Jovanka Lazarov-đorđević je nastavnik srpskoj jezika u osnovnoj dopunskoj školi pri srpskoj ambasadi u Parizu. Otišla je u „pečalbu“ devedesete godine kao redovni profesor srpskoj jezika iz Jugoslavije. Kad se zemlja raspala, ostala je tu gde jeste, u Parizu.
Imala je hrabrosti za to, jer kako kaže nije bila nikakva privilegija ostati i prihvatiti neizvesnost. Iako su Francuzi zbog embarga zatvorili sve srpske škole, Jovanku to nije pokolebalo. Imala je diplomatsku kartu, kao i sve njene kolege, ali kad je sve puklo, ostalo ih je nekolicina koji su vratili diplomatske imunitete i ostali da se bore za Srbiju u Francuskoj. Iako je entuzijazam i ljubav prema domovini i maternjem jeziku nisu napuštali, problemi sa kojima se sretala u Francuskoj bili su pronošeni burama iz Srbije. Ali, uprkos jakim vetrovima koji kovitlaju ćirilicu, srpski jezik i narod u Parizu, Jovanka uspešno ostaje na zemlji i i dalje se bori za „svoje“. Za jezik, pismo i identitet Srba u Francuskoj. A o tome je pričala za „Korene“, kao i o muci koju Srbi u zemlji galskih petlova imaju sa Ministarstvom vera i dijaspore.
– Francuzi su se uvek interesovali za profesionalce, a ja sam profesor srpskoj jezika, nisam neko ko ne zna šta će danas da radi, pa sad, hajde, da malo uči decu. Svi u mom okruženju govore srpski, čak kućepaziteljka u zgradi u kojoj sam radila – počinje priču Jovanka, odmereno ali vrlo žustro. Život u Parizu joj nije oduzeo ništa od onog „srpskog“ koje svaki pravi patriota ima u sebi, gde god da se nalazi.
– Ali to kako Srbi govore srpski u Francuskoj nije ono pravo. Svi oni govore gu, ga, gi i slično, uz svo poštovanje juga Srbije. Kad sam došla u Francusku ja sam imala licencu za to što sam radila, a za srpski jezik se tada interesovalo dosta studenata. Inače, ja sam ispitivala i hrvatski, pa i makedonski, dok oni nisu našli profesore – kaže naša sagovornica dodajući da obožava svoj posao, a da njen život čine srpska deca, srpski jezik i književnost.
– Školstvo je tema koja je svima zanimljiva, i matici, i dijaspori. To su, pre svega, dopunske škole u Francuskoj koje su spale na niske grane. Naravno tema koja je aktuelna kod svih osim kod srpskih vlasti, a kad to kažem mislim na Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za dijasporu. Ta dva ministarstva smatram direktnim krivcima za to što ne žele da prihvate ono što su nam dali Francuzi. Jer, oni su dozvolili da srpski kao redak jezik, bude strani jezik na fakultetima i da ga mogu birati svi. Obično ga biraju studenti srpskog porekla jer smatraju, kad ih ispitujem, da će da dobiju „bodovi“ kako oni meni kažu. Prvo je bio prvi jezik, što znači umesto da uzmeš engleski mogao si da uzmeš srpski. Veliki procenat studenata je birao srpski jezik kako bi dobio bodove na maturi. Jer, bez mature vi ne možete ništa da postignete. Posle položene mature možete da studirate i radite šta hoćete. Ali, totalna je nebriga naših vlasti, ne samo u Srbiji, nego i u Francuskoj, o tom predmetu koji predajem. Predstavnike ambasade, konzulat, kulturni centar uopšte ne interesuje moj predavački rad u Parizu – priča Jovanka Lazarov-đorđević, ali bez imalo ogorčenja ili gneva prema svom narodu i vlasti koja joj samo odmaže.
– Niko me nije pozvao da me pita šta ja to dajem srpskoj deci, koje teme ja obrađujem, kako ja njih učim. Kako je došlo do toga da jedino ja u celoj Francuskoj ispitujem, na francuskoj maturi, odabrana od Francuskoj ministarstva obrazovanja? Želja mi je bila da se i država zapita šta ja to pitam srpsku decu. To je regularni ispit i obavezno je da se deca pripremaju. Oni, međutim dolaze na ispit nepripremljeni, jer smatraju da znaju i pričaju „jugoslovenski“. Ove godine sam imala studente koji su polagali i pismeni i usmeni, koji pišu ćirilicom a nemaju pojma odakle dolazi ćirilica. Što je najgore, srpske vlasti ne interesuje to što im je omladina u dijaspori takva, a to ne interesuje ni Ministarstvo prosvete, niti Ministarstvo za dijasporu od kojega mi je muka – odbrusila je žestoko Jovanka, jedini licencirani profesor srpskoj jezika u Francuskoj.
Ono što Jovanku čini srećnom je to što u Parizu ima studenata francuskih državljana koji su zainteresovani za srpski jezik. Međutim, priznaje da je i ona malo slaba na naše, pa se dešava da ih pušta na maturi kad vidi da se trude, ali je ogorčena zbog činjenice da srpska deca u Francuskoj ne znaju šta su pisali Andrić, Dučić, Šantić, i drugi naši pisci.
