Ovaj clanak je iz serije slika dijaspore objavljen u lisutu „Novine u Torontu 1996. Po tretmanu problematike aktuelan je i danas,to je i razlog ponovne pojave ovog clanka. Mnogi ce se prepoznati, a nove generacije emigranata sagleda ce razloge zasto nije doslo do nacionalnog pomirenja Srba i sta nas razdvaja.Ujedno ovo je i prilog dosadasnim odgovorima Vidanovica „SRPSKIM PATRIOTAMA“.
Pojava clanka u listu „Novine“ izazvao je pozitivne reakcije i polemike u Kanadi.Kriticar Narodne odbrane iz Toronta, u svom komentaru je istakao da je nacionalno pomirenj jedino moguce pod politickom platformom Narodne odbrane. Ta platforma je neprihvatljiva generacijama nove emigracije. Razlike i nerazumevanja jos uvek stoje.
Pazljivo sasm pratio polemiku u rubrici „Pisma citalaca“ oko „mozgova i velferasa i mislim da je to nasa bruka i sramota, prepucavanje koje nicemu ne vodii ne zasluzuje da se nadje na stranicama „Novina“.
Bilo kako bilo, prepucavanje prestade, bura prodje, ali ostade razmisljanje o dubokoj podeli medju,nama Srbima,medjusobnim uvredama, neprihvatljivim jezikom u javnom komuniciranju. Primetismo mnoge narodne mudrosti i citate mnogih filozofa, bez smisla i pravilne upotrebe, tek tako da se ostre jezici.
I Vuk Karadzic bi se na mukama nasao da, da pravo znacenje tim „biserima.“
Videsmo i optuzbe na racun patriotizma, ko je Srbin, dezerter,izdajica, ko je mozak, ko pismen a ko nepismen,ko za koga radi, ko koga izdrzava na velferu, ko se protiv koga i zasto borio.Svaki sa svog aspekta deli pravdu, optuzuje, sudi i presudjuje .
Sudar dveju generacija vaspitanih uz razlicite logorske vatre, partizana i ravnogoraca i ostalih istomisljenika. Dizase i osporavase spomenike jedni drugima, ponosne na „svoje politicke vodje i ucitelje“, pod cijom su zastavom stajali,“ videli krvave ruke svojih protivnika“ a na svoje zaboravili. „Ponosne ocave“, kako vaspitavaju svoju decu u duhu“patriotizma i srpstva“ da ih istovremeno uce da zaborave svoje poreklo i nikada ne vide zemlju iz koje su Srbi „velike tate “ pobegli.
Videsmo i one koji se usudise da negiraju istoriju i pisu novu, da „opasnost Srbima nije dosla od fasizma“, da je“ zapadna evropa saveznik Hitleru“, da je „27 mart srpska sramota“, da preziru novu generaciju koja ih nikada nije razumela.
Naucismo i to da nema razlike izmedju „glupaka i profesora“ i da „sa glupacima i ludacima ne treba razgovarati“ i ko zna sta sve nebi naucili da neko nije rekao „sto je dosta dosta je“.
Ohrabrujuce je to da svi ucesnici u polemici nisu istog misljenja, da su neki od kojih se imalo sta i nauciti, ako nista drugo, onda bar tolerantnosti, uzdrzljivosti, postovjanja licnosti.
UZROCI PODELE
Delim misljenje onih koji pozivaju na pomirenje i slogu, preziru podelu na patriote i izdajnike, komuniste, cetnike,ljoticevce, nedicevce i jugoslavce.
Braco Srbi, dosta je bilo razdora, svadja i krvoprolica. Podignimo glave, pogledajmo jedni druge u oci i shvatimo da smo svi istog porekla, iz ovih ili onih razloga nasli se u tudjini, pod isti krov-Kanade. Zaboravimo da smo dosli iz zemlje koju prati istorisko poreklo sukoba, deoba i medjusobnih obracuna. Pruzimo ruku pomirenja i izmirenja u trenutku kada nam preti istrebljenje,kada smo jedan drugome najpotrebniji. Potrebno nam je nacionalno pomirenje. Nisu drugi pametniji od nas.
