JOVAN B. DUŠANIć: NOVA RADNA DESTINACIJA BOŽIDARA đELIćAKako izveštava Tanjug (14. 01. 2012), Evropska banka za obnovu i razvoj izabrala je Božidara đelića za člana savetodavne grupe Od tranzicije ka tranziciji, koja pruža pomoć novim arapskim vladama u ekonomskim reformama. Tanjug takođe izveštava da je Božidar đelić u pisanoj izjavi dostavljenoj medijima naveo da se nada da će njegovo iskustvo, stečeno prethodnih godina ne samo u Srbiji već i u Poljskoj i Rusiji doprineti boljem radu savetodavne grupe.
O đELIćU 2000. U vezi sa ovom informacijom, podsetiću kako sam pre više od jedne decenije (decembar 2000. godine) objavio članak Jugoslovenska privreda na početku trećeg milenijuma, koji je objavljen u časopisu Finansije (januar-februar 2001) a kasnije i u knjizi Tranzicija – velika šansa ali i opasna zamka (Beograd, 2001). Tada sam između ostalog napisao i sledeće:
Jugoslavija se tek sada, na početku trećeg milenijuma, sa velikim zakašnjenjem, nalazi na početku neophodnih suštinskih ekonomskih reformi. Zakašnjenje od jedne decenije je ogroman nedostatak, ali i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prošle druge privrede u tranziciji.
Iskustvo drugih privreda u tranziciji pokazuje da je potrebno napustiti naivno verovanje ekonomista – (neo)liberala da će stabilizacija, liberalizacija i privatizacija automatski rešiti sve ekonomske probleme i biti svestan da u reformisanju privrede ključnu ulogu ima država i njene institucije, te da je potrebna postupnost, a ne nikakav radikalizam u sprovođenju reformi. Isto tako, neophodno je da urađeni program ekonomskih reformi bude rezultat ‘domaće pameti’ (da se tako jednostavno izrazim), a nikako već gotov program koji se ‘uvozi sa strane’.
Od izuzetne važnosti je i da program ekonomskih reformi u Jugoslaviji bude koncipiran i sprovođen od strane ljudi koji predstavljaju autentičnu domaću elitu sa jasno artikulisanim nacionalnim interesima zasnovanim na istinskom patriotizmu, a ne kompradora čiji je prvenstveni cilj lično bogaćenje i sopstveno uključivanje u svetsku elitu (makar to bio i njen periferni sloj).
Jugoslavija bi trebalo da izbegne sudbinu velikog broja malih i ekonomski nedovoljno razvijenih zemalja u kojima su protivurečnosti između interesa transnacionalnog i nacionalnog kapitala rešavani uvlačenjem poslednjeg u službu međunarodnih korporacija i stvaranjem kompradorske nacionalne elite koja (zbog služenja interesima transnacionalnog kapitala) biva uključena u periferferni sloj svetske oligarhije.
Kada govorimo o svetskoj oligarhiji, mi pod tim pojmom, jednostavno rečeno, podrazumevamo veoma složenu i raznorodnu sveukupnost krupnih transnacionalnih (i njima potčinjenih) korporacija i banaka, naučnih, konsultantskih i pravnih institucija koje ih opslužuju, međunarodnih finansijskih organizacija koje rade u njihovom interesu, te raznih formalnih i neformalnih organizacija koje utiču na formiranje javnog mnenja. Bez obzira na svu njenu amorfnost, svetska oligarhija u praksi deluje veoma koordinirano zbog jednostavne činjenice da je povezuje isti ekonomski interes – slobodno kretanje transnacionalnog kapitala i potčinjavanje svojim interesima privreda što većeg broja zemalja u cilju stvaranja maksimalnog profita. Zbog toga bi bilo pogrešno objašnjavati delovanje svetske oligarhije raznim teorijama zavere ili aktivnostima nekih satanskih sila nego objektivnim ekonomskim interesom krupnog kapitala.
