Očekuju da Srbima prekipi, da zatraže pravdu i zato Dereta poziva na obračun sa teroristima“ a Tadić stavlja ulicu van zakona
Protivteroristički manifest Miljenka Derete, mnogouvažavanog i mnogorasprostranjenog (ne u fizičkom smislu) mislioca Druge Srbije, čak je i rečitiji nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti, iako je i prvi pogled dovoljan da bi se shvatilo koliko je zloslutnu budućnost taj tekstić najavio. Dodatni značaj tekstića, zajedno sa potrebom za njegovim dopunskim tumačenjem, proističe iz jedinstvene kombinacije onoga što je napisano i onoga ko je to napisao.
Da krenemo od ličnosti: Dereta spada u onu probranu skupinu javnih delatnika koji već tri i po godine balansiraju između rušenja Srbije i upravljanja Srbijom. Rušenje Srbije je zadatak kojem su nesebično posvećeni od najmanjih, titovopionirskih nogu, ali nisu ga se prihvatili racionalno, već instinktivno, sledeći preovlađujuće slaba Srbija jednako jaka Jugoslavija“ tokove i pokušavajući da se užljebe u mašinerije sistema, samo da im ne bi zapala zlehuda sudbina odbačenih. (Kada se taj sistem urušio krajem osamdesetih, lako su se priklonili većem, onom koji se širom planete prepoznaje kao novi svetski poredak.) A prilika da upravljaju državom čijoj propasti neprestano doprinose, ukazala im se početkom leta 2008, kada je Boris Tadić prigrabio apsolutnu vlast u Srbiji. Tada im je Tadić, sa kojim oni dele napred navedene instinkte, a još više strahove od toga da se slučajno ne zamere vrhunskom autoritetu – Brozu, Solani ili Kacinu, zavisno od okolnosti – širom otvorio vrata državnih kabineta, agencija i fondova, čime je istovremeno prikrio otužnu oskudicu kvalitetnih kadrova u svom osnovnom okruženju.
TAKO ISTI, A TAKO RAZLIčITI Ko bi želeo pobliže da definiše ovu skupinu, verovatno bi kao njenog predvodnika prepoznao sveprisutnu Sonju Liht, prvu koja je u Tadiću prepoznala prečicu, a ne prepreku. Neminovno bi u to društvo ubrojao i medijske evrohuškače poput Verana Matića, Aleksandra Tijanića, Dragoljuba Žarkovića, Olje Bećković i Dragana Bujoševića, zatim smehotresno nadobudne stručnjake i analitičare kao što su Jovo Bakić, Vladimir Todorić, Aleksandar Radić i Predrag Simić, odnosno kulturni establišment u liku Svetozara Cvetkovića, Vojislava Brajovića, Kokana Mladenovića i Dragana Bjelogrlića. Većina njih nije baš u vlasti u smislu otvorene pripadnosti, ali su svi bliski režimu, svi oni vode piju sa njegovih slavina i hrane jedu po režimskim trpezama. Do današnjih položaja, neprilično uticajnih, došli su različitim putešestvijima, neki od njih i višestrukim vratolomijama i političkim zaokretima (nikad i ideološkim), ali su sada jasno stali na stranu Borisa Tadića, čak mnogo jasnije nego što su dvorili eventualne ranije političke zaštitnike.
Još jedna od osobina koje karakterišu ovu skupinu jeste ta da su im, pored srpskog, na raspolaganju i medijski prostori Hrvatske, BiH, Crne Gore, redom naklonjeni tamošnjim režimima (ukoliko su to opšte različiti režimi, a ne samo ogranci jednog te istog, preostalog od maršala).