Pridruzimo se onima kojin su u svojim pismima izrazili slicne stavove. Zaboravimo proslost, pogledajmo u oci sadasnjosti. Ne cekajmo na vreme da“,razlike odu ispod zemlje“ da ne bude kasno. Realizujmo nase vekovne simbole CCCC, ugradimo te simbole u nasa srca. To nam je jedini spas.
Uzroci nase podele leze u partiskim pripadnostima. Partijsku pripadnost ne shvatamo kao politicke rivale, vec kao neprijatelje gde najcesce dolazi do oruzanih obracuna. Najbolji primer je odnos tih mnogobrojnih partija u toku Drugog svetskog rata.
Neki od autora clanka su pokrenuli pitanje uzroka podele i netrpeljivosti medju nama u dijaspori. Mislim da je pitanje sasvim na mestu i zasluzuje paznje.
KORENI EMIGRACIJE
Koreni nasoj emigraciji su daleki. Pocinju od davnih RACIJEpecalbara, nasih predaka, koji se masovno pojavljuju na ovom kontinentu u oci i posle Prvog svetskog rata. To su bili takozvani pecalbari, koji su privremeno napustili svoje porodice u nameri da zarade nesto para i vrate se u zavicaj. Nisu bili stranacki obojeni. Medju njima postojala je jaka veza i postovanje.
Odlozimo oruzje, pruzimo jadan drugom bratsku ruku,
Dovrsimo nacionalno pomirenje, bacimo proslost u zaborav.
Drugi talas imigranata je posleratni, posle 45. Najveci deo tih emigranata, napustio je zemlju iz politickih razloga, kao pripadnici politickih stranaka, koje su izgubile bitku. Poraz tesko podnose i u novoj sredini se organizuju za revans.
Popunjavaju postojece humanitarne organizacije, daju im drukciji ton, ili osnivaju nove uperene protiv postojeceg rezima u zemlji. Okupljaju u svoje redove i mnoge koji do tada nisu pripadali nikakvoj politickoj partiji.
Medju takvima su mnogi zarobljenici iz Nemacke,srpskog porekla, koji su dosli u zemlje Severne i Juzne Amerike. Intelektualni sastav tog talasa emigracije bio je mnogo bolji od predhodne. Bili su sposobni da se organizuju i deluju na svoje clanstvo jednim spesificnim vidom patriotizma. Udaljenost od Otadzbine, , zatvorenost Titovih granica i podrska zapada uticali su na stvaranje povoljne politicke klime i politickog naoruzanja clanstva.
U takvim uslovima postala je mrznja izmedju emigracije i postojeceg rezima u domovini i tu se pojavljuju simtomi patriota i izdajnika. Klice mrznje su narocito klijale medju emigrantima novijeg datuma, koji su do 55 ilegalno bezali preko granice, koji su morali dokazati svoju mrznju prema rezimu u Jugoslaviji. To su ljudi koji su izrazili neslaganje sa sistemom ili iz avanture, krenuli da omirisu kapitalisticki vazduh zapada , prihvatani su u redove politicke emigracije kao osvezenje. To je trajalo sve do 55 godine do otvaranja granica Jugoslavije prema zapadu. Mnogi hrle na zapad. Razocarani hladnim prijemom zapada i politicke emigracije, koja ih docekuje kao Titove spijune, shvataju da nisu dobro dosli i da od zapada koga su upoznali preko vestern filmova nema nista. Zeleni dolari ne padaju sa grane. Sve vise dolaze do zakljucka da se ipak sigurnije i bez malo truda bolje zivelo u socijalizmu. Socijalizam im garantuje sigurnost i nerad, te se mnogi sa takvom motivacijom vracaju natrag. Oni koji su ostali ,prihvatili su etiketu spijuna, komuniste i pasosara. Izmedju njih i predhodne emigracije nije bilo razumevanja do danasnjih dana.
