Težina lanaca, drugo filmsko ostvarenje ovog mladog umetnika, posle međunarodne promocije sa velikim uspehom je prikazan i Beograđanima, a u filmu prisutna doza ironije i crnog humora, tako karakteristična za dela Majkla Mura, učvrstila je ovog puta uverenje da našeg autora publika s dobrim razlogom zove srpskim Majklom Murom
Srpski reditelj Boris Malagurski (1988) studirao je u Kanadi filmsku režiju na UBC Univerzitetu Britsh Columbia u Vankuveru i već prvim filmom Kosovo: Can You Imagine? (2009) osvojio kritiku, koja ga je proglasila najboljim filmom na danima filma Britanske Kolumbije. Posle toga kreće na festivale širom sveta, prikazan je u 80 zemalja, dobio nekoliko značajnih nagrada – ali u Srbiji još nije prikazan.
Film Kosovo: Možete li zamisliti? bavi se stanjem na Kosovu posle priznanja nezavisnosti i može se reći da je to prva ozbiljna analiza stanja duha oslobođenih stanovnika Kosova, čije sudbine više nikog ne zanimaju. Agresija na Jugoslaviju je postigla svoj cilj, na udarnim vestima su druge teme, a stanovnici razorene zemlje ostavljeni su da na miru prebrojavaju svoje mrtve.
Težina lanaca, drugi film Malagurskog koji on potpisujete u svojstvu producenta, scenariste, snimatelja, reditelja i montažera, imao je više sreće: posle međunarodne promocije stigao je u Srbiju da bi – zahvaljujući organizatorima BELDOCS-a – sa velikim uspehom bio prikazan Beograđanima.
Nepodeljeno uverenje kritike je da zapanjuje zrelost kojom je ovaj umetnik prišao obimnom i zahtevnom istorijskom materijalu, kao i istraživačka upornost da pronađe sjajne sagovornike koji su godinama pratili tragove zločina nad Jugoslavijom, da bi mu pomogli da sklopi nedostajuće kockice. Među njima su: penzionisani kanadski general Luis Mekenzi, bivši kanadski ambasador u Beogradu Džejms Biset, Mišel čosudovski, Sunil Ram, Skot Tejlor, Džon Perkins… Madlen Olbrajt je u poslednjem trenutku odustala, tako da je publici uskraćeno jedno zanimljivo svedočenje.
Vaši filmovi se bave razbijanjem tabua i stereotipa koje zapadni mediji konstruišu već više od dve decenije. Izbor tema i izvesna doza ironije i crnog humora, karakteristični za filmove Majkla Mura, doprineli su da vas publika nazove srpskim Majklom Murom. Verovatno vam to ne smeta !?
Drago mi je ako moji filmovi ostavljaju takav utisak na gledaoce. Majkl Mur je sjajan reditelj i veoma hrabar čovek, ne preza od demaskiranja najosetljivijih tema, bez straha za sopstvenu bezbednost. A sve to radi kako bi došao do istine i bar malo doprineo da ovaj svet bude humaniji i podnošljiviji… I moj filmski debi je bio iniciran potrebom da se raskrinka velika planetarna laž o mojoj zemlji i agresiji koja je na nju izvršena. Kad kažem moja zemlja mislim i na Jugoslaviju i na Srbiju.
Kako je započeo vaš rediteljski debi?
Već u osmoj godini dobio sam od roditelja kameru i od tada nisam prestao da snimam. Onom takozvanom ozbiljnom snimanju pristupio sam po odlasku u Kanadu. Moja majka je bila veoma aktivan član Kongresa srpskog ujedinjenja i podržala me je u odluci da kamerom potražim istinu o raspadu Jugoslavije i nalogodavcima koji su finansirali ovaj bratoubilački rat. Nismo želeli da budemo samo pasivni posmatrači.
Potreba da budete izvođač odvela vas je na proteste protiv namere kanadske vlade da prizna Kosovo 2008. godine. Bili ste jedan od organizatora?
