Dr Vladimir Gligorov, naučni saradnik u Bečkom institutu za uporedne studije govori za RSE o najavljenim reformama u EU i o refleksijama na države Balkana.
Gligorov odgovara na pitanja šta to znači za zemlje, poput Srbije, koje čekaju odluku o kandidaturi za članstvo u EU, da li će kriza koja je zahvatila svom žestinom Italiju i Grčku potpuno izmeniti lice Evrope, šta znači EU na dva koloseka, Evropa sa dve brzine.
RSE: Evropski mediji pišu o kraju Unije ovakve kakvu je znamo. Da li je to preterano?
Gligorov: Nije kada je reč o planovima. A šta će biti kao realizacija to je druga stvar. U ovom trenutku, problem o kom se posebno razgovara jeste dalja fisikalna centralizacija u Uniji i naravno ukoliko bi do toga došlo to bi bilo nešto sasvim novo u odnosu na ovo što sada imamo.
RSE: Merkelova i Sarkozi smaraju da trebamo napraviti Evropu u dve brzine. Jedna je čvrsto jezgro najjačih u evrozoni, druga koja bi labavije bila vezana za EU. Međutim, Barozo pa i neki britanski zvaničnici smatraju da treba da opstane jedinstvena EU i da ne treba smanjivati evrozonu. Da li može preživeti ovu dužničku krizu evrozona ako se ozbiljno ne reformiše?
Gligorov: To su dve teme. Jedno je ideja o Evropi u više brzina. To je stara ideja koja postoji od samog početka. Do sada kakvo je iskustvo, moguće je da zemlja ostane svojom voljom izvan neke institucije EU bilo da je to evro ili Šengen ili nešto slično, ali je vrlo teško isključiti zemlje članice iz nečega novog što se stvara i zbog toga do sada sve ove razlike u stepenu integrisanosti u EU praktično u najvećoj meri zavise od pojedinačnih odluka zemalja članica. Tu je možda izuzetak ovo sa Bugarskom i Rumunijom i njihovom pristupanju Šengenu ali u suštini kada je reč o GB ili Švedskoj ili Danskoj koje su ostale izvan evra to je odluka zemalja članica tako da je teško videti šta tačno misle Sarkozi i Merkel, osim eventualno da oni predlože jedan mnogo ozbiljniji model integracije EU i da se onda zemlje izjašnjavaju žele li da uđu u to ili ne. Druga tema je da li ovo sve skupa može da opstane bez reformi. Mislim da je svima jasno da ne može kada je reč o evrozoni tu je problem fisikalna podrška 02:45, to je sad ta tema, kako da se to obavi i ko to može da prihvati i kome to odgovara. Tu će u suštini najveći problem biti Italija jer je teško videti kako bi Italija ostala izvan neke od tih integracija o kojima se razgovara. To je ipak zemlja osnivač čitave ove evropske ideje, tako da je to osnovni problem. Sve druge zemlje bi mogle da odluče jedno ili drugo u zavisnosti od toga da li im ti aranžmani odgovaraju i da li mogu da ispune uslove.
RSE: Da li je ugrožen euro?
Gligorović: Ugrožen je u tom smislu što je vrlo komplikovano videti kako rešiti neke od ovih ozbiljnih problema, pre svega italijanske dugove, ali sa druge strane kada pogledate ono što se dogodilo u poslednjih desetak godina otkako je pripreman evro i otkako postoji vi vidite da je došlo do jako velike finansijske međuzavisnosti unutar zemalja koje čine evrozonu. Tako da nije nikome neposredno u interesu da to rasturi, jer to bi koštalo i zemlje kao što Nemačka i Francuska isto toliko kao što su ove zemlje o kojima se govori da bi mogle da napuste euro. Naravno, sama činjenica da bi Grčka napustila evro to ne bi bilo od nekog velikog značaja. Troškovi bi bili veliki, ali ne i nepodnošljivi. Drugačija je situacija ako je reč o Španiji, Italiji i tako redom. Tako da se u ovom trenutku mora preračunati da li je skuplje da se pokušaju sanirati dugovi, pre svega italijanski, ili da se razračunaju zemlje međusobno što bi po mom mišljenju moglo da bude izuzetno skupo pa ćemo videti kako će ispasti.
RSE: Da se vratimo na Evropu u dva koloseka. Štampa je već počela da kalkuliše ko bi se našao u tzv. federalnoj, a ko u konfederalnoj zoni. Da li biste vi to prokomentarisali?
Gligorović: Ne može da postoji Evropa bez Francuske i Nemačke. Onda postoji i ovo jezgro zemalja oko Nemačke, Austrija i Benelux. Onda dolaze zemlje u srednjoj Evropi, češka, Slovačka, Poljska, Slovenija koje dosta zavise od nemačke industrije i privrede, i generalno imaju slične ustanove i navike tako da bi to bio otprilike taj krug, ali bi se postavilo pitanje Italije i u manjoj meri Španije, jer kako sada stvari stoje Španija pokazuje neke performanse koje bi je mogle kandidovati i za najužu EU. Pitanje je da li bi oni to hteli, ali osnovni problem je Italija. Ukoliko bi i Italija ostala onda praktično mi govorimo o manje više istoj konfiguraciji zemalja i onda se problem svodi na Grčku i Portugal i to nije nešto naročito ozbiljno.
RSE: Šta za prijem zemalja našeg regiona znači Evropa sa dve brzine?