Proredjivanje politicke emigracije na zapadu sledilo je u dva navrata: U prvom Amerika se posluzila trikom, time sto je uputila poziv za pomoc svojim u Jugoslaviji i oni koji su se upecali na taj mamac, u roku od nedelju dana morali su da napuste Ameriku. Svi su oni okarakterisani kao crveni, kojima Amerika zatvara vrata. I drugi: Opsta amnestija vlade od strane onih , koji su bili na listi zlocinaca kojima nema povraJugoslavije o povratku emigranata, koji nisu ratni zlocinci. Veliki broj se vraca u domovinu. To je najvece osipanje politicke emigracije u posleratnom periodu. Na svojstven nacin se deluje da se zaustavi to osipanje clanstva tka.
EKONOMSKI EMIGRANTI
Novi talas, takozvanih ekonomskih emigranata, ili kako su nazvani pasosarima, pocinju da pristizu sezdesetih godina. To su uglavnom skolovani ljudi, koji uvidjaju vecu mogucnost ekonomskog potencijala na zapadu, te trajno napustaju zemlju. To nisu pecalbari ili politicka emigracija, koja je iz politickih razloga morala da napusti zemlju, vec su to ljudi- mozgovi u potrazi za boljim standarom. Njih politicka emigracija ne privlaci, niti su zainteresovani za politicki zivot u novoj sredini. Za politicku emigraciju to su komunisti,Titovi agenti, pasosari poslati sa zadatkom razbijanja jezgra koje deluje protiv rezima u zemlji. To su osnovi nepoverenja , netrpeljivosti i mrznje, koje ni do danas nisu prevazidjene. Razlike u shvatanima pogledima i opredeljenja su ocigledne.
Deobe na : Komuniste, Ctnike,Ljoticevce ,Nedicevce, izdajnike i patriote, jos uvek postoje.Nacionalna netrpeljivost se produbljuje. I ako proklamovano i od najvisih verskih poglavara, nacionalno pomirenje jos uvek nije zazivelo.
IZBEGLICE NEVOLJNICI
Najzad poslednji talas izbeglica ili nevoljnika, prouzrokovan raspadom Jugoslavije, verskim i gradjanskim ratom i progonima sa tih prostora, okarakterisani su kao dezerterstvo. Ti ljudi su napustili svoja ognjista, otisli su u neizvesnost, da sacuvaju zive glave i pokusaju da sklone svoje porodice daleko od ratnog poprista. Ne treba negirati da medju njima ima i vojnih begunaca. Mi nismo nadlezni da njima sudimo. Istorija ce takvima suditi. Njih je Kanada prihvatila ,kao i mnoge druge zemlje, po medju narodnom dogovoru. Obezbedila normalne uslove za egzistenciju iz medjunarodnog fonda. Kanada je obezbedila skolovanje da se lakse i brze integrisu u kanadsku zajednicu. Neka nikoga ne brine to sto ih je Kanada prihvatila. Oni nece osiromasiti Kanadu i dovesti je do bankrotstva i ako Kanada pomaze kasikicom sutra ce uzeti kasikom. Kanada uzaludno to ne cini. Nije slucajno , pre desetak godina federalni ministar emigracije je izjavio, da ekonomski prosperitet Kanade pociva na emigrantima.
Svake godine je u Kanadu uslo preko 250.000 emigranata. Ona po potrebi odvrce slavinu ulaska.
VELFERASI
Zasto ne postavimo pitanje, sta je sa ostalim velferasima, ako smo vec nase nevoljnike strpali u isti kos, sta je sa onim velferasima preko koje politicke partije regrutuju sigurne glasace u ostvarivanju svojih politickih ciljerva. Pored tolikih velferasa prozvasmo samo nase, koji zaista nemaju status velferasa. Plasimo se da ce nam uzeti posao ako peru sudje, ili da nece prati zato sto ih mi placamo.
U nesreci imali su i srecu, dosli su pod mnogo povoljnijim uslovima . Nisu isli putem kojim smo mi prolazili. Nas nije niko primecivao. Mi smo sami na sebe morali da skrecemo paznju, morali smo sami da se dokazemo. Vecina nas je izabrala put prema sposobnostima i nahodjenju. Svakome je trebalo vremena, pa ce ga trebati i novodosli.
NEGIRANJE IDENTITETA
Zaista nema mesta da se zamaramo, da li su oni Srbi ili Jugosloveni. Jugoslavija je jos uvek drzava priznata u svetu. Ako neko zadrzava pravo da bude Srbin ili Jugosloven, to je neotudjivo pravo pojedinaca. Moze biti Jugosloven Srpske nacionalnosti.