čim sam stigao u Kanadu zainteresovao sam se i uključio u lokalnu srpsku zajednicu, kako bih doprineo širenju naših interesa. Kada su separatisti na Kosovu proglasili otcepljenje, inicirao sam i uz pomoć Kongresa srpskog ujedinjenja organizovao proteste protiv odluke o otcepljenju Kosova. Tog 24. februara 2008. godine na ulice je izašao neočekivano veliki broj ljudi, tako da je policija bila zatečena. Srećom, nije bilo incidenata, pa smo dobili dozvolu za sledeće protestno okupljanje, kada su govorili Džejms Biset (bivši ambasador u Srbiji) i Skot Tejlor (kanadski novinar) koji je apelovao na kanadsku vladu da ne prizna Kosovo. Kad je kanadska vlada – pod međunarodnim pritiskom – priznala Kosovo, poželeo sam da odem tamo i na licu mesta snimim film koji bi pokazao Kanađanima šta su uradili i kakve su posledice tog neodgovornog čina… A što se tiče naših mladih u Kanadi – razočarao sam se kad sam video da su u većini slučajeva nemarni prema negovanju srpskog jezika i pokušavao sam da im objasnim koliko su jezik i poznavanje kulture važni za očuvanje identiteta.
Vaš ambiciozni filmski projekat nije mogao biti izveden bez jake logističke podrške. Ko vam je u početku najviše pomogao?
Bio je to sklop povoljnih okolnosti koje su me preko Skota Tejlora dovele do Linde Karađorđević; Linda me je povezala sa svojom prijateljicom, irskim diplomatom Meri Volš. Meri je izuzetno hrabra žena i ona me je svojim kolima provela kroz Kosovo. Tokom putovanja sam upoznao i Džona Hatorna, zvaničnika UNMIK-a, od koga sam dobio značajne informacije i koji je – zbog saradnje sa mnom – posle prikazivanja filma ostao bez posla… Znate, ti ljudi kad dođu na Kosovo ne znaju ništa o stvarnoj situaciji, niko ih ne priprema na ono što će zateći. Suočavanje sa istinom za njih je veoma neprijatno iskustvo, posle nekoliko meseci postaje im potpuno jasno o čemu se radi i shvate da su obmanuti. Zbog toga do njihove smene dolazi svakih šest meseci.
Vaš dokumentarni zapis sa Kosova predstavlja dragocen istorijski dokument, ali je pre svega poslužio kao moćno sredstvo komunikacije sa ljudima širom sveta koji su jedini kontakt sa događajima na Balkanu ostvarivali preko medija.
Film je pre svega upućen publici na Zapadu, koja usled površnosti i jednostranosti medijskih izveštaja nije imala prilike da sagleda i razume uzroke i posledice raspada Jugoslavije. Izbor dokumentarnih priloga iz ratom zahvaćene Jugoslavije, serviranih zapadnoj javnosti, nije bio u cilju informisanja već u funkciji propagande, pa sam – znajući da snimljenih, a neobjavljenih materijala još ima – krenuo u potragu za nedostajućim delom koji bi osvetlio stvarne uzroke razaranja Jugoslavije i skrenuo pažnju na katastrofalne posledice egoističke i može se reći zločinačke politike. Posle prikazivanja filma u Srbiji pokazalo se da su mnogi segmenti ove politike bili nepoznati čak i našoj publici, koja je na svojoj koži preživela sve faze nepotrebnog i besmislenog rata.
Kako je došlo do saradnje sa čosudovskim?
Mišela čosudovskog, direktora Global Research instituta upoznao sam tokom jednog foruma o Kosovu u Montrealu. Tada je čosudovski pokazao spremnost da podrži moje buduće projekte i kada sam počeo sa radom na filmu Težina lanaca kontaktirao sam ga i otpočeli smo saradnju. Otputovao sam u Montreal kako bi mi dostavio mnoštvo materijala neophodnih za istraživanje teme koju obuhvatam u filmu, a takođe sam ga i intervjuisao. Moram napomenuti da su čosudovski i njegova organizacija postali prvi zvanični sponzori filma – dali su 1.000 dolara.
Džejms Biset je takođe bio veliki pobornik istine o razbijanju Jugoslavije. Da li je imao neke posledice zbog saradnje na ovom projektu?
Ne, ne verujem da je imao neke posledice, s obzirom na to da više ne drži zvanične funkcije u kanadskoj vladi. Međutim, apsolutno bih se složio da je on jedan od retkih diplomata koji je mislio svojom glavom kada je obavljao dužnosti ambasadora i svakako doprineo tome da se prava istina sazna, umesto da bude obična produžena ruka vlasti države koju predstavlja.