Svaku od ovih javnih ličnosti s pravom biste mogli da optužite za oportunizam, dvoličnost i prevrtljivost, ali nijedna od tih kvalifikacija sama za sebe ne odražava svu pogubnost njihovog delovanja, vidljivu tek kada shvatite da su oni sve to: i oportunisti, i dvolični, i prevrtljivi. Upravo se po tome razlikuju od jednog drugog izvorišta zla, onog tvrdokornijeg, oličenog u živčano neuravnoteženom Petru Lukoviću, histeričnoj Biljani Srbljanović, ratobornoj Nataši Kandić i razularenom damskom tandemu Peščanika“. Ovi potonji slažu se sa Borisom Tadićem po svim ključnim pitanjima, od Srebrenice do Mitrovice, ali ipak mu nisu niti će mu ikada biti bliski. Kada ne ratuju sa srpstvom i Srbima, oni vrlo rado napadaju Tadića, ali i pripadnike prethodno nabrojane skupine (čak i Deretu u poslednje vreme iako su se međusobno svojatali sve do pre nekoliko godina). Jednostavno, nekontrolisana ostrašćenost i zaslepljenost sprečava ove druge da budu korisni bilo kome, pa i svojim istomišljenicima – karambol koji je Marko Karadžić izazvao u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, dok je tamo bio državni sekretar, govori u prilog tome; Karadžić se potpuno uklapa u profil čitalaca E-novina“ i Peščanika“, dok u Utisku nedelje“, mada načelno saglasan sa voditeljkom i ostalim gostima, ipak deluje kao donekle strano telo.
Ukratko, Petar Luković je moralno iščašen u samom korenu; Miljenko Dereta korena i nema, pa je zato njegovo iščašenje upotrebljivo u mnogo širem spektru nego Lukovićevo iako je Luković kreativniji, zabavniji, a nadasve i inteligentniji od Derete.
(Po tome je, uzgred, Dereta takođe veoma blizak Tadiću; recimo to ovako: ne bi se Mensa“ grabila ni za jednog od njih dvojice.)
BORBA PROTIV TERORIZMA Osvrnimo se sada na ono što je Dereta napisao u kolumni za Politiku“, objavljenoj 4. oktobra, dan pre famozne godišnjice. A to što je napisao u vidljivom je saglasju sa onim što je Tadić poručio baš na samu godišnjicu: u Srbiji se vlast više nikada neće menjati na ulici.
Dereta u svom pisaniju Na delu je terorizam“ poziva državu da svaku pretnju po sopstveni poredak shvati kao terorizam te da se shodno tome prema pretnji i odnosi. To je stav koji je načelno sasvim na mestu, samo što ga se moralo početi primenjivati najkasnije sa obnovom višestranačja. U tom bi slučaju upravo Dereta, zajedno sa ostalim lešinarima iz Druge Srbije, i to iz obe podgrupe, odavno teglio bukagije u Zabelinom“ odeljenju za teroriste; društvo bi im pravili svi kojima su Dragoljub Mićunović i Zoran đinđić bili stranački šefovi, i svi kojima je šef, supruga ili oba bila Danica Drašković. Takva bi Srbija bila uređenija i pristojnija nego ikakvo njeno današnje izdanje, upravo zbog toga što bi državni poredak makar ličio na poretke u drugim, nacionalno odgovornim zemljama, a ne bi imao ništa slično sa ljubi dušmanina svojega“ doktrinom koju je sadašnji režim uzdigao na nivo državnog poretka.
Pravi terorizam, pravo širenje straha i pravi udari na državu jesu oni kojima smo bili izloženi devedesetih, u doba kada je ratom zahvaćenoj Srbiji i u rat gurnutim Srbima preko Drine bilo mnogo potrebnije ovo jedinstvo koje tek sada prizivaju Tadić i Borko Stefanović, kao i mnogo odlučnije nepristajanje na sportske poraze“ kojeg se tek sada setio prosrpski nam predsednik. Režim Slobodana Miloševića jeste imao legitimnu, nacionalno orijentisanu, političku i društvenu opoziciju, ali u nju nikako ne mogu da spadaju izrodi koji su prizivali NATO bombe, te likovali dok su one padale po Republici Srpskoj i Srbiji. Ti izrodi su još tada, čak i pre nego što je Vikipedija otvorila oči Dereti, morali da budu prepoznati kao teroristi.
