Ona ima četiri karakteristična džepa, jak rajsferšlus, sivomaslinaste je boje (ređe i crne), nepromočiva je, kapuljača joj je skrivena u kragnu koja se može nositi podignuta ili spuštena i, što je najvažnije, ona je faktički nepoderiva.
Pogađate – reč je o čuvenoj jakni M 65, u narodu poznatijoj kao vijetnamaka. Iako je po definiciji vojna (američka) jakna, ona nije tipični military look. Na čudan način je tokom decenija ta jakna pacifikovana. Da je maltene postala i antiratna. Obožavali su da je nose rokeri, ali i (ribo)lovci. Nosi se i iz fazona (urban look), a kakav je tek nekad dasa bio onaj koji ju je imao u SFRJ, i to original kupljen na nekom NATO otpadu u Grčkoj.
Jedna vijetnamka bukvalno može da traje ceo život. I da vas nadživi. Sad je šiju i manufakturno, na mnogim mestima, uključujući i Srbiju. Reklama joj je dovoljno jasna i tačna: Ako želite da jaknu naslede i vaši unuci, kupite vijetnamku. U poslednje vreme viđaju se i sive, teget, drap vijetnamke, kao i one u najegzotičnijim maskirnim dezenima, na primer pustinjskog peska, koji je reklamirao general Norman Švarckopf, glavnokomandujući alijanse protiv Sadama Huseina u prvom Zalivskom ratu 1991. Vijetnamka nikad ne izlazi iz mode, valjda zato što nikad nije ni bila moderna, kako kaže jedan njen fan na internetu. Ova kultna jakna može da izdrži hiljade teških pranja, jedino što s godinama zna da izbledi. Ali, tek onda dobija na fazonu. Ta patina je čini mitskom. Vremenom čovek ume da uđe u neku vrstu simbioze sa svojom vijetnamkom, da se u njoj oseća sigurnije, ali često i inferiornije jer ga jaša podseća da se nije pomerio mnogo od nekih starih vremena. Vijetnamka je obično puna istorije. I njenog viška. Ona je neka vrsta nemog svedoka epohe. Ja sam sa svojom vijetnamkom skidao cirade, sabijao krtičnjake, krčio krešinu, nosio džakove, gledao dva puta Mejdene, Zvezdu protiv Glazgova i Dinama iz Drezdena, išao na demonstracije… Stani, stani, demonstracije?
Pa da, nju vole da nose i devetomartovci. Na tim demonstracijama bilo je prilično vijetnamki, možda i više nego spitfajerki. Bilo je dosta mantila, i tek pokoja meklaudovka. čak je bilo i čudnih, ne baš urbanih, kombinacija: vijetnamka sa USA simbolima i šajkača sa kokardom. Današnjim klincima sa proruske desnice to je možda teško razumljivo, ali devetomartovski četnici su gotivili Amere. Iako nisu bili rokeri, i seljaci su davno primetili kvalitet ove robe, pa su je zavidno gledali. Od vojne galanterije ni šatorsko krilo ni transportna vreća iz JNA, u kojoj se posle prodavalo pivo po vozovima na relaciji Lajkovac-Valjevo, nisu mogli da konkurišu vijetnamci u popularnosti.
Vijetnamke od Devetog marta danas su dve decenije starije, bleđe, i sa dodatnim viškom istorije. I više ljudi u njima nisu face. Slike iz Barija po patini podsećaju na ove Zvezdine protiv Ferencvaroša iz 1975, a slike Devetog marta, na one šezdesetosmaške. I bez dobrog istraživanja javnog mnjenja, ta čudna sorta – devetomartovci – sad se već mogu smatrati izgubljenim generacijama. To su sad već i neki ocvali šezdesetogodišnjaci tupog pogleda, sa pivom, i u izbledeloj vijetnamci. Znam ih dovoljno. Kao i one 20 godina mlađe, ne u mnogo boljoj poziciji. Ponizili ste ih ako ih nazovete žrtve tranzicije. Ubili ste im poetiku. Tek danas kad i vatrene parole starog SPO izjeda jugonostalgija.
