Svi (ali bukvalno svi!) pokušaji jednostranih otcepljenja od 1945. godine naovamo završeni su neuspešno. Jedini put da takvo otcepljenje postane uspešan projekat jeste da matica, matična država, prizna otcepljeni deo svoje teritorije – kao novu državu
Poslednju krizu na Kosovu svetski, ali i mediji u regionu, propratili su u skladu sa ciničnom opaskom češkog ministra spoljnih poslova Švarcenberga koji je, još pre nego što je Priština poslala carinike na administrativne prelaze, najavio da će bez obzira na razlog zaoštravanja situacije – i ovog puta biti krivi Srbi. I dok većina zapadnih medija potez Prištine tumači kao uobičajenu akciju koju praktikuju sve normalne države, mediji u okruženju otišli su i korak dalje, pa su svojoj publici uz vesti sa Kosova servirali i sočne dezinformacije.
Prednjače slovenački državni mediji. Komentator mariborskog Večera je, na primer, napisao: Kosovski Srbi se protive bilo kakvoj jurisdikciji Prištine na severu države, a svoje zahteve uvek potkrepe barikadama i oružjem. Pisanje o srpskom oružju primilo se u većini ostalih medija koji vesti preuzimaju od slovenačke državne novinske agencije, pa su listom preuzeli neistinitu vest u režiji STA koja je povodom blokade na graničnim prelazima na Kosovu tvrdila da su Srbi, meštani iz srpskih enklava na severu Kosova, autori pretnje KFOR-u na graničnom prelazu Jarinje KFOR STOP ili mi budemo pucali. Sve to je potkrepljeno fotografijom rečenog letka. Tako je u orvelovskom maniru pretvaranja istine u laž, KFOR-ova pretnja oružjem Srbima sa severa Kosova u Sloveniji predstavljena kao obesna pretnja meštana KFOR-u, u kojem značajan deo zauzima slovenački kontigent vojnika.
ISTINA JE LAŽ, LAŽ JE ISTINA
Opisani primer nije jedino okretanje istine naglavačke. Poslednja kriza na Kosovu otkriva zašto je Prištini važno da smesti carinike na administrativne prelaze. Ne radi se o borbi za simbole, kako tvrde pojedini srpski mediji, ni o ratu protiv kriminala, kako tvrdi Hašim Tači. U pitanju je, naprosto, promena stanja na terenu, nastojanje da Srbija pristane na takvo novo, nasiljem uspostavljeno stanje. To je jedini lajtmotiv i srž različitih diplomatskih i vojnih pritisaka na Srbiju, kao i celog procesa međunarodnog priznavanja državnosti Kosova.
Analiza američkih tajnih depeša koje je Vikiliks nedavno dao na uvid javnosti, potvrđuje da je razlog za poslednje akcije Prištine samo jedan, a to je činjenica da je situacija (nastala posle jednostranog proglašenja nezavisnosti) na Kosovu još uvek (uprkos mišljenju Međunarodnog suda pravde) do te mere nezakonita, da su diplomate SAD-a počele da seju uverenje da je samo jedan pouzdan i brz način da se takvo stanje ispravi. A to je da Srbija sama legne na rudu i aminuje novo stanje, te da nezavisnost Kosova formalno ili bar de facto prizna, pa to posluži kao smokvin list za kršenje Međunarodnog prava koje su podržale sve zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova. Da je na delu rečeni plan samosrpskog samopriznavanja kosovske realnosti, pokazuje lavina zahteva iz SAD-a i EU da Srbija što pre prihvati realnost nezavisnog Kosova.
Ali ako je realno stanje na Kosovu svršena stvar, nameće se pitanje zašto se toliko insistira na srpskom priznanju te realnosti? Ili – zar Srbija tu zaista ništa više ne može da promeni?
NEZAVISNOST POPUT VREMENSKE NEPOGODE
Do sada najzanimljiviji odgovor na ovo pitanje dao je Obrad Kesić. On je u komentaru Virtuelna realnost upozorio da bi mnogi političari u Srbiji, i na vlasti i u opoziciji, hteli ipak da prikažu sadašnju dilemu oko Kosova kao samo još jednu prirodnu ili vremensku nepogodu. Kao što se Dunav, Sava ili Morava ponekad izliju iz svojih korita i kao što oluja ponekad zna da potuče pšenicu, tako može da se desi i da neko može da uzme deo teritorije Srbije. Kesić detektuje u kojem grmu leži zec: Ako Obama ne prihvati realnost da je rat u Avganistanu izgubljen, da li to znači da će Amerika da ga dobije? Ako Srbija ne prihvati realnost nezavisnosti Kosova, da li to znači da je Kosovo u stvari nezavisno? Da je to tako, onda se sigurno ne bi tražilo i toliko trudilo da bi se ubedili srpski političari i građani da je potrebno da prihvate ovu realnost. Drugim rečima, realnost da je Kosovo nezavisno može da se postigne samo ako Srbija prihvati i saučestvuje u stvaranju ove realnosti. Bez toga, kao što bi naš narod rekao, status Kosova niti je na nebu, niti na zemlji.
