Lobisti za balvane

Mislim da je Srbija sa strateškim lobiranjem u Vašingtonu zakasnila najmanje 20 godina

Neće Srbija platiti lobiste u Kongresu SAD,kako to javlja jedan naš dnevni list, već će to platiti građani Srbije, odnosno poreski obveznici. Koje niko nije ni pitao jesu li voljni da u ovo vreme velike ekonomske krize odvajaju od svojih platica 100.000 dolara mesečno za kompaniju Podesta grupa, koja opet ima i podizvođača radova, firmu Robert Vajt, koju je Podesta angažovala da lobira za Srbiju u američkom Kongresu. Ugovor o lobiranju sklopljen je, kako piše taj list, između Podesta grupe i Vlade Srbije 1. oktobra ove godine, na period od godinu dana. Kako i zašto je taj ugovor sklopljen baš sada, kada u Srbiji počinje predizborna kampanja, zlobnici će naravno reći da to i nije slučajno. O drugim detaljima ugovora javnost u Srbiji nema pojma, i u Beogradu i u Vašingtonu reći će vam da se radi o poslovnoj tajni. Kao što javnost nema pojma šta su u ranijem periodu uradile neke druge lobističke kompanije u Vašingtonu koje je angažovala Vlada Srbije. Koliko je tu para potrošeno i koji su rezultati tog lobiranja u korist Srbije? Jesu li ti raniji ugovori istekli, ili su prekinuti zbog očitog neuspeha u lobiranju? Ko je posredovao sa američke, a ko sa srpske strane, i ko je odgovaran zbog bačenih para? Jer, i to je lobiranje gromoglasno najavljeno, i onda se u tišini ugasilo.

Mislim da je Srbija sa strateškim lobiranjem u Vašingtonu zakasnila najmanje 20 godina, iako je najavljeno kako će posao Podesta grupe biti da olakša ostvarivanje strategijskih ciljeva Srbije, da omogući razvoj korisnih i efikasnih odnosa Srbije i SAD, da zastupa srpske interese u svim relevantnim i ekonomskim američkim institucijama. Ko će u Beogradu pratiti i izmeriti da li to lobisti kompanije Podesta grupe u Kongresu efikasno i plodonosno rade, ni sam bog ne zna. A žarko bih voleo da znam ime tog našeg genija u Beogradu koji podrobno zna kako funkcioniše lobiranje u Kongresu. I da on nazove tamo u Vašingtonu odgovornog kolegu u Podesta grupi i da mu kaže: Hej, Bile, šta je Srbija dobila ovog meseca od vaše kompanije? Istina, za te pare se u Kongresu od lobista i ne može dobiti nešto grandiozno, zapravo veliko je pitanje može li Srbija danas preko lobiranja dobiti bilo šta značajnije od, recimo, prijema u Beloj kući i slikanja u foteljama ovalnog salona. Eventualnom srpskom obraćanju sa govornice u Kongresu moralo bi da prethodi srpsko direktno priznanje državne samostalnosti Kosova. Ulazak Srbije u EU u današnjim okolnostima, a pogotovu kroz osam do deset godina, zavisiće pre svega od stanja u EU u tom trenutku, a ne od dobre volje Vašingtona. Toliko o strateškom lobiranju za račun Srbije u Vašingtonu. Prosto rečeno, bačene pare. Zakasnili braćo, jer sve strateške stvari za Srbiju odlučene su pre mnogo godina. A strateška budućnost Srbije ne kupuje se u Vašingtonu preko lobističkih kuća, ona se kuje i gradi u srcima i umovima građana Srbije. Istina, moguće je da ovi momci na severu Kosova malo poremete neke strateške planove tim svojim balvanima, jer balvani nemaju kompjutersku oznaku, nemaju čip, a i za balvane je teško pronaći lobiste. Kako da lobista objasni smisao srpskih balvana na severu Kosova nekom generalu u Pentagonu, ili nekom drčnom senatoru u Kongresu? Šta znači taj balvan: ogorčenje, nemoć, očaj, bes, tugu, nadu? Protiv koga je balvan: protiv Vašingtona, Brisela, Prištine, Beograda…

Ponešto znam o tome kako funkcioniše jedina industrija u Vašingtonu, industrija politike, od Pentagona do Stejt departmenta i Kongresa. Lične veze, kokteli, radni ručkovi i večere, kabineti sa sagovima u koje vaše cipele upadaju do čarapa, mahagoni i mermer, staklo i prigušene žućkaste stone lampe. Skupocene porcelanske šolje za jaku američku kafu, predivne sekretarice i mlađani savetnici koji o Srbiji znaju samo o Dubrovniku, Gospi od Međugorja, pa onda Tito, pa Milošević, eventualno Karadžić i Mladić. Potom vas pozovu na večeru u Džordžtaun i onda svako plati svoj račun. I sve uz ljubazne osmehe. Posle sednete u avion, probudite se u Evropi i shvatite američki film.

Šta može Podesta grupa u lobiranju oko ekonomskih poslova Srbije i SAD? Pa, Sartid je odavno prodat, zapravo, sve što je vredelo već je prodato. Jedan američki biznismen srpskog porekla, na moje pitanje kako vidi srpsku ekonomsku tranziciju, odgovorio mi je da je železara u Ukrajini, slična po veličini, kapacitetima proizvodnje, dugovima i po broju zaposlenih, kakva je bila železara u Smederevu, u isto vreme prodata za 1,4 milijarde dolara. To je bio njegov odgovor o našoj ekonomskoj tranziciji. Što znači da ako američki biznismen ne oseti dobar profit u poslovanju sa Srbijom, neće ga na to nagovoriti nikakvi lobisti.

Imam predlog, građane Srbije manje bi koštalo da tri puta godišnje u Njujork tajmsu ili Vašington postu objavimo plaćeni oglas u kojem taksativno navedemo sve naše prednosti. I strateške i ekonomske. Te novine formiraju javno mnjenje u SAD, te novine oblikuju u velikoj meri i stavove američkog političkog i ekonomskog establišmenta. I konačno, znali bismo kome smo dali pare.