Sećam se pre četiri godine, kad je u Užicu zvanično startovala kampanja koalicije Za evropsku Srbiju, i kad su se tamo sjatili Tadić, Dinkić i Drašković, pa naleti Vuk na nekoliko svojih devetomartovaca. Gde si, pita jednog. Tamo, Vuče, gde si me ostavio pre 20 godina. Pretpostavljate da je taj nosio vijetnamku. Izbledelu. Sa malom krunom Karađorđevića i hipi znakom. Takve je danas, ma kakav Preokret da je u pitanju, teško preokrenuti bez dizalice.
SPO i Vuk Drašković, logično, najpozvaniji su politički baštinici tog crvenog slova, mada pomalo podsećaju na velike bendove koji su vremenom izgubili publiku, ali su ostali neki stari hitovi. I velika većina bivših i malo sadašnjih članova veterana SPO sećaju se svoje revolucije kao što se olinjali hipici sećaju svog Vudstoka.
Jedno je sigurno: u simboličkom smislu 9. mart ima veći značaj nego 5. oktobar. I zato što je prekriven patinom nostalgije i romantičarskih mistifikacija, za razliku od 5. oktobra posle kojeg se dubina prirode režima sa svojom infrastrukturom, i onim što se u međuvremenu akumuliralo, ogolila u surovoj realnosti koja je kulminirala ubistvom đinđića i pokušajem reakcionarnog udara. Da je bilo sreće taj 9. mart, pošto pada dan nakon Dana žena, mogao je biti i srpska revolucija karanfila (demokratska naravno), kao deo istočnoevropskog pazla rušenja komunizma. Ako ga danas preciznije definišemo, 9. mart je bio jedina prava srpska kontrarevolucija – da upotrebimo termin kojim su osamdesetih apsurdno čašćavani kosovski marksisti i lenjinisti.
Ali, 9. mart je bio dvostruka kontrarevolucija: s jedne strane on je simbolički predstavljao raskid s titoizmom, dok je s druge, mnogo drastičnije, bio pokušaj raskida sa Miloševićevom konzervativnom restauracijom, birokratsko-nacionalističkog tipa, koja se paradoksalno nazivala antibirokratska revolucija. Tad se heterogena kritična masa (od četnika do ujdijevaca) pobunila protiv suštine – medijske i izborne manipulacije. S te strane, 9. mart jeste retroaktivno pobedio. Ostali su desetkovani devetomartovci izgubljeni između titolenda i japilenda. U limbu nacionalnog košmara.
U martu 2007. u Beogradu je svirao Lu Rid. Na dan koncerta na aerodrom u Surčinu sleteo je avion na redovnoj Jatovoj liniji Amsterdam-Beograd. Bizarna koincidencija iz meseca marta koji je za Srbe traumatičan. Pun godišnjica, i sav u strepnji šta će biti kad gora ozeleni. A, i kad nema belaja, godišnjice su dovoljno traumatične. Martovsko ludilo je kao momačko.
Putin je ponovo predsednik Rusije. Srpska crveno-crna opsesija Putinovom Rusijom delom je i dalje u Srbiji satisfakcija za izneverene nade konzervativnog puča protiv Gorbačova. Uostalom, kad bi sproveli anketu među srpskim desnim konzervativcima (antikomunistima) šta misle o Gorbačovu, možda bi mu neko i kiselo priznao zasluge za rušenje komunizma, mada smo sigurni da bi ga većina svrstala u negativne istorijske ličnosti. Kao što bi Aleksandra Rankovića verovatno dobar deo istih svrstao u pozitivnije ličnosti jer je imao politiku prema Kosovu. Kad je nacionalni, komunizam i nije tako loš.
Nakon svega što se desilo, i uprkos kandidaturi za EU, skepticizam prema Zapadu danas je donekle i razumljiv. Ali, u vreme neizbledelih vijetnamki 1990/91. integracija Srbije u zapadne strukture morala je biti nešto što se podrazumeva, bar onako kako je Leh Valensa definisao tadašnju poziciju Poljske.
