Od četiri stuba, spoljna politika svela se na mučno natezanje sa velikim silama
Srbija spada u red manjih evropskih država. No, uprkos tome nije baš prijatno gledati kako ambasadori velikih zemalja javno ocenjuju rad njene vlade ili kako njihove ekselencije u medijima licitiraju o tome kad treba da se održe sledeći parlamentarni izbori. Ovakvi primeri su čini se dosta jasni indikatori statusa i međunarodnog položaja države.
Vlada koja se približava kraju svog mandata čini se nema mnogo razloga za zadovoljstvo kad su u pitanju rezultati naše spoljne politike. Zbog brojnih unutrašnjih problema, nove krize na severu Kosmeta, pada zaposlenosti i hronične nelikvidnosti srpske privrede između ostalog, spoljna politika je u poslednje vreme nestala iz fokusa javnosti. Budući da je poslednja rasprava u skupštini o tom pitanju vođena pre više od dve godine, prilikom donošenja Zakona o spoljnim poslovima, čini se da postoji ozbiljan nedostatak debate o spoljnopolitičkom položaju Srbije danas. Evo nekoliko teza za razmišljanje.
Prvo pitanje je šta se desilo sa proklamovanom strategijom o četiri stuba srpske spoljne politike. Kineski ministar inostranih dela je u maju posetio Srbiju, ali osim lepih protokolarnih reči ništa konkretno sa Kinom se ne radi, uprkos tome što oni usled politike disperzije ogromnih dolarskih rezervi širom sveta traže sve moguće načine da ta sredstva investiraju.
Ako je Kina daleko Rusija je mnogo bliže, a poseta Putina Srbiji pokazala je veliko interesovanje i potencijal ove države za različite oblike intenzivne saradnje. I tokom dolaska ministra Lavrova u aprilu najavljivana je poseta predsednika Tadića Moskvi za jun i potpisivanje Sporazuma o strateškoj saradnji. Od svega toga ništa senije desilo, a u javnosti nije bilo nikakvih objašnjenja. Takođe, više nema informacija o tome zašto se najavljivani ruski krediti za infrastrukturu i dalje ne realizuju.
Od pomenuta četiri stuba politika se svela na mučno natezanje sa velikim zapadnoevropskim silama i Briselom uz stalni nadzor dugačkog američkog štapa. Lista uslova koji nam stižu čini se da je beskonačna i da se stalno produžava. Postoje spekulacije da među njih spada i sprečavanje saradnje sa ona druga dva stuba. S druge strane iz tih zemalja ne dolaze ozbiljne investicije kakve vlada nažalost vidi kao jedinu mogućnost za pokretanje privrednog rasta i izvoza. Kako se približavaju izbori postoji opravdan strah da će se domaći političari dodatno truditi da zadovolje preporuke zapadnih aktera svesni njihovog ogromnog uticaja na našu unutrašnju politiku.
Drugi veliki problem je samo mesto vođenja spoljne politike. Nakon nekoliko diplomatskih neuspeha (posebno oko tužbe pred Međunarodnim sudom pravde) i poraza koji je ministar Jeremić pretrpeo na stranačkim izborima čini se da se stvaranje i sprovođenje spoljne politike Srbije potpuno izmestilo iz ministarstva u kabinet predsednika. Nije, međutim dobro za zemlju ako se skupština potpuno zaobiđe, a kredibilitet ministra uruši. On je nakon pomenutog poraza po logici stvari morao da se umanji jer ne možete adekvatno da predstavljate državu ako ne spadate ni među pet najvažnijih političara u sopstvenoj stranci. To se jasno uočava u promenjenom tretmanu samog ministra: na primer kolege mu se javno obraćaju po imenu što je nedopustivo, a neki od najvažnijih gostiju se sa njime nisu sastali.
Umesto da na čelo ministarstva dođe neko sa više težine politika se odatle izmestila, ali je bez objašnjenja smenjen državni sekretar. Ovo je u javnosti otvorilo spekulacije o navodnom političkom sukobu između ministra i službenika ministarstava koji je u međuvremenu dobio niz novih državnih i partijskih funkcija, očito pretendujući da zauzme to mesto u sledećem sazivu.
Takođe, nastavljena je politika slanja izrazito mladih kadrova na ambasadorska mesta u veoma značajnim zemljama. Nije zaista jasno po kom kriterijumu se osoba od trideset godina postavlja na mesto ambasadora u jednoj od najvećih evropskih sila koja spada među naše najvažnije ekonomske prioritete. Treba se podsetiti da je pre nekoliko godina Turska odbila agremane osobi koju smo mi poslali za ambasadora uz obrazloženje da smatra uvredom da joj se tamo pošalje tako mlad čovek. Ova praksa da veoma mladi ljudi bez potrebnog životnog, diplomatskog i političkog iskustva predstavljaju zemlju u svetu i čak upravljaju spoljnom politikom, očigledno ne doprinosi mnogo našem ugledu.
Na kraju još jedan zanimljiv detalj. Diplomatska akademija u okviru ministarstva nazvana je Koča Popović. Dakle ne Ilija Garašanin, Jovan Ristić. Milan Milovanović ili Nikola Pašić, da pomenem samo neke od najčuvenijih srpskih ministara inostranih dela. To čini se dosta govori o usmerenju, te o diplomatskoj i ideološkoj tradiciji koju ova garnitura baštini.
