09. 02. 2012 11:47 | Ranko Gojković / Fond Strateške Kulture
U danima tuge zbog prerano otišlog velikana srpske kulture Predraga Dragića Kijuka, tema druge Srbije i drugosrbijanaca čiji se identitet zasniva jedino na srbofobiji, kao da se nameće sama od sebe. Pokojni Kijuk je bio noćna mora svim modernim kulturnim poturicama ili da upotrebimo moderniji izraz, svim modernim eurounijatima, koje je zvao intelektualnom bižuterijom. U ovom tekstu, želeo bih podsetiti na jednu karakterističnu crtu velikog broja današnje antihrišćanske, srbofobske druge Srbije – na njihovu smerdjakovštinu.
Savremenu srpsku politiku i savremenu srpsku umetnost, koja se nametljivo natura ovom narodu preko najamničkih sredstava javnog informisanja, više od svega drugog, danas karakteriše duh smerdjakovštine. Da bi bilo jasnije šta to konkretno znači, pogledajmo životna načela sluge Smerdjakova iz romana Braća Karamazovi, velikog ruskog pravoslavnog genija F. M. Dostojevskog. U trenucima velike opasnosti za otadžbinu, sluga Smerdjakov kaže: ja mrzim svu Rusiju… ja ne samo da ne želim biti vojni husar, nego naprotiv, želim uništenje svih vojnika…. Na pitanje – a šta kada dođe neprijatelj, ko će nas štititi? – Smerdjakov odgovara: Dvanaeste godine bio je veliki pohod imperatora francuskog, Napoleona prvog, na Rusiju i bilo bi dobro da su nas tada pokorili sami Francuzi: pametna nacija bi pokorila veoma glupu i prisajedinila bi je sebi. Tada bi bio potpuno drugačiji poredak.
Ovakavo razmišljanje Smerdjakova, dolazi od njegovog ateizma, gubitka veze sa svetom verom Pravoslavnom. I kao što Smerdjakov zbog svog ateizma, ne može da shvati smisao Ruske istorije, tako i smisao srpske istorije i srpske umetnosti, ostaje neshvatljiv za srpske ateiste. Koreni našeg duhovnog bića hranili su se u Pravoslavlju i van konteksta Pravoslavlja nemoguće je tumačiti i shvatiti velika dostignuća kako ruske, tako i srpske istorije i umetnosti.
Smerdjakov je predstavljao prvi književni lik velike ruske književnosti, koji je propovedao pravo na besčašće i to pravo, taj duh, ta smerdjakovština, danas caruju srpskom oficijelnom politikom i kulturom. Veliki ruski genije je odlično osetio, šta se dešava sa pojedincima iz ruskog naroda, koji otpadnu od svete vere Pravoslavne i on kaže bez imalo uvijanja, da je Rus bez Pravoslavlja – đubre. I dok ovakvo stanje duha jednog lakeja, ne mora biti tragično za jedan narod, smerdjakovsko razmišljanje rukovodioca narodnih, može biti pogubno za taj narod. Strašnu pouku, strašni čas koji je Gospod dao ruskoj neverujućoj inteligenciji, koja je Boga odbacila a sebe obogotvorila, mora biti pouka svakom zdravomislećem Srbinu.
Nedavno je glavni medijski događaj u Srbiji bio TV duel predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i glavnog predstavnika liberalne Srbije čedomira Jovanovića. U tom TV duelu, srpska liberalna perjanica se u potpunosti upodobila sa Smerdjakovim i propagirala smrad smerdjakovštine, tvrdeći da je Republika Srpska genocidna tvorevina. Ali na žalost, nije on jedini predstavnik internacionalističke liberalne smerdjakovštine u Srbiji. Danas ne samo svakojaki fondovi, komiteti, lige, nevladine organizacije, nego i glave najznačajnijih srpskih kulturnih institucija, parlamentarne partije, politički prvaci, sve do ministra policije i Predsednika Republike, otvoreno i bez straha projavljuju duh smerdjakovštine.
Svaki pokušaj da se pomene zaštita otadžbine sa oružjem u rukama (što je bio uslov opstanka srpskog naroda u poslednjem nametnutom ratu u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini) srpski Smerdjakovi tumače kao projavu agresivnosti i militarizma. Ni činjenica, da u selu majke pomenute liberalne perjanice, zbog ustaškog zločina, nekoliko decenija nije stasao ni jedan vojnik, ne znači ništa ljudima inficiranim duhom smerdjakovštine i njima su za sva zla ovoga sveta, ponovo krivi jedino Srbi.
