Dveri: Pismo srpskom rasejanju

________________________________________

Vreme je za organizovan povratak u Maticu! Uz vašu pomoć, napravićemo novu nacionalnu elitu!
Beograd, 23.03.2012
Možda ova misao, iz najrazličitijih razloga, boli, ali neko mora prvi da je glasno i jasno izgovori: vreme je za povratak Srba rasejanih širom sveta u otadžbinske zemlje na Balkanu. Ima li bilo ko iluziju da je takvo nešto lako, kolektivno i brzo ostvarivo? Ali, ima li koga da ponudi alternativu asimilaciji?

Može li Seoba Srba jednom u našoj istoriji krenuti u obrnutom pravcu – nazad ka Otadžbini?

Nacionalno stanje srpskog naroda danas kako u Otadžbini tako i u Rasejanju nije za pohvalu. Posebno u Matici imamo puno velikih problema: duhovni zamor, moralni kolaps, biološko posrtanje kroz belu kugu i autogenocid putem abortusa, kulturološka nesvestica i tuđinomanija, kao i državni raspad kome ne vidimo kraja – jesu tekuće slike naše stvarnosti.

Na čelu srpskog naroda decenijama unazad nalazi se umorna i prevaziđena intelektualna i politička elita, potpuno bezidejna i kompromitovana, naša privreda premrežena je tajkunskim monopolima i odsustvom investicionog plana za domaću proizvodnju, na sve strane ekstraprofiteri oslobođeni bilo kakve socijalne odgovornosti, korumpirana birokratija, strane agenture koje vode unutrašnju politiku, kontrolisani mediji i sprečavanje javnih rasprava po najvažnijim egzistencijalnim pitanjima. Sigurno je da nema više nikog ozbiljnog ko u korumpiranoj i kolonijalnoj vlasti ili razbijenoj i razjedinjenoj, umornoj i nesposobnoj opoziciji vidi neku nadu.

Da li je slika društvene stvarnosti u potpunosti negativna, tj. da li je sve baš toliko crno? Nema sumnje da i dalje u Matici imamo sjajnih ljudi: sposobnih, čestitih, visokoobrazovanih, mnogostruko talentovanih, patriota. Međutim, oni se nalaze na marginama društva, nepovezani su međusobno i neorganizovani. Kao da se čeka da neko drugi preuzme inicijativu, ponudi ideju i strategiju delovanja.

Definitivno nam nedostaje autoritet, ispravan sistem vrednosti i nacionalni program koji bismo svi poštovali, novo oduševljenje za duhovnu i nacionalnu borbu, plan za iskorenjivanje korupcije i neradničkih navika, kao i uvođenje moralnog reda, državnog poretka i socijalne solidarnosti u sistematski upropašteno srpsko društvo.
Zato su se Dveri angažovale u politici posle 13 godina društvenog i patriotskog rada.
Snaga Srpskog Rasejanja
Nemamo niti najmanju pogrešnu predstavu da je ogromno Srpsko Rