Vozimo se već sat vremena od malog aerodroma na Zlatnoj Obali australijske države Kvinslend koja je pre samo šest meseci bila strašno pogođena poplavom. Avion je, inače, kasnio dva i po sata, pa sam počela da se preispitujem da li mi je ovaj rođendanski vikend-izlet i novinarski zadatak, uopšte i bio neophodan samo nedelju dana pred poslovni put u nepristupačne predele Pacifika.
Sedamdeset kilometara posle postepenog penjanja uz obranke Tamburin planine stigli smo na odredište gde nas je ljubazni stariji domaćin dočekao šoljom toplog čaja i ključevima ukusno uređenog apartmana u engleskom stilu…
Probudio nas je miris vrućeg peciva pomešan sa aromom sveže skuvane kafe iz susedne prostorije.
Elizabet i Ričard, naši domaćini, prepričavali su po ko zna koji put svojim gostima uz kraljevski doručak kako su došli u Australiju sredinom prošlog veka. Na stolu kristalne posude sa dve vrste marmelade i puterom, a pored obilje konzervisanog voća i obrok od pahuljica sa đumbirom.
– Mi verujemo samo u prirodnu ishranu i oblike lečenja, objašnjava Ričard dok nas marljivo uslužuje. časovnik pokazuje devet i pomišljamo da vreme, možda, drugačije teče na Tamburin planini.
Po preporuci domaćina, posle obroka, krećemo da istražujemo planinu. Pratimo obeležene znakove po šumi da bi došli do vodopada, i zatim nastavljamo nizvodno.
Drveće je ogromno i pitam se, dok koračamo blatnjavim stazama gde spavaju koale koje se hrane listovima eukaliptusa kojim ova planina obiluje, ko je, i zašto, baš ovde, stvorio ovakvu lepotu…
Posle višečasovne šetnje po zelenoj šumi odlazimo u potragu jedne od najpoznatijih australijskih destilerija koja se nalazi u blizini. Ričard je napomenuo da ćemo je prepoznati po čarnim carskim dverima sa zlatnim motivima koja podsećaju na ruske – jer je vlasnica poreklom iz Rusije.
I tako je i bilo. Samo, nije napomenuo da nekoliko salaša u blizini imaju skoro identične kapije koje su, očigledno, nekada bile popularne u njihovom kraju.
Dok prilazimo ulazu male prodavnice pozdravlja nas beli ukrasni golub na vratima koji se šeta poput pripitomljenog. Mali stočić sa postavljenim šahom pored bronzane fontane sa kupačicama. Kada smo ušli unutar radnje kao da smo ukročili u rusku bajku!
Pored matrioški u svim bojama i oblicima u jednom uglu su pravoslavne ikone i natpis da je nekada jedan ruski car imao izbor da preuzme hrišćanstvo ili islam. Pošto je mnogo voleo da pije votku izabrao je hrišćanstvo i u njegovu slavu danas se pevaju pesme i prave razni oblici ovog jakog i čuvenog pića.
U desnom uglu prodavnice preko stotinu ukusa votke i likera. čim je gazdarica čula da smo na planini povodom proslave mog rođendana, da sam iz Srbije, iznela je svoju harmoniku, dala svim mušterijama po čašicu šljiovice gratis, i da čudo bude veće pustila je starogradsku srpsku muziku svirajući u ritmu!
Posle toga smo, naravno, kupili flašu rakije da je uporedimo sa domaćom.
Po povratku iz šetnje takozvane ulice sa galerijama uskočili smo u hidromasažnu kadu sa čašom šampanjca. Savršen način da završimo veoma ispunjen dan. Tamburin planina krije i poznatu nemačku pivaru i poljski klub, zatim fabriku sira i kobasica, nekoliko vinarija, sve su skrivene ‘znamenitosti’ koje smo ostavili za sledeći put.
I dok se suton spuštao na obronke Tamburin planine, mi odlazimo nazad putem koji vijuga kroz pašnjake i livade. Na trenutak zamišljam da sam u Srbiji… Ovaj bohemijski kraj između Zapada i Istoka samo 40 kilometara od Zlatne obale koja obiluje jahtama i bučnim noćnim životom treba posetiti otvorenog srca, širokog uma i praznog stomaka.