Konstatacija da Jugosloven nikada ne moze biti Srbin je pogresna. Srbi su tri puta stvarali Jugoslaviju i ostali Srbi. To im zvanje niko ne moze i nema pravo da dira. Srbija bar za sada ne postoji kao drzava. Iluzorno je deklarisati se kao drzavljanin Srbije. Bez obzira sto je Srbija postojala kao drzava i svoju drzavnost ugradila u Jugoslaviju.
Da je ova treca Jugoslavija odustala od drzavnost i stala na salter medjunarodne zajednice za drzavnost, nikad je nebi dobila a mi bi ostali bez drzave i porekla. Nikad se nebi mogao ostvariti san o ujedinjenju Srba van danasnje Jugoslavije. Mozda ce se u bliskoj buducnosi voljom Srpskog naroda ime Jugoslavije promeniti u Savez srpskih drzava.
Pitam se kome i zasto smeta Jugoslavija?Oni koji su je napustili otisli su svojom voljom. Oni koji su ostali imaju pravo na ocevinu i ocevo ime. Najnoviji dogadjaji i povratak Jugoslavije u medjunarodne institucije i priznanje govore o ispravnosti stava drzavnosti i kontuiniteta Jugoslavije. Nemamo pravo da srpskom ili jugoslovenskom narodu, osporavamo pravo izbora vladara ili sistema. Oni su najpozvaniji i jedini imaju prava da o tome odlucuju.
Prozivamo ih da su jugoslavci, komunisti,a ovi ovde dezerteri, izdaice , mi najmanje prava imamo na to. Zasto se ne zapitamo, ko smo , sta smo i kako smo mi dosli? Zasto mnogi posle rata napustise zemlju? Zasto nisu ostali da vijore zastave slobode ako su bili patriote. Napustili su zemlju pre svojih vodja i nastavili sa patriotizmom iz inostranstva. Prebacuje im se gde su bili i zasto nisu pokazali da su Srbi za vreme Titovog jednoumlja.
Podsetimo se da je bilo pravih Srba, koji su u to vreme bili hrabri, da udare pesnicom o sto i iskazu neslaganje sa rezimom.
Zar mozemo osporiti Srpstvo: Zujovicu, Dragoljububu Jovanovicu,Arsi Jovanovicu,Aleksandru Rankovicu, Koci Popovicu,Peku Dapcevicu, Mijalku Todorovicu,Latinki Perovic, Marku Nikezicu,Slobodanu Penezicu- Krcunu i mnogim drugima.
Koliko je zivota cestitih Srba ostslo na Golom Otoku i broj im se nezna. To je bila opomena svima koji bi se suprotstavili rezimu. To bi bilo uludo gubljenje glave, rasipanje snaga. Najveci sekaci srpskih glava Kardelj i Tudjman su vodili dalekoseznu politiku tihog uklanjanja Srba, koji bi bili u stanju da se suprotstave njihovoj politici razbijanja Jugoslavije i stvaranja samostalnih drzava.
Medju nama u dijaspori po tome i mnogim drugim pitanjima, postoje podeljena misljenja, bez obzira sto su nam nase babe i majke u kolevci pevale iste uspavanke, sto smo vaspitavani u duhu pravoslavlja i kosova, imali iste pretke, jednog Milosa Obilica, jednog Kraljevica Marka, ali na zalost ne i jednog Vuka Brankovica. Braco , sloga i samo sloga nas moze odrzati i dovesti do cilja. U to ime Vas pozivam i pozdravljam.
Moja namera nije da rasplamsavam strasti, raspirujem mrznju. Ne obracajuci se nikom direktno, smatrao sam bezbolnijim nacinom, da nikog ne prozivam, vec da se posluzim njihovim oruzjem, kojim su „streljali“druge i da shvate da to nicemu ne vodi. Odlozimo oruzje, pruzimo jedan drugom bratsku ruku. Dovrsimo nacionalno pomirenje. Bacimo proslost u zaborav.
Sava Vidanovic
13.Novembar 1996.