U cilju realizacije sopstvenih interesa svetska oligarhija nastoji da oslabi nacionalne sisteme bezbednosti i institucije državne vlasti i nacionalnog suvereniteta (zamenjujući ih međunarodnim pravom i institucijama), te uništi nacionalne ekonomske strukture (potčinjavajući ih interesima transnacionalnog kapitala). To se ostvaruje na različite načine: uvlačenjem zemlje u veliku dužničku zavisnost, podsticanjem haotičnog stanja u društvu, podrivanjem autoriteta države i njenih temeljnih institucija, korumpiranjem i demoralisanjem njene nacionalne elite, formiranjem velikog broja nevladinih organizacija (od kojih se najveći broj, dobrim delom, obučava, finansira i podržava iz inostranstva i ima anacionalnu usmerenost), relativizacijom ustaljenog sistema vrednosti i osporavanjem ključnih nacionalnih institucija (crkve, akademije nauka i sl.) kao i pozitivnog nasleđa nacionalne istorije, oblikovanjem javnog mnenja kroz sredstva masovnog informisanja koja se (direktno ili indirektno) stavljaju pod kontrolu faktora van zemlje.
Unapred se pronalaze i pripremaju kompradori koji bi u pogodnom trenutku zauzeli ključna mesta u državi, raznim sredstvima pokušavaju da se dovedu na odgovorne državne funkcije i po svaku cenu se nastoji obezbediti njihov što duži opstanak na vlasti, nude se gotova rešenja za vođenje ekonomske politike, predlažu se ‘nezavisni’ ekonomski savetnici iz inostranstva i slično. Ideološku osnovu takve politike, po pravilu, predstavlja radikalni (neo)liberalizam.
SAKSOVA DECA U istom tekstu, osvrćući se na negativna iskustva koja je imala Rusija sa tranzicijom svoje privrede u periodu kada je glavni ekonomski savetnik Borisa Jelcina bio Džefri Saks, napisao sam:
Interesantno da je Džefri Saks, profesor Univerziteta u Harvardu i savetnik u mnogim zemljama u tranziciji, koji je bio na čelu grupe ekonomskih savetnika predsednika Borisa Jelcina u prvim godinama radikalnih ekonomskih reformi, tek posle finansijskog kraha u Rusiji objavio u cenjenom moskovskom listu ‘Nezavisimaja gazeta’ (16. 09. 1999) ‘pokajnički’ tekst ‘Neuspeh ruskih reformi’. U njemu Saks priznaje da su njegovi saveti bili univerzalni za sve zemlje u tranziciji, pa i za Rusiju, i da je velika greška što se pri sprovođenju reformi u Rusiji u obzir nisu uzimale njene specifičnosti.
Nadamo se da je i njegov saradnik gospodin Božidar đelić svestan katostrofalnih grešaka koje su oni (Saks i njegova ekipa saradnika) učinili pri savetovanju vlada Poljske (u periodu 1991/92. godine) i Rusije (kao savetnik Anatolija čubajsa) te da to neće sada ponoviti u svojoj otadžbini. Kao budući ministar finansija Srbije, nadamo se da će mr Božidar đelić predstavljati ‘domaću pamet’, što nije bio slučaj u Poljskoj i Rusiji te nešto kasnije i u Rumuniji.
O ulozi inostranih savetnika u tranzicionim zemljama pisao sam i kasnije, pa sam u jednom kraćem osvrtu Od kauča u tetkinom stanu do vile na Senjaku (videti u knjizi Destrukcija ekonomije – knjiga druga, Beograd, 2011) napisao:
Većina savetnika koji su u tranzicione zemlje dolazili iz inostranstva napravili su ‘blistave’ lične karijere, a za njima je u zemljama u kojima su gostovali, ostajao haos u privredi i dodatno osiromašen narod. Zbog toga se za njih u inostranoj literaturi koriste nazivi kao ‘guest stars’ (gostujuće zvezde – aluzija na artiste koji privremeno ostavljaju svoju trupu da bi na drugom mestu gostovali i dobro zaradili) ili ‘carpetbaggers’ (koferaši – aluzija na činovnike avanturiste koji su posle američkog građanskog rata masovno sa Severa odlazili na Jug sa jednim koferom, a vraćali se sa ogromnim bogatstvom) ili ‘economic hit man’ (ekonomske ubice – aluzija na ekonomske ‘eksperte’ koji su spremni da za dobru platu, bez bilo kakvih moralnih dilema, obave svaki posao za poslodavce).