Nema, međutim, ni svrhe ni potrebe polemisati sa Deretom, niti pobijati njegove petparačke teze, jednako prihvatljive i na Andrićevom vencu, i u Kneza Miloša, i u Briselu, i u Vašingtonu. Mnogo je korisnije obratiti pažnju na posledice koje proizilaze iz kakofonije Deretinih sa Tadićevom porukom, odnosno, na neizbežan zaključak: režim Borisa Tadića neće pasti mirnim putem.
SPOSOBNI SAMO DA VLADAJU Spremnost Tadića da oružjem brani svoju vlast, mogla se nazreti još 11. maja 2008. uveče, kada su prvi, nezvanični rezultati poslednjih parlamentarnih izbora počeli tek da pristižu, a on požurio da zapreti da će svim raspoloživim sredstvima“ sprečiti stvaranje nacionalno odgovorne vlade. Vikiliks depeše otkrivaju da je Tadić tada već uveliko bio privoleo sebi Ivicu Dačića i nagovorio ga da izneveri glasačko telo socijalista – čime se inače brljivi Slobodan Homen lakomisleno i naglas hvalio po beogradskim kafićima čak i pre samog dana izbora – ali predsedniku karakter nije dozvoljavao da ćuti, već je morao da pokaže svima koliko je moćan. Svojevrsni državni udar, tada izveden, još je uočljiviji baš zbog ove Tadićeve izjave, za koju, sada je sasvim jasno, nije bilo nikakvog povoda, osim njegove urođene nervoze i nesigurnosti, te logično sledstvene kočopernosti. Taj i takav Tadić, koji nije mogao da u miru i tišini sačeka zvanično objavljivanje Dačićeve izdaje sopstvenih glasača, sigurno nije spreman da u miru i tišini ili bilo kako drugačije, preda vlast.
Ne treba zaboraviti ni šta je bio Tadićev ključni politički potez, onaj koji je njegovoj, pardon, Vladi Mirka Cvetkovića, zajamčio da će biti prva posle Petog oktobra koja će izgurati ceo mandat. Taj potez bio je razbijanje Srpske radikalne stranke, kojim se famozni Miodrag Rakić, šef Tadićevog kabineta, hvalio pred osobljem Američke ambasade kao lično svojim poduhvatom (u depeši Kamerona Mantera od 19. novembra 2008. navodi se da je Rakić u razgovoru sa Dženifer Braš, Manterovom zamenicom, otkrio da mu je Tadić još šest meseci pre rascepa radikala naredio da ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS“, kao i da je osnivačkom kongresu Srspke napredne stranke baš Rakić obezbedio pažnju i naklonost medija). Jedino, dakle, u čemu su Tadić i njegovi kabinetski savetnici pokazali ikakvu sposobnost, viziju, pronicljivost, mogućnost ispravne procene jeste borba za vlast, bilo da je reč o osvajanju ili očuvanju vladajućih položaja. Ni u čemu drugom nisu bili ni delimično uspešni – čak ni u onim zadacima koje su sami sebi odredili, a kamoli u onim koji neizbežno proističu iz zaduženja najviših državnih funkcionera – ali su zato bili savršeno delotvorni kada je trebalo onemogućiti protivnike da im ugroze režim.
Takvi neće predati vlast. Njih je sa vlasti moguće samo oterati. Ko to ne shvata, čeka ga bolno otreženje na sledećim izborima.
FEJSBUK“ MAFIJA Ti izbori, pod jedan, neće biti održani u demokratskoj atmosferi, mada su vlasnicima atmosfere puna usta demokratije. Zato je Tijanić zadržan na čelu Javnog servisa, zato je Bujošević nakalemljen u Politiku“ a Timofejef na Studio B“: da bi se održavala atmosfera panike, beznađa, evro-preklinjanja i ruso-proklinjanja, atmosfera u kojoj polupismeni šegrti polupismenog Veselina Simonovića sa stranica Blica“ nekažnjeno otvaraju rafalnu paljbu na svaki tračak srpskog nacionalnog dostojanstva, a dokumentarni filmovi koji razobličuju srebreničke laži bivaju zabranjeni na nacionalnoj televiziji. Majstori kojima je i NIN bio preopasan, pa su ga gurnuli u ruke Nebojše Spaića, novinara karleušijanskog bogatstva izraza i bebopopovićevske širine shvatanja, ne bi dozvolili ravnopravnu ideološku utakmicu čak i kada bi ih Svetislav Basara to zamolio – a on ih, začudo, moli da rigoroznu medijsku kontrolu još malo ojačaju.