S generalom Luisom Mekenzijem sreli ste se u Otavi, pod zanimljivim okolnostima.
U Otavu sam stigao bez sredstava i smestio se u jeftinom hotelu EconoLodge, kakve viđamo u Tarantinovim filmovima. Posle telefonskog razgovora sa Mekenzijem, general je predložio da se nađemo u mom hotelu. Zamislite scenu – dostojanstveni, markantni general prilazi recepciji trećerazrednog svratišta – čovek na recepciji je zanemeo. Mekenzija svi znaju, veoma je popularan u javnosti… Poznato je da su muslimani u Sarajevu bili nezadovoljni njegovim prosrpskim stavom, a on je samo bio objektivan. Imam neograničeno poštovanje prema tom čoveku i zaista sam počastvovan što je prihvatio da bude deo ovog ambicioznog projekta.
U filmu ima dokumentarnog materijala koji je prvi put objavljen. Kako ste došli do ovih filmskih zapisa?
Ako mislite na onaj deo o odlasku muslimana iz muslimansko-srpskog sela Vrbarje kod Sokoca, taj materijal mi je ponudio predsednik Mirovne akcije humanista iz Sarajeva – Jezdimir Milošević. Na tom snimku se vidi ono što se u jeku ratnih operacija nije prikazalo ni na jednoj televiziji. Bila je to scena ispraćaja muslimanskih porodica iz zajedničkog sela – verovatno kao posledica lokalnih pregovora ili iz straha koji je ljude sabijao u etničke enklave. Srbi su sa suzama ispraćali dojučerašnje komšije, prijatelje, kumove… a muslimani su sa suzama u očima mahali iz nekog autobusa nakrcanog stvarima. Poslednji zagrljaji pred polazak, tuga i put u neizvesnost. Ova sekvenca najbolje svedoči o odnosu dva naroda i veštački izazvanom konfliktu sa nesagledivim posledicama. Želeo sam da poručim svetu da ovo nije bio naš rat, već rat koji je vodio Vol Strit za sopstvene interese. Nekom je u interesu da se u Srbiji ova priča ne širi… Posle scene iz Sokoca počeli smo da sakupljamo materijal za priču o Josipu Kiru, Milanu Levaru, Srđanu Aleksiću… To su bili pravi heroji ovog rata, koje nije zahvatila bratoubilačka groznica, stavljali su život na kocku da bi zaštitili drugog čoveka bez obzira na veroispovest i nacionalnu pripadnost. Oni su heroji ovog rata, a ne političari, generali, ratni profiteri, mirovnjaci! U filmu smo intervjuisali Radeta – oca Srđana Aleksića iz Trebinja, udovicu Josipa Kira, Jadranku Rajhl-Kir, kao i Vesnu Levar, udovicu Milana Levara iz Gospića.
Značajni su i dokumenti koje ste objavili o ulozi i motivima američke administracije u ovom pljačkaškom poduhvatu.
Pretpostavljam da je većini stručne javnosti nepoznat dokument iz 1984. godine sa potpisom Ronalda Regana, čiji sadržaj potvrđuje tezu da je glavna meta zapadnih sila bila jugoslovenska ekonomija. Objavio sam i zvanični dokument iz novembra 1990. godine kojim se Jugoslaviji ukida sva pomoć, da bi se ta sredstva preusmerila ka republikama koje se odluče na secesiju.
Učinili ste izuzetan napor da ceo slučaj Jugoslavija stavite u širi istorijski kontekst, kako bi ljudi shvatili zbog čega se rat desio.
Možda sam u početku imao ideju da prikažem samo pojedinačne sudbine ovih heroja, ali sam tokom rada na filmu shvatio da ljudi koji nisu sa ovih prostora neće shvatiti dimenzije drame pojedinaca ako budu izvučene iz konteksta ekonomskih i geopolitičkih interesa… Kad se mozaik složio došli smo do zaključka da je ceo prostor bivše Jugoslavije kolonizovan.