Nije Kosovo usamljen primer. Ima još entiteta koji sebe vide kao nezavisne države, a u suštini ipak nisu nezavisne. I eto zašto belosvetski političari i NATO generali poslednjih dana jedni drugima dodaju kvaku u beogradskim najvišim državnim institucijama i forumima, sve kako bi privoleli srpski politički vrh da prizna novu realnost nezavisnosti Kosova, iako ta nova realnost nema vlastiti kamen temeljac. Zašto? Zato što u temelju te realnosti nedostaje ključan element, a to je priznanje Kosova od strane Srbije.
Pogledajmo malo istoriju. Svi (ali bukvalno svi!) pokušaji jednostranih otcepljenja od 1945. godine naovamo završeni su neuspešno. Jedini put da takvo otcepljenje postane uspešan projekat jeste da matica, matična država, prizna otcepljeni deo svoje teritorije – kao novu državu. Isto se dogodilo i prilikom raspada SFRJ. Nove države, nastale na tlu SFRJ, primljene su maja 1992. godine u UN tek pošto su Srbija i Crna Gora formirale novu državu (SRJ) i najavile da nemaju teritorijalne pretenzije prema drugim nekadašnjim republikama. Slično je bilo i prilikom otcepljenja Bangladeša, države koja i dan danas važi za model, čak najuspešniji primer jednostranog proglašenja nezavisnosti u svetu. Bangladeš je uspeo da postane član UN tek posle priznanja od strane današnjeg Pakistana, svoje nekadašnje matične države.
Priznanje Srbije, to je cilj kojem stremi ne samo Priština, nego i svi pomagači njene nezavisnosti. Naopako postavljeno pitanje Međunarodnom sudu pravde kumovalo je da Srbija dobije odgovor koji je izgledao kao pobeda Prištine i SAD-a, iako sud u Hagu zapravo nije odlučivao o zakonitosti otcepljenja Kosova. Sud je odgovor na nemušto postavljeno pitanje suzio do te mere da je na kraju (u skladu sa predlogom profesora Kraforda) zaključio da ako bilo kakvi skupovi grupe ljudi, poput onoga u jednoj zgradi u Prištini (a slučajno je to bila baš zgrada Parlamenta), mogu da usvoje bilo kakve deklaracije, pa i one o nezavisnosti, to onda i nije nezakonito. Sve to je tačno – iako ne pruža odgovor ni na pitanje postavljeno od strane Generalne skupštine UN. Da je Prištini uspelo da takav odgovor proglasi svojom pobedom, doprinelo je i ucveljeno držanje srpskih političara koji nisu znali da objasne narodu da Međunarodni sud u Hagu uistinu nije podržao jednostrano otcepljenje Kosova.
Da je sud u Hagu ikada odlučivao o pitanju zakonitosti otcepljenja, onda bi morao da uzme u obzir i činjenicu da Međunarodno pravo i praksa od završetka Drugog svetskog rata, pa do danas odbacuju jednostrana otcepljenja. Stoga je žestok otpor Srbije otcepljenju Kosova – potpuno u skladu sa Međunarodnim pravom. Najnoviji napori SAD-a i prvaka iz EU da prisile Srbiju da prizna promenjeno stanje nisu samo nezakoniti, već predstavljaju međunarodni delikt, odnosno pokušaj nedozvoljene intervencije.
POTERA ZA SAUčESNICIMA
Vašingtonu i diplomatiji EU potrebni su, hitno, baš zbog nezakonitog načina ustoličenja Kosova kao nezavisne države, srpski političari koji će učestvovati u završnom činu stvaranja nezavisnog Kosova. Ovo se vidi ne samo iz američkih depeša objavljenih od strane Vikiliksa, nego i iz presuda Međunarodnog suda pravde. Jedna od studija koja analizira odlučivanje suda u Hagu u vezi sa pitanjem vlasništva nad istorijskim zalivima, pokazuje da se nezakonite situacije na terenu mogu legalizovati, ali da protok vremena tu nije nikakav faktor, već zaliv menja vlasnika tek kad gubitak prizna dotadašnji zakoniti vlasnik. I druga istraživanja potvrđuju da do promena stanja na terenu u pravnom smislu dolazi tek onda, kada je otimačina teritorije dopunjena psihološkim elementima sporazuma ili pristanka sukobljenih strana.