Gligorov: U ovom trenutku ne znači ništa posebno, budući da je pre svega to dosta udaljena perspektiva za sve zemlje osim, naravno, za Hrvatsku koja je već praktično član. To je samo pitanje vremena. Postavlja se pitanje koji tip odnosa bi hteli da imaju. Sada je bilo takvo da bi eventualnom učlanjenju u EU prethodilo učlanjenje u Šengen, eventualno u zajedničko tržište rada, tek u budućnosti u evrozoni i nekakvu zajedničku fiskalnu zajednicu. Pitanje je da li bi te zemlje to htele, recimo Srbija, BiH i Makedonija da li bi uopšte želele da dođu tako daleko. Vi znate da se na Balkanu evro praktično koristi kao novac. Ako ne bi bilo evra to bi bila nemačka marka. Prema tome, to pitanje same participacije u monetarnoj uniji bi bila vezana za to da li bi se mogli ispuniti odgovarajući uslovi. To su te neke specifičnosti Balkana, ali jeste tačno da svaki put kada se u EU počne razgovarati o tome da bi neko bio u prvoj brzini, neko u drugoj brzini postavi se to pitanje građana različitih nivoa i redova i to obično deluje na čitav taj proces da postane inkluzivniji nego što se to prvobitno zamišlja. Ali kada je reč o Srbiji, posebno pitanje spremnosti Srbije da se integriše u Evropu u bilo kom obliku, to pitanje je malo sholastičko kada je reč o Srbiji.
RSE: Neki smatraju da je to dobar znak jer ipak ostaju otvorena vrata Evropske unije, dok drugi smatraju da to odlaže ulazak Srbije u EU na potpuno neizvestan period?
Gligorov: To je irelevantno obzirom da svi znamo da je osnovni problem daljeg napredovanja ka Evropskoj uniji kosovska politika Srbije. Sve ovo drugo je menjanje teme.
RSE: Da li je u takvoj situaciji važno za Srbiju da postane kandidat 9. decembra? Šta biste Vi poručili evroskepticima koji će sigurno reći, ako već nisu, da se EU raspada i da Srbija treba da gleda svoja posla?
Gligorov: Kandidatura otvara odgovarajuće prednosti za Srbiju. Ne donosi nikakve posebne dodatne troškove ukoliko bi se stvari promenile nagore u Evropskoj uniji, ili ukoliko bi se Evropska unija raspala ili reformisala. To ništa ne menja na položaju Srbije prema tome. Tu je izbor prilično jednostavan, jer tu postoje samo prednosti a ne troškovi. Troškovi postoje sasvim nezavisno. Troškovi eventualne nove krize u Evropi postoje totalno nezavisno od članstva. Kada je reč o tome da li bi eventualno raspad evra ima uticaj na privredu i politiku u Srbiji – imao bi. Da li bi raspad Evropske unije imao značajne posledice po Srbiju – imao bi. Tako da to nema veze sa tim da li je Srbija kandidat ili ne. Mislim da je tu izbor veoma lak. Treba obezbediti svoje mesto i svoj glas u tom evropskom društvu jer ako ništa na kraju krajeva lakše se utiče na onoliko koliko je uopšte moguće. To nije mnogo, ali ipak u toj meri se lakše utiče na to što se događa.
RSE: Šta vi prognozirate da će se dogoditi 9. decembra?
Gligorov: Veoma mi je teško da dam tu neku prognozu. Mislim da bi bilo najrealnije da to bude neka uslovna preporuka da Srbija bude kandidat. Ti uslovi bi se odnosili na normalizaciju odnosa sa Kosovom. To bi po mom mišljenju bilo najbolje rešenje, ali istina je da postoje veoma ozbiljni problemi zbog toga što se danas Srbija u suštini gotovo sukobljava sa Evropskom unijom na severu Kosova i to može da prelomi, naročito Nemačku i Francusku, da traže da se prvo to razjasni pa da se onda krene dalje. Ja se nadam da će neko uslovno prihvatanje kandidature biti rešenje, ali taj rizik da se stvar odloži dok se ne reše ovi akutni problemi koji su nastali od jula na ovamo je takođe moguće.
RSE: Da li je opasnost da Nemačka i Francuska tako reaguju, odnosno blokiraju u ovom trenutku donošenje odluke o kandidaturi i zbog celokupne situacije u EU? I zbog primera Grčke mnogi sada kažu – prebrzo smo primili Grčku u evrozonu. Ovde nije reč o evrozoni, ali je reč o jednom politički vrlo nestabilnom regionu.
Gligorov: To je irelavantno. Ne govori se ni o učlanjenju Srbije, ni o evrozoni nego je reč o prvom koraku, o jednom dugačkom procesu. To što do sada govori Vuk Jeremić, a sada vidim i Tadić, kako su ovi problemi u Evropi i evrozoni ustvari predominantni i sprečavaju dalji napredak Srbije su koještarije. To ima značaj u toliko da cela tema daljeg proširenja Evropske unije manje preokupira političare u Evropi, ali što se tiče i Komisije i tog direktora koji se bavi proširenjem to su irelevantne stvari. Tačno se zna šta je problem. Problem jeste taj što Srbija nema, s jedne strane, ni volju da ubrza taj put, a nema ni volju da reši te probleme koji stoje na putu evropskih integracija već dvadeset godina. Tako da je to osnovni problem, ovo ostalo je samo izgovor.
RSE: Znači nema alibija za vlast u Srbiji u ovome što se događa u Evropskoj uniji.
Gligorov: Nema alibija ni za šta što se događa u poslednjih dvadeset godina.