Pokrenuli ste i Džona Perkinsa, autora knjige Ispovesti ekonomskog ubice, da progovori o ekonomskim aspektima uništenja jugoslovenske privrede.
Da, Perkinsa smo intervjuisali na Floridi i on je ovim povodom prvi put govorio o Jugoslaviji i Srbiji, jer obično priča o Latinskoj Americi, što smo videli, recimo, u filmu Zeitgeist. Što se tiče istraživanja, najviše vremena sam proveo u Carleton library u Otavi; oni imaju najveću kolekciju transkripta sa zasedanja u vezi sa događajima koji su nas zanimali. Fotokopirali smo sve što se odnosilo na prostor bivše Jugoslavije i na taj način došli do veoma zanimljivog materijala, u čijem tumačenju nam je, između ostalih, pomogao i Zvonimir Trajković – bivši saradnik Slobodna Miloševića. Koristili smo i nedavno deklasifikovane dokumente, iz kojih se vidi uloga MMF i metode kojima su se služili kako bi opljačkali zemlju. Propagandni rat je njihova specijalnost, rezultat je evidentan – posvađali su nekad složne narode i nahuškali ih jedne na druge, da bi uz pomoć političkih marioneta pljačku doveli do kraja.
Posebno je intrigantan deo filma koji govori o ulozi grupe G17 u nastavljanju pljačke Srbije .
Iz dokumenata se vidi da je National Endowment for Democracy (Nacionalna zadužbina za demokratiju, prema osnivaču nevladine organizacije satelit CIA-e) odabrala 17 ljudi sa zadatkom da oforme grupu G17, koja bi se uz logističku pomoć nalogodavaca dokopala vlasti. Ostalo je već istorija. Ono što je većina gledalaca u Srbiji prvi put čula, odnosi se na dogovor koji je Labus postigao sa MMF-om – posle deobe između otcepljenih jugoslovenskih republika – prema kojem se Srbija obavezala da će plaćati kamate i zatezne kamate na dug koji su na sebe primile te – već uveliko nezavisne i međunarodno priznate – države. Srbiji se od tada dug prema stranim kreditorima povećao sa početnih 5,7 na 14 milijardi dolara… I privatizacija je obavljena prema uputstvima istih nalogodavaca, tako da je železara u Smederevu – u čiju izgradnju je uloženo više od 600 miliona dolara – prodata strancima za 23 miliona dolara.
U Težini lanaca ste prozvali i Evropsku uniju, razotkrivši niz nečasnih političkih poteza povučenih u funkciji produbljivanja jugoslovenskog konflikta.
Evropska unija je prilično doprinela u tom medijskom ratu i s njom treba biti oprezan… U Srbiji su ljudi kritički nastrojeni prema EU što je dobar znak, ne treba hrliti u tu prilično nedefinisanu zajednicu koja još nije spremna da se suoči sa sopstvenom krivicom. Oni Srbiju dele na proevropsku i onu drugu nazadnu, a za mene postoji samo jedna Srbija, u kojoj živi narod koji se nada boljem životu i pre svega želi da ga ostave na miru.
Svako ko argumentovano brani Srbe dobija etiketu nacionalista. Da li je bilo pokušaja da i vas svrstaju u tu kategoriju?
Na kritici nacionalizma mnogi u Srbiji sakupljaju političke poene, kako u zemlji, tako i van nje. Moguće je da će i mene – iz praktičnih razloga – neko od njih etiketirati kao nacionalistu. Ne želim da se upuštam u motive koji ih nagone da love nacionaliste po Srbiji, niti imam potrebu da se pravdam. Ako je neophodno da definišem ono što osećam prema Srbiji, onda je to patriotizam. A svaki patriotizam podrazumeva dozu zdravog nacionalizma. Evropejstvo je sasvim druga stvar, može se reći stvar ukusa. Patriotizam bi trebalo delima dokazati, a nacionalizam ne obavezuje – dovoljne su okolnosti u kojima si rođen. Izgleda da je mnogo komotnije biti nacionalista.
Kako procenjujete poziciju nezavisnog, u odnosu na vlast kritički nastrojenog umetnika u Srbiji danas?