Na žalost, ma koliko to čudno izgledalo, projavu smerdjakovštine nalazimo i kod pojedinih ekumenističkih predstavnika SPC, koji se zalažu za blisku saradnju SPC sa Vatikanom. To pokazuje da svaki kontakt sa Vatikanom može biti poguban, ali to je tema koja mora da se obradi posebno i od strane nekog blagočestivog bogoslova, svakako sa blagoslovom iskusnog duhovnika. Zbog toga ćemo ovde govoriti samo o najupečatljivijim primerima smerdjakovštine u politici i umetnosti savremene Srbije.
Zar projava smerdjakovštine nije izjava predsednika Srbije – Mi menjamo lice naše zemlje, da bismo uvelu Srbiju u EU. Zar nije projava smerdjakovštine, bljutava priča da će sačuvati Kosovo i Metohiju isključivo mirnim sredstvima i da evrointegracije nemaju alternativu. Ni nedavna izjava da se ne može ništa uraditi bez pristanka velikih sila, nije istinita, nego je to još jedna projava smerdjakovskog duha. Da je tako, pokazuje uporna i uspešna borba rukovodstva Republike Srpske, koja opstaje uprkos otvorenom protivljenju po mnogim pitanjima, politici velikih sila. Rusija i Kina svakako ne vode antisrpsku politiku, ali za smerdjakovski duh, izgleda da su samo zapadne sile ujedno i velike sile.
Zar nije projava smerdjakovštine, izjava ministra policije, da bi Amerika mogla svojom politikom oterati Srbiju na drugu stranu. Za njega je Rusija druga strana, ali na sreću, za srpski narod je Amerika druga strana i za razliku od svog političkog rukovodstva, srpski narod nije inficiran duhom smerdjakovštine.
Zar nije projava smerdjakovštine, zaglušujuće ćutanje i srpske vlasti i srpske opozicije, prema neskrivenom pokušaju zapadnih monstruma, da brutalno umore Vojislava Šešelja? Vapijuća do Neba, nepravda zapadnih monstruma koja se sprovodi prema Vojislavu Šešelju, više zabrinjava ruske zvaničnike, od predstavnika kako srpske vlasti, tako i srpske opozicije (naravno, sa izuzetkom partijskih drugova Vojislava Šešelja i Dveri Srpskih, koje su odnedavno postale i politički pokret). Ako se to moglo očekivati od zapadnih najamnika, koji su na vlast došli na krilima NATO aviona, zastrašujuća je ćutnja bivših partijskih drugova Vojislava Šešelja. Iskusnije oko, pravoslavnog stanja duha, brzo je moglo pročitati bivšeg gen-seka SRS, koji je poručivao Mladiću da bi se on radije ubio, nego dozvolio da bude uhapšen. Ali kum i desna ruka lidera radikala, dugo vremena je i pravoslavnim očima izgledao kao predstavnik domaćinske Srbije a ne druge Srbije. Ovde se zaboravljalo na još jednu pouku velikog Dostojevskog, da vas ljudi mogu lagati i glumiti u svemu, osim u osmehu, osmeh ne može da se odglumi. I zaista, cinični osmeh Šešeljevog kuma, trebao je mnogo ranije da otvori oči svima koji su mu verovali. Na žalost, izgleda da je i sam vojvoda više čitao Tolstoja, nego Dostojevskog.
U srpskoj kulturi, zvanični organi mnogih kulturnih institucija u Srbiji, teško su inficirani smerdjakovskim duhom. U Udruženju književnika Srbije, to nije pojava od juče. Poodavno je pokojni Kijuk dobio ubedljivo najveći broj glasova srpskih pisaca za mesto predsednika Udruženja književnika Srbije, ali rukovodstvo smerdjakovskog duha nije imalo smelosti da se suprotstavi vlastodržcima. Ime Vuk je već ukorenjeno kao sinonim za srpsku izdaju, (od Brankovića do Draškovića, imamo čitavu plejadu Vukova-kvislinga), a duh smerdjakovštine je postao neophodan uslov za napredak u karijeri svakog modernog književnika, ako je pretendovao na neku funkciju.
Najbritkija projava smerdjakovskog duha u književnosti, pored već pomenutog Vuka, svakako je i doskorašnji direktor Narodne biblioteke Srbije. Dugogodišnji upravnik jedne od najznačajnijih srpskih institucija kulture, direktor Narodne bilioteke Srbije, verovatno bi svojim bogoboračkim i antisrpskim podvizima zadivio i samog Smerdjakova. Teško je pobrojati sve njegove projave patološke mržnje prema svemu što nosi predznak srpski ili pravoslavni, a smenjen je tek kada se solidarisao sa terorističkim pisanijem njegovog crnogorskog brata po peru, duhovnog teroriste Nikolaidisa.