– Naša posla, srpska, oni računaju „eto naši smo“, ne moraju da se pripremaju, a kad pregledam pismene zadatke vidim da ne znaju ćirilicu, al šta da se radi. Znam da nije dobro da kažem, ali reći ću, na usmenom sam ih „puštala“. Vidim da se trude i da nešto znaju, nešto ne znaju, nešto ja pomognem. Ispit traje 20 minuta i nekima je to jedini čas srpskog jezika koji su imali. To je totalna nepripremljenost, ne znaju ni jednog srpskog pisca. Pitam ih koliko ima slova azbuka, a odgovore mi „pa ne bih to baš znao“. Kao da su sve pre toga znali i samo to ne znaju. Ja onda odgovorim „pa evo ja ću da kažem, ima 30 slova“. Znate kako se iznenadi student kad to čuje i kaže mi „au zar ima toliko?“ To je srpska stvarnost u Francuskoj!
Začuđeno pitamo Jovanku da li ona to priča o deci naših gastarbajtera u Francuskoj a ona bez ustezanja, i sa blagim povikom odgovara:
– Da, da! Govorim o mladim ljudima srpskog porekla koji se prezivaju Popović, Petrović, Rajić, Jovanović i tako dalje…Imala sam Francuza koji su se posle opredeljivali da na Sorboni upišu slavistiku, odnosno srpski jezik. Jedne godine kada je katedra za srpski jezik maltene izumrla, od upisanih 11 studenata, mojih je bilo devet. Nisam tu važna ja, već deca koja to žele da nauče. Vidim da je prisutno sažaljenje, jad, neznanje. Kad dam knjigu nekom srpskom učeniku po položenom ispitu i pitam ga „pa dobro ima puno knjiga, koju hoćeš da ti dam na poklon“, a odgovori mi „nećete da pogrešite ako mi date ovu knjigu, ja nemam nijednu“, bude mi jako teško. Jer, naša deca nemaju knjige srpskih pisaca.
Na pitanje kako se snalaze za knjige, kako uopšte u Francuskoj deca uče srpski, ko im pomaže da nabave udžbenike, Jovanka kaže da to uglavnom radi ona.
– Ja dajem knjige na poklon. često dolazim u Srbiju, pa kupujem knjige, ili dobijem na Sajmu knjiga. Uglavnom sve što dobijem u Srbiji, poklonim deci u Francuskoj. Problem je što Ministarstvo prosvete ne želi da razmišlja o tome. Nikoga ne interesuje šta mi to radimo, šta ja to pitam, odakle mi tekstovi. Sarađujem sa Francuskim ministarstvom prosvete koje ne mora da zna srpski, a znaju ga. Pošaljem spisak tekstova koje đaci moraju da znaju, i to je oko 12 tekstova koje su u obavezi meni da donesu. Oni ne donose ništa, skidaju sa interneta o Ceci Ražnatović i kažu „to je srpski, eto“. To je katastrofa.
Ministarstvo za prosvetu, kao i Ministarstvo vera i dijaspore mogli bi mnogo da učine, ali na žalost, ili na sreću naših ljudi u Francuskoj, ta dva ministarstva su nema za probleme naših ljudi u Francuskoj. Bar po onome što smo čuli od profesorke Lazarov-đorđević.
– Mogla bi država da stane iza mene svojim autoritetom. Kad kažem država mislim na Ministarstvo prosvete, i da se brinu o tome. Želim da se srpski jezik, i njegova priprema za maturu u Francuskoj, odvija pod pokroviteljstvom Ministarstva za prosvetu Republike Srbije. Samim tim bih dobila i prostor. časove sam držala u pevnici u crkvi, zamislite u pevnici i crkvenoj sali!!! Crkva mi izlazi u susret. Držala sam časove i u šnajderskoj radionici, jer je jedna moja prijateljica modna kreatorka, pa mi je dala svoj prostor, subotom, kada nema radnike. Ne pitam državu dokle tako, već sebe pitam DOKLE – glasno govori Jovanka dok ispija kafu na Trgu Republike sa prijateljicom Lisom, srpkinjom koja je došla iz Amerike.
Ipak, pitanje je koliko su Srbi krivi za stanje kakvo jeste u srpskoj dijaspori i u srpskom jeziku u Francuskoj. Mi kažemo da su i sami Srbi, a to potvrđuje i naša sagovornica.
