalasala se javnost, naročito u Beogradu. Na glas da Stojadinovićeva vlada priprema ratifikaciju Konkordata u Skupštini, došlo je na više mesta do demonstracija protiv vlade i klerikalnih akcija u vezi sa Konkordatom. Protiv Konkordata je ustao i vrh Srpske pravoslavne crkve. Za glavnog predvodnika borbe vrha SPC smatrao se tadašnji patrijarh Varnava. Kako je on upravo usred najžešćih sukoba oko Konkordata oboleo, u javnosti su kružile glasine da je otrovan po nalogu vlade. U takvim okolnostima, vrh SPC je održao molebstvije za patrijarhovo ozdravljenje 19. jula 1937. Povorka predvođena episkopima SPC krenula je ka središtu Beograda. Tu se litiji priključilo više hiljada Beograđana. članovi JNP ZBOR učestvovali su u ovoj litiji kao građani i kao pravoslavci. Po nalogu tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Antuna Korošca, katoličkog sveštenika, žandarmerija je potisnula litiju prema Sabornoj crkvi. Pri ovoj intervenciji žandarmerije došlo je do žestoke tuče između građana, učesnika u litiji, i žandarma, koji su surovo batinajući građane pretukli i nekoliko episkopa SPC, od kojih je najgore prošao episkop šabački Simeon Stanković. Više crkvenih barjaka, ripida i mitri stradalo je u ovom obračunu. Novi talas ogorčenja izazvala je vest da je sutradan umro patrijarh Varnava.
Dimitrije Ljotić se, na vest o „krvavoj litiji“ obratio vernicima u crkvi Svetog đorđa u Smederevu. U svom obraćanju oštro je osudio upotrebu sile prema sveštenstvu i građanima i još jednom pozvao poslanike u Skupštini da ne ratifikuju Konkordat.
I pored ogromnog pritiska javnog mnjenja Skupština je usvojila predlog ratifikacije Konkordata i poslala ga na konačnu ratifikaciju Senatu. Kada je vlada početkom 1938. godine pokušala da ratifikuje Konkordat u Senatu, ponovo je izbilo nezadovoljstvo u javnosti, pa je Stojadinović konačno bio prinuđen da 21. januara 1938. obavesti Arhijerski sabor da je „ovaj i ovakav zakonski predlog definitivno skinut sa dnevnog reda“.
Ovakav sled događaja doprineo je daljem hlađenju odnosa između Dimitrija Ljotića i Milana Stojadinovića, koji će završiti Ljotićevim hapšenjem.
ZBOR protiv Milana Stojadinovića
Dolazak Milana Stojadinovića na čelo vlade Kraljevine Jugoslavije 24. juna 1935. godine značio je nedvosmisleno približavanje jugoslovenske politike i diplomatije silama Osovine. Kada je došao na vlast Stojadinović je obećavao da će rešiti „Hrvatsko pitanje“ i lošu ekonomsku situaciju u zemlji. Iako je kao političar pripadao desnoj opciji, Stojadinović se nije slagao sa Ljotićem ni po jednom od tadašnjih ključnih političkih pitanja. Šta više, od prvog dana svoje vladavine Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na ZBOR i na njegove članove. U svojoj brošuri „Poruka fašističkom šegrtu“ (Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: „ZBOR-u se, zaista, već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi, da bi mogli izlaziti, moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam i sam rad zabrani.“
Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad ZBOR-a vidi se iz jedne izjave u kojoj kaže: „ZBOR je izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. ZBOR mora biti zabranjen! Svi drugi mogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara gospoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancima pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne naočigled sveta, kao dečiji balon kad se probuši. Ali ZBOR ne može, jer to što ZBOR hoće – i ja hoću, a otuda ZBOR-u nema mesta. Ja ću najesen imati omladinu uniformisanu i vojnički obučenu. A potom na izbore.“
Dimitrije Ljotić je iscrpno dokazivao i pokazivao da Milan Stojadinović niti može niti hoće ono što je ZBOR hteo. Stojadinović je pokušavao da podržava fašizam i nacionalsocijalizam, ali sa pogrešnom procenom, pošto oni nisu nastajali, kao pokreti, dekretima odozgo, nego su izrasli i jačali odozdo. Kada se u maju 1937. godine spremao Stojadinović da ide u Rim i Berlin da prouči Musolinijevo i Hitlerovo delo. Ljotić je pisao: „Mi nismo fašisti. Ni naša misao fašizam. Sto puta smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu.“ Stojadinović je, u međuvremenu, preko režimske štampe, Ljotića etiketirao kao čoveka koji na skupovima glumi firera i, kako on kaže, „kada bi još samo imao političku uniformu sa remenom i znakom „LJ“ potpuno bi imitirao Hitlera.“ Ljotić mu je na svojim zborovima uzvraćao nazivajući ga vođom nenarodne vlade i optužujući ga da je i on učestvovao u zaverii protiv kralja Aleksandra.