Na tim izborima, pod dva, uradiće isto ono što i na prošlim: grubo će pregaziti volju naroda. Onomad su se dogovorili sa Dačićem. Na proleće će još sa nekim, pošto im Dačić više nije dovoljan, ali da će naći novog preletača, u to ne bi trebalo ni najmanje sumnjati. Slične sebi mogu da namirišu i sa drugog kraja sveta, a kamoli iz drugog reda Skupštine. Nijedna postizborna kombinatorika nije im ispod časti, i tačno znaju ko deli tu njihovu besramnost.
Pod tri, i najvažnije, očekuju da jednog dana Srbima prekipi. Da Srbi izgube strpljenje. Da Srbi zatraže pravdu. I za taj dan režim se sprema, čak i više nego za izbore. U to ime Dereta poziva na obračun sa teroristima“, a Tadić stavlja ulicu van zakona. Već sada pripremaju teren da prežive taj dan, znajući da je to moguće samo ako Srbiju natope krvlju.
Zato današnja Srbija liči na lošu ekranizaciju nekog od fatalističkih romana genijalnog Filipa K. Dika. Zato je po srpskim zatvorima trenutno najbrojnija fejsbuk mafija“, sačinjena od onih koji su se usudili da na kakvoj društvenoj mreži srbuju. Zato je nedotupavno Šišanje“ bilo prikazivano srpskim i britanskim parlamentarcima, zato su incidenti u đenovi uzdignuti na nivo globalnog spektakla, zato se upadom demonstranata u strane ambasade iz februara 2008. opravdava kasapljenje Srba i prodaja njihovih unutrašnjih organa od desetak godina pre. Tadić i njegovi jurišni odredi probali su da rukovode državom; videli su da im ne ide; i sada zato hoće da od države naprave logor, koji je daleko lakši za upravljanje.
SEKS I HILARI Da će u toj borbi ići do kraja, jasno je ako se sagleda ono što ih objedinjuje sa ostalim delovima Druge Srbije, gde god da su se u međuvremenu infiltrirali: to su sve potomci jugoslovenske buržoazije, povlašćene klase u jednoklasnom društvu, koja je 1945. iz šume uletela na Dedinje. Deca i unuci SFRJ generala, diplomata, intelektualaca… Bahata, razmažena, nedokazana deca, koja su se krajem osamdesetih uplašila da će ostati bez privilegija, što je njihov iskonski strah i jedino što bi ikada moglo da ih navede na bilo kakvo delovanje.
Da se tada nije toliko uplašio, Boris Tadić bi, ko zna, možda i uspeo da ostvari svoj mladalački san i zaposli se kao svetioničar na Jadranskom moru. Sigurno mu ne bi ni na kraj pameti bilo da se bavi politikom ili bilo čim drugim što zahteva neki napor. Ali krajem osamdesetih Tadić se suočio sa strašnom, turobnom, sumornom mogućnošću da će, oduzmu li mu privilegije – one o kojima Nikola Kojo izrecituje najupečatljiviji monolog u filmu Lepa sela lepo gore“ – morati da bude deo NARODA.
Ako je ta, tek stasala generacija jugoslovenske buržoazije, išta prezirala, onda je to bio narod. Primera radi, ko pamti osamdesete u Beogradu, lako će se setiti da je tada najveća uvreda bila reći za nekoga da je seljak. To se nije praštalo. Ko je bio obeležen kao seljak mogao je da se pozdravi sa bilo kakvom društvenom olakšicom. U takvoj klimi odrastao je najpoznatiji Dorčolac“ među izdajnicima, naučen da nema strašnije stvari na svetu od toga da te neko, ili većina, ili svi, proglase za seljaka.
Zato je Tadić srećniji dok drhti pred Hilari Klinton nego dok teši Kraljevčane kojima je zemljotres porušio kuće. Hilari nije seljanka. Hilari je iz nacije koja je svetskoj kulturnoj baštini podarila Seks i grad“ i ona ne može da bude seljanka.