– Naravno da mnogo krivice ima i u našim ljudima, jer kad sam se obratila bolje stojećim Srbima niko nije hteo da pomogne. Njima je važno nešto sasvim drugo. Recimo da su „Dani srpske kulture“ uglavnom katastrofa. Uglavnom se svira u svirajku, prave se neke nazovi muzičke tačke ispod svakog nivoa. Dovode se osobe koje su najmanje kompetentne. Postoji sada jedna privatna škola u Parizu, ali nemaju ni jednog profesora srpskog, jer u njoj uglavnom rade prijatelji prijateljevih prijatelja, ujne, strine, tetke. Tamo se plaća ta pripremna škola gde ne moraš uopšte da se pojaviš. Upišeš, platiš i kad treba dođeš za indeks. Onda smo se mi okupili oko asocijacije „Azbuka“, to je srpska asocijacija formirana po francuskim zakonima. Asocijaciju sam ja formirala sa svojim bivšim studentima. Ove godine, kao ni ranijih godina, niko nije slavio Vidovdan, niko u Parizu. Slavila je samo „Azbuka“, jer je to juni mesec i nema nigde nikoga. Predlagala sam akademiju, da napravimo „Vidovdanske dane“ u Parizu. Ostala sam usamljena i napravila sam vrlo lepu priču sa uglednim ljudima. Imali smo, u jednoj crkvi, lep recital „Žertveno polje Kosovo“, tako se zvao. Studenti bogoslovije su govorili najlepše stihove o Kosovu. Asocijacija „Azbuka“ je davala priznanja uglednim ljudima koji pomagali i finansijski. Dobili su ikone kneza Lazara i fantastičnu povelju na kojoj je napisana azbučna pesma u akrostihu. Bila je to jedna fina proslava, ali samo to.
Što se tiče čuvenog Ministarstva za dijasporu, Jovanka kaže da od njega nema nikakve vajte, jer sam ministra Srećkovića to ne interesuje. Ali zato naglašava da u Ministarstvu, ipak, postoje ljudi koji su zaniteresovani za njen rad, kao što su profesor Ostojić koji je predaje istoriju, Državni sekretar ministarstva za dijasporu profesor doktor Predrag Tojić.
– Nekim ljudima iz Ministarstva za dijasporu je najvažnije da putuju, da ih čovek pita zašto dolaze ne bi znali da odgovore. Tražila sam da mi donesu knjige, ma kakvi, nema govora o tome, sve se završava na obećanjima. Saradnja je jako loša i njih to uopšte ne brine.
Kako očekivati od dijaspore da pomogne matici, ako matica ništa ne čini za dijasporu, bilo je pitanje na koje je Jovanka dala vrlo jasan odgovor.
– Kao što sam već rekla, sve njihove delatnosti se sastoje u putovanjima, stalno putuju i sve jedni isti. Nije se zainteresovao da pokrene to pitanje školstva. Broj đaka u dopunskoj školi je jako mali. Kada sam otišla u Francusku, kao učiteljica, tu je bilo dosta đaka, organizacija je bila perfektna, država se brinula. Obavila sam razgovor sa ministrom prosvete Žarkom Obradovićem i njegovim sekretarom Radetom Mitrovićem. Pokazali su dobru volju, a sad to treba da se realizuje. Moram da kažem da su se ministri iz redova socijalista pokazali mnogo bolje nego svi ostali. Žarko Obradović je jedan sjajan čovek, saslušao me je, a u Parizu smo se sreli po privatnoj liniji. Predložila sam da tamo imamo slaviste koji perfektno govore francuski. Svi oni koje država odavde šalje ne znaju francuski. Dve profesorke koje su već nekoliko godina tu ne znaju francuski, čak jedna ne zna ni da kaže „bon žur“. Ali ona je iz ministarstva, nečija je prijateljica, poznanica, ili su se namirivali po stranačkom nivou. Mislila sam kada se organizuje Skupština dijaspore da će nešto pomoći, ali to je još crnje i gore. Klubovi su tamo jaki, organizuju se igranke i najvažnije je kad je neka velika igranka ko će da prodaje ćevape, pljeskavice i piće. Najvažnije je da Srbi cupkaju kolo, folklorne grupe su jako dobro organizovane i sve je to u redu, a gde je malo kulture? I ja to volim, volim folklor, ali sramotno je na koji nivo je spala srpska dopunska škola, a tek na kakvom je nivou srpski jezik, još je sramotnije. Država se ne oglašava, a srpki je priznat kao strani jezik u Francuskoj.
Međutim, nisu Srbima u Francuskoj problem samo dopunska škola i neodgovornost ministarstava prema njima, već i ukidanje pojedinih konzulata. Najveći problem, po rečima Jovanke Lazarov je ukidanje srpskog konzulata u Lionu i na jugu Francuske gde je naseljeno oko 45.000 Srba.
– U tom delu zemlje postoji „Skupština dijaspore za jug Francuske“, a u Lionu je ukinut konzulat. Zašto i kako samo oni to znaju. Srbi traže da se ponovo otvori konzulat. U Lionu i Marseju su se Srbi sami organizovali i otvorili su novo odeljenje za našu decu, gde se učio srpski jezik. Jedna učiteljica je iz Pariza išla za vikend da tamo drži časove. Ministarstvo prosvete je ukinulo odeljenja u Marseju, Bordou i Lionu, jer ne daju da ide ta učiteljica da drži časove u tim gradovima. Srbi u tom delu Francuske su očajni. Oni se zlopate i potreban im je konzulat. Jednom čoveku je majka umrla i 15 dana ležala negde u mrtvačnici, jer nisu mogli da je prebace za Srbiju. Tri puta su išli za Pariz za papire i uvek je nešto falilo – zaključila je razgovor naša saradnica.