Jedan od najvećih stručnjaka za Međunarodno pravo i sudija Herš Lauterpaht (Hersch Lauterpacht) primećuje da ne postoje primeri kada same činjenice proizvode neki novi status ili pravnu obavezu. Lauterpaht ističe da nove činjenice (alias novo stanje na terenu) postaju zaista nove tek ukoliko upletene države o tome odluče sklapanjem novih sporazuma. Ali nikako silom. A to je slučaj u primeru nezakonito rođenog nezavisnog Kosova.
Vlasti u Prištini i KFOR mogu na sever Kosova da pošalju ne samo sto, nego i deset puta više policajaca i carinika. Ali ništa im to ne vredi sve dok Srbija ne priznaje te carinike i policajce. Može Priština da tvrdi da oni predstavljaju novu realnost, ali sve dok to Srbija ne prizna – svi ti jednostrani potezi u pravnom smislu ne znače potpuno ništa.
Kritičari presporog priznavanja realnosti od strane srpskih vlasti, zaboravljaju i da uspeh otcepljenja nikada nije bio jedino merilo za priznanje države. Sudija Lauterpaht je prvi upozorio da za potpuni uspeh jednostranog otcepljenja prvo matica mora da prestane sa tvrdnjama i naporima za povratkom svog autoriteta na otcepljenom tlu. U prevodu: dok Srbija protestvuje i bar verbalno brani Kosovo, ono nije i ne može biti zakonito uspostavljena država. Lauterpaht kao primer navodi ministra spoljnih poslova SAD-a koji je 1823. godine odbacio preuranjeno priznanje nekadašnjih španskih provincija uz pouku da tako dugo, dok se Španija bori oružjem, uz racionalnu ili čak minimalnu šansu za uspeh, SAD ne mogu da priznaju kolonije koje de facto postoje, jer bi time prekršile svoje obaveze prema Španiji i odlučile upravo o onome – što je bilo povod za rat.
Deo međunarodne zajednice je u slučaju Kosova uradio upravo ono što nije bilo moguće, ni poželjno, ni u burnom 19. veku. Države koje su priznale Kosovo demonstrirale su diplomatsku intervenciju kojom su stvorile novu državu na teritoriji Srbije, mada nova država – zbog činjenice da se nalazi pod kontrolom stranih trupa – ne ispunjava ni osnovne kriterijume za priznanje.
Neobično je da su srpske diplomate brzo klonule pod pritiscima stranih kolega koje tvrde da je priznanje (druge države) pravo svake države. Nekako su svi smetnuli s uma da ishitreno priznanje entiteta kao države u Međunarodnom pravu predstavlja nezakonitu intervenciju i zloupotrebu moći priznanja. Priznanje države kao nezavisne, iako takva država u suštini ni izdaleka nije nezavisna, nije samo pogrešno, nego i nevažeće. Otuda pitanje da li je neki entitet – država?, nije tek pitanje puke promene realnosti na terenu, niti pitanje ko je zaista vlast, ko ima veću silu na svojoj strani, odnosno ko je suveren (kako to vole da objašnjavaju i srpski zagovarači međunarodnih nasilnika), nego je to pitanje ispunjavanja uslova za priznanje državnosti. Država nije samo pitanje činjenica, kako na osnovu poznavanja prakse nastanka država iz 19. veka pogrešno propagiraju srpski poklonici priznanja promena na terenu, već je to, iznad svega, pitanje Međunarodnog prava.
Zato su protesti srpske vlade, demarši i odbijanje priznanja nove realnosti na Kosovu, bez obzira na to koliko se činili jalovim – i te kako važni u diplomatskoj borbi za Kosovo. Protesti – pa i demonstracije, kao u slučaju severnog Kosova – imaju važnu ulogu u stvaranju uslova za zakonito rešenje međunarodnih sporova. Najzad, u jednoj od presuda Međunarodnog suda u Hagu piše da vlada koja protestvuje održava njene zahteve u životu, tako da nije moguće tvrditi da je druga strana odstupila od zahteva zbog ćutanja ili priznanja. Da zaključimo – dok god Srbija ne pristane na promenu stanja, kontrola Kosova od strane institucija u Prištini (prema Međunarodnom pravu) ne znači ništa.
Srbija, dok se ne stvore uslovi za istorijski sporazum sa kosovskim Albancima, čak i da hoće, ne bi smela da prizna ili prihvati nezakonito proglašeno otcepljenje Kosova, s obzirom na to da je to otcepljenje uspostavljeno pomoću strane vojne intervencije.