Interesantno da će isti inostrani ekonomski savetnici iz vlade Ante Markovića (Džefri Saks sa svojim saradnicima) svoje usluge nuditi mnogim postsocijalističkim privredama u tranziciji. U nekim zemljama će se njihovih usluga odreći, a u nekim će one biti prihvaćene. Vreme je pokazalo da su najbolje rezultate postigle upravo zemlje (na primer, Slovenija) koje su se odrekle njihovih usluga. U zemljama gde su oni bili savetnici (na primer, Poljska i Rusija) postignuti su katastrofalni rezultati i do oporavka privreda tih zemalja došlo je tek kada im se zahvalilo na ‘pomoći’.
Na opasku novinara (Politika, 14. 10. 2002) da su slovenački ekonomisti ‘oterali’ Džefri Saksa (svojevremenu megazvezdu tranzicije) iz Slovenije prof. dr Janez Prašnikar odgovara: ‘Nismo ga baš oterali. On je uvek rado viđen gost. Ali slovenački ekonomisti su jasno rekli da imaju svoje stanovište koje je drugačije od njegovog. On je došao u Sloveniju kao što je išao i u razna druga područja. Održao je govor u Slovenačkom parlamentu, a mi smo posle otvoreno u javnosti rekli da nije dobar takav tranzicioni put. Javnost je prihvatila naš stav. Saks je imao stav koji je mogao da sprovodi u Mongoliji, ali ne i u Sloveniji.’
U Srbiji nije prisutan Džefri Saks, ali tu je (posle SFR Jugoslavije, Poljske, Rusije, Rumunije) njegov učenik Božidar đelić koji će posle ‘srpske oktobarske revolucije’ od 2000. godine, zajedno sa ‘ekspertima’ G 17 plus (Miroslav Labus, Mlađan Dinkić, Radovan Jelašić…), biti glavni promoter ekonomskih reformi baziranih na Vašingtonskom dogovoru. Božidar đelić ovako opisuje početak saradnje sa Džefri Saksom (videti: B. đelić, Bolji život treba malo pričekati, Profil, br. 37/02): ‘Na Harvardu sam odlazio i na časove Džefri Saksa…(koji) je uporedo postao savetnik i poljske (Mazjovecki) i jugoslovenske (Ante Marković) vlade. Na jednom od časova on me je tada pitao: »Ti si na –ić. Da nisi slučajno iz istočne Evrope? Ako znaš ekonomiju – ’ajmo zajedno!« Bukvalno već dva dana posle toga smo leteli za Varšavu… i neprestano sam boravio u Varšavi ili Beogradu.’ U nastavku Božidar đelić kaže: ‘Mene naši ljudi uvek dobronamerno pitaju: A ko je to platio?… Dok sam bio u Rusiji, moje troškove snosile su Fordova fondacija, jedna finska fondacija Vajder, i na kraju – Harvard, pošto sam bio zaposlen kao savetnik Harvardovog Instituta za međunarodni razvoj.’ A o Harvardovom Institutu za međunarodni razvoj (Harvard Institute for Internacional Development – HIID) i radu njenih savetnika u Rusiji podrobno piše Dženin Vedl sa Instituta za evropske, ruske i evroazijske studije Univerziteta Džordž Vašington. Naslov i podnaslov njenog rada (‘Momci sa Harvarda sređuju Rusiju. Kako su najbolji i najbriljantiji američki eksperti pomogli da se uništi ruska privreda’) rečito govori sam za sebe. (Videti: Janine R. Wedel, The Harvard Boys Do Russia. How the best and brightest American ‘experts’ helped destroy the Russian economy, The Nation, Vol.266, No.20, June 1, 1998).
Svaki dodatni komentar, mislim da je suvišan.