Tadić se praćaka kao riba na suvom kada treba da obiđe poplavljena područja Srbije. Šta on da kaže tim ljudima, sa kojima nema ništa zajedničko?! Šta da izusti, a da neki mangupi ponovo ne okače na Jutjub“, kao što su okačili onu njegovu već legendarnu brigu za kokoške istraumirane zemljotresom?! Ali je, nasuprot tome, savršeno verziran za dijalog sa Jelkom Kacinom. Jelko je iz države koja se uvek, čak i dok je bila republika a ne država, nalazila bliže Trstu nego Beogradu; ako je Jelko seljak, ko nije?!
NI SULTANI, NI CAREVI Pre nepunih četvrt veka ta odrođena klika ostala je bez ičega. Te odnegovane naslednike jugoslovenske buržoazije višestranačje je zateklo potpuno nespremne, toliko da su morali da se i sami kasnije bore za podršku naroda. Seljaka.
I to je propust koji više neće ponoviti. Nikakvi ih izbori neće više uhvatiti spuštenih pantalona, to se podrazumeva. Ali izbori su manji problem: glavna opasnost vreba sa ulice. Na ulici nema CeSID-a, nema SSP-a, nema onoga slažemo se da se ne slažemo“. Na ulici, kada se ne slažemo, onda se baš ne slažemo. I zato na ulici nema šta da traži pristojan svet. Samo teroristi. Pitajte Deretu.
I zato Tadić mora da hrabri sebe i svoje okruženje, da se vlast više nikada neće menjati na ulici. Zato svako malo ponavlja da se vlast može menjati samo tamo gde će uvek na kraju pripasti njemu. A seljaci neka crknu. Neka glasaju i crknu.
Što je najčudnije, seljaci“ su do sada slušali Tadića. Ne mnogo voljno i rado, ali ipak su poštovali njegovu želju da mogu da glasaju kako hoće, samo ako će da glasaju za njega. Ubiše se vajni analitičari i vrli opozicionari da predvide vrelu radničku jesen, pa užareno političko proleće, iz godine u godinu, ali ostadoše Srbi mahom mirni, poput onih kordunaških mučenika od pre 70 godina koji su u kolonama po dvoje hodali ka iskopanim jamama. Kao po nekoj obrnutoj logici, što su se češće najavljivali što žešći protesti, to su okupljanja bila bezazlenija, bezopasnija, ređa i slabije posećena. Mogao je neko sa strane da pomisli kako više narod strahuje od Tadića, nego Tadić od naroda. Da ulica plaši one koji su na nju osuđeni, a ne one koji su od nje zauvek pobegli.
Deretin pamflet, međutim, možda nagoveštava da se stvari i tu polako menjaju. Nagoveštava paniku u establišmentu, sposobnom samo da prepisuje od svojih bioloških i duhovnih otaca, koji su se sa protivnicima obračunavali Golim otokom (u redovnijim okolnostima) ili Jovom Kapičićem (kada bi zagustilo). I to paniku izazvanu nečim skorim, nečim opipljivim. Setite se samo sa kakvom je samouverenošću Tadić, ono nedavno kada je uhapsio Mladića, obećavao stranim novinarima da neće biti nikakvih većih nemira zbog izručenja srpskog generala dokazano antisrpskom sudu; danas te njegove samouverenosti više nema; a ni Dereta više ne deluje bezbrižno.
Od sada pa nadalje svaki nerežimski skup biće potencijalno bure baruta. Uputite li se na njega, neminovno ćete osećati oprez, ako ne i strah. Ali pomislite u tom trenutku na to koliko se više od vas plaše oni, uspaničeni tadići i derete. I setite se da, kada jednom završite sa njima, više nećete morati da strepite od mitinga, utakmice ili društvene mreže.
Svaka generacija Srba morala je da se izbori za svoju slobodu, a nama na tom putu stoje tadići i derete. Što će reći, ipak smo mnogo bolje prošli od onih koji su morali da ruše turskog sultana i bečkog cara.