Progoni ZBOR-a su nastavljeni, vršena su hapšenja. Uhapšen je bio i Dimitrije Ljotić, ali rad i aktivnost ZBOR-a nije zamrla. U februaru 1938. godine, dok su još trajali progoni ZBOR-a, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: „O, Milane Stojadinoviću, kako si pak mala pamet! Sva vlast koju imaš i sva sredstva kojima raspolažeš ne mogu nas sprečiti da idemo svojim putem – putem ZBOR-a. Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku. Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti ZBOR. Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao ZBOR-a je izraslo iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti nadahnute iskustvom. A rasturiti ZBOR? Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako misliš da ZBOR rasturiš!
Dana 10. oktobra 1938. godine raspuštena je Narodna skupština, a novi izbori raspisani su za 11. decembar iste godine. Ovi izbori trebalo je da pokažu kolika je stvarna politička snaga Milana Stojadinovića, ali istovremeno i koliko je narod imao poverenja u njegove oponente, koji su ukazivali na sve nedostatke i greške njegove politike.
Izbori 1938. godine
Nakon što je 10. oktobra raspuštena Narodna skupština, raspisani su izbori za 11. decembar 1938.godine. Na samom početku predizborne kampanje Milan Stojadinović je 18.oktobra izdao nalog za hapšenje rukovodstva ZBOR-a na čelu sa Dimitrijem Ljotićem. Organi Uprave grada Beograda upali su 26. oktobra na sastanak rukovodstva ZBOR-a u Njegoševoj ulici br.1 i uhapsili 32 zboraša, među kojima i Dimitrija Ljotića. Pristalice ZBOR-a odmah su štampale letak u kome je pisalo: „Ne zaboravite da je krvavi i pljačkaški režim ratnog zabušanta Milana Stojadinovića bacio u tamnicu jednog od najpoštenijih građana Jugoslavije, narodnog borca i mučenika, ratnika, nosioca liste JNP ZBOR druga Dimitrija Ljotića.“ Zbog ovog postupka prave predizborne kampanje ZBOR-a skoro da nije bilo. Ipak, pod pritiskom javnosti, Dimitrije Ljotić i rukovodstvo ZBOR-a uskoro su pušteni. Predstavnici Udružene opozicije ponudili su izbornu saradnju ZBOR-u. Ova ponuda značila je da ga političari iz Udružene opozicije ne smatraju fašistom. Nakon dužeg kolebanja, Ljotić je odlučio da podnese samostalnu listu.
Svoju predizbornu kampanju Ljotić je bazirao na kritici Milana Stojadinovića. U jednom predizbornom letku ZBOR je optužio Milana Stojadinovića za potpisivanje Konkordata, smrt patrijarha Varnave, raspad Male Antante i ubistvo kralja Aleksandra. U jednom drugom letku Dimitrije Ljotić je biračima poručio: „Samostalno istupam zato što jedini ja hoću: 1. da uvedem u Narodnu skupštinu više od dvesta seljaka i sedamdeset radnika i zanatlija po esnafima kao narodne poslanike, 2. da sa ovim ljudima na čijim ramenima počiva ova država donesem najbolje zakone za sirotinju i najšire narodne slojeve, 3. da izvršimo pravilnu raspodelu poreza jer je ovo nepravilno rešenje koštalo imovine i života toliko naših sinova, 4. da obezbedimo što svaki seljak i radnik moraju imati za život a da mu se ne sme zapleniti za razne dažbine kao što je do sada činjeno da skapava od gladi, 5. da ograničimo dokle se može ići u bogaćenju i da kapital dozvolimo samo u domaćoj industriji kao neophodnost za razvoj iste, 6. da izvršimo prenos kapitala u domaće ruke, 7. da vratimo u državu narodni kapital, 8. da ukinemo ministarske penzije na 518 ministara koliko ih sada narod plaća, 9. da izvedemo na sud i osudimo svakoga koji je oštetio narodnu i državnu imovinu, 10. da se jedared zacari pravda i poštenje u ovoj državi. Ko hoće prava čestitog čoveka, dobrog Kralja i nedeljivost Jugoslavije, neka pristupi našem pokretu.“
Na izbore 11. decembra 1938. godine izašle su tri liste: Lista jugoslovenske radikalne zajednice sa Milanom Stojadinovićem kao nosiocem liste, Lista Udružene opozicije sa Vlatkom Mačekom kao nosiocem i Lista ZBOR-a sa Dimitrijem Ljotićem kao nosiocem. Od 4.080.256 birača na izbore je izašlo 3.039.041 glasač (74,48%). Prema zvaničnim podacima lista Jugoslovenske radikalne zajednice dobila je 1.643.783 glasa (54,09%). Lista Udružene opozicije 1.364.524 glasa (44,9%) i Lista ZBOR-a osvojila je 30.734 glasa (1,01%). Prema tadašnjem izbornom zakonu vladina lista je dobila 306 poslanika u Skupštini, dok je Lista Udružene opozicije dobila 67 poslanika. Lista ZBOR-a ostala je bez poslanika u Narodnoj skupštini.