U srpskim pozorištima, situacija je isto tako tragična, srpske majke se prikazuju kao prostitutke, a na pojedinim predstavama se do besomučnosti izgovaraju nazivi polnih organa.
Nadamo se da će, u nekim srećnijim vremenima koja dolaze, srpski film iz prve decenije XXIveka promeniti naziv i da će se zvati – antisrpski film. (časni izuzeci poput Emira Kusturice, su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo). Zbog izuzetnih zasluga za širenje ideja Smerdjakova, dobro bi bilo da inostrani mentori uvedu Orden Smerdjakova za izuzetne zasluge u filmskoj umetnosti. Predlažem režisera Parade za prvog dobitnika ordena Smerdjakova prvog reda.
A za izuzetne zasluge u razvoju Smerdjakov-marketinga, trebalo bi odlikovati Ministarstvo Prosvete Srbije, koje je naložilo svim direktorima škola u Srbiji da organizuju projekciju velikog dostignuća smerdjakovske duhovnosti, filma Parada.
Šalu na stranu, stvari su više nego ozbiljne. Krajnje je vreme da ovaj narod kaže dosta, duhu smerdjakovštine pojedinih njegovih, političko-kulturnih poslenika. Ko je ovlastio srpske Smerdjakove da propagiraju sodomiju po srpskim školama? Da li je neko pitao roditelje, da li bi dozvolili da im deca gledaju tu propagandu izopačenosti? Ko će da odgovara zbog silovanja maloletnika od strane svog školskog druga homoseksualca, u osnovnoj školi u Požarevcu? Ko će da izađe pred oči roditeljima toga deteta? Ko će isceliti traume, koje će to dete nositi do kraja svoga života. Za zločin prema njihovom sinu, direktnu krivicu pred Gospodom snosiće svi oni koji su pljunuli na hrišćanski pravoslavni moral ovog naroda i propagirali sodomski duh u Srbiji. Da li ti nesrećni propagatori Parade shvataju, da i njihova deca sutra mogu biti žrtve takve sulude propagande? Ali, na žalost, smerdjakovski duh ne shvata da izopačenost porađa izopačenost, nikako blagočestivost, njima ne vredi pričati, oni se moraju ukloniti sa mesta sa kojih odlučuju o sudbini ovog naroda.
Ovaj narod je duhovno porodio Sveti Sava i današnji predstavnici druge Srbije nisu ništa drugo nego peta kolona srpske istorije. Oni koji sa toliko ostrašćenosti pljuju po svemu što je sveto srpskom pravoslavnom čoveku, trebalo bi konačno da potraže drugu otadžbinu. Divljaštvo nekulturnih neznalica predstavlja se kao velika umetnost, divljaci bez znanja i morala, sa neke umišljene visine, rasuđuju o srpskoj istoriji, potpuno zanemarujući pravoslavnu suštinu našeg naroda. Oni zanemaruju da je ovaj narod odgojen na pravoslavnim vrednostima, zanemaruju da je duhovni otac Srba Sveti Sava a ne Rimski papa. Srpski pravoslavni duh je stvorio veličanstvenog Mileševskog Belog anđela a milosrdni anđeo (samo satanski duh, mogao je tako nazvati akciju bombardovanja jedne zemlje) je porod duha onih kulturnih naroda, kojima se smerdjakovski duh divi.
Prerano otišli velikan srpske kulture, Predrag Dragić Kijuk, ozaruje nas optimizmom i u ovim teškim trenucima srpske istorije i srpske umetnosti. On nam poručuje da nije naš narod toliko zaražen smerdjakovskim duhom, taj duh je zahvatio samo njegovu odnarođenu kvazi elitu:
Iako brojna intelektualna bižuterija, a među njima i profesori fakulteta i drugi buzuranti, po nalogu evropskog i američkog protektora, zagovaraju tezu o odumiranju srpskog naroda – nema nade da se ova politička utopija ostvari.Srbi su odupiranjem prvo privatnoj državi Slobodana Miloševića, a onda, privatnoj ideologiji evroameričkog humaniste s bičem – pokazali na kraju 2O.veka da su „življi negoli ikada ranije u svojoj istoriji.
Ove reči nedavno usopšeg nesalomivog srpskog intelektualnog velikana, Predraga Dragića Kijuka, u ova vremena sumornog sunovrata srpske politike i kulture, bude nadu da, po rečima srpskog pesnika, nije sve propalo, kad propalo sve je.
Da bi Srbija opstala kao država u ovim teškim vremenima, mora se zaštititi srpska porodica, svetosavski duh mora istisnuti smrdljivi duh smerdjakovštine u srpskim institucijama kulture i prosvete. Molitvama Svetog Save, neka tako bude! Amin.