U mom slučaju bilo je neprijatnih iznenađenja. Posle prikazivanja Težine lanaca u Pertu, Melburnu, Adelajdu, Sidneju… dobio sam obaveštenje od Kusturičinog štaba da mu se moj film veoma dopao i da ga je uvrstio u program Kustedorf festivala 2011. godine. Dogovor je bio da će mi platiti putne troškove i boravak na Mokroj gori. U međuvremenu, nešto se desilo što je primoralo Kusturicu da odustane od prikazivanja mog filma. Na insistiranje da saznam razlog za otkazivanje dobio sam odgovor: Stvari su se iskomplikovale, to više ne zavisi od nas… Drago mi je što film ipak nastavlja svoj put: Rain Dance festival u Londonu uvrstio je Težinu lanaca u svoj program.
Srbiji, pod težinom lanaca, nije dozvoljen manevarski prostor da se suoči sa autorom vašeg senzibiliteta. Ali je zato film o Kosovu na velika vrata ušao u Moskvu.
I sam sam bio zatečen neobičnim sledom događaja oko moskovske premijere. Posle prikazivanja filma o Kosovu u Australiji, vojnopolitički analitičar Sunil Ram prosledio je film u Moskvu. TV stanica Rusija danas prikazala je film posle urgencije jednog visokog zvaničnika. Kasnije sam saznao da je to bio Putin.
Bavite se temama koje su do sada obrađivali ljudi iz generacije vaših roditelja. Vi ste na izvestan način zaslužni za smenu generacija.
U pravu ste, čitav posao – od prikupljanja podataka do pronalaženja sagovornika – obavljali su izuzetno mladi ljudi. Radeći na filmu i mi smo učili, a osnovna ideja se iskristalisala tokom vremena, kad smo počeli da dobijamo odgovore na pitanja o ulozi Amerike i interesima koje je želela da ostvari… Džordž Bogdanić je napravio film Rat koji se mogao izbeći, ali je u njemu umanjena uloga Amerike na račun Nemačke. Mi smo imali daleko radikalniji prilaz temi i dokazali smo da je Amerika – osim koristi od prodaje oružja imala udela i u razaranju jugoslovenske industrije, kako bi je kupili u bescenje. A bavimo se i pitanjem: gde je otišao novac za rekonstrukciju ratom pogođenih područja… Mi smo smatrali da je Zapad uložio milione evra da svrgne Miloševića kako bi pomogao Srbima, sve dok Zapad nije naterao novog potpredsednika Vlade Labusa da prihvati osam milijardi evra duga na ime kamata koje nismo mogli da plaćamo tokom sankcija…Sad je i Klintonova došla da nam pomogne!
Da li se može reći da mladi aktivisti, pri proevropskim političkim partijama u Srbiji, misle svojom glavom?
Sudeći po slučajnom susretu na ulici sa omladincima LDP-a u Zrenjaninu ne bih rekao da misle svojom glavom. Kad sam im se obratio, povodom njihovog agitovanja za ulazak u EU, pitajući (na engleskom) zbog čega toliko žele da uđu u EU, dobio sam do te mere naivne odgovore da mi je bilo jasno da nemaju pojma o čemu govore. Insistirao sam da uđemo u dijalog u vezi sa slobodnim protokom radne snage, robe, kapitala…, ali momak tome nije bio dorastao. Zbunio se i pozvao drugara da mu pomogne: Ej, Mile, ajd’ objasni ovom zašto želimo u Evropsku uniju… EU nema alternativu je običan propagandni slogan kolonizatora koji mnogi mladi ponavljaju kao svoje mišljenje. Pa ipak, sve je očiglednije da je većina naroda protiv sadašnje vlasti i tu činjenicu teško može da sakrije čak i proevropski B92.
Pred vašom generacijom stoji zadatak primopredaje onog što je ostalo od otadžbine. Šta biste im ovom prilikom poručili?
Tomas Džeferson je jednom rekao: Duh otpora prema vlasti je toliko dragocen u određenim prilikama, da želim da se uvek održi u životu. Svakoj generaciji je potrebna revolucija! I ja se zalažem za revoluciju, ali ne oružanu već revoluciju svesti. Revolucija treba da se desi u nama, a naša revolucija tek dolazi. Zbog toga sam i počeo da snimam filmove koji će naterati ljude, a pre svega moju generaciju da počnu da misle svojom glavom.