Lista JNP ZBOR dobila je po banovinama: u Dravskoj 1.132 glasa, u Drinskoj 3.806, u Vrbaskoj 1.071, u Primorskoj 2.387, u Vardarskoj 133 glasa, u Savskoj 2.137, u Moravskoj 802, u Zetskoj 1.041, u Dunavskoj 17.291 i u izbornoj jedinici Beograd, Zemun, Pančevo 510 glasova.
I predstavnici Udružene opozicije i predstavnici ZBOR-a imali su velike primedbe na tok izbora, a posebno na rezultate. I pored toga što je odneo izbornu pobedu Milan Stojadinović nije ostao na vlasti jer je osvojio relativno malo glasova u odnosu na ono što se očekivalo. Smenjen je 4. februara 1939.godine, a novu vladu je formirao Dragiša Cvetković. Smernice njegove politike bile su rešavanje hrvatskog pitanja i tačno određivanje kursa spoljne politike Jugoslavije. I po jednom i po drugom pitanju Dimitrije Ljotić oponirao je novoj vladi kao i staroj.
Rešavanje hrvatskog pitanja
Dogovorom između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka 26. avgusta 1939. godine došlo je do sklapanja takozvanog „hrvatsko-srpskog“ sporazuma.U ovom sporazumu dogovoreno je stvaranje banovine Hrvatske, koja bi obuhvatala teritorije dotadašnjih banovina Savske i Primorske, kao i deo Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine. Za prvog bana Hrvatske banovine izabran je doktor Ivan Šubašić. Za uzvrat, pretstavnici Hrvatske seljačke stranke ušli su u vladu Kraljevine Jugoslavije a Vlatko Maček je postao njen potpredsednik.
Dva dana kasnije, 28. avgusta JNP ZBOR je izdao saopštenje po ovome pitanju. U saopštenju je rečeno: „Ni ovim sporazumom gospodin Maček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku povezanost Hrvata sa Srbima i Slovencima. Najviše što je pristao da kaže jeste da je Jugoslavija ‘najbolji jemac nezavisnosti i napretka Srba, Hrvata i Slovenaca’. Istina pak koja svakom razumnom biću mora pasti u oči jeste da je Jugoslavija jedino, a ne najbolje spasenje naše. Jer bez nje Hrvati i Slovenci sigurno i potpuno, a Srbi delimično gube svoju nezavisnost. Ali to gospodin Maček nije hteo ili mogao priznati, jer bi onda samim tim prestala dinamičnost hrvatskog pitanja, a na to teški hrvatski greh neće i ne može pristati. Koliko pak vredi sporazum rađen pod takvim okolnostima, o tome nećemo govoriti: to će sutrašnjica da kaže“.
Pošto u štetnost sporazuma od 26. avgusta nije uspeo da ubedi vladu, Dimitrije Ljotić se okrenuo namesniku knezu Pavlu. Zatražio je audijenciju u kojoj bi kneza Pavla upozorio na opasnost u kojoj se nalazila Jugoslavija. Pošto je knez Pavle tri puta odbio da ga primi, Dimitrije Ljotić mu je u toku 1940. godine uputio tri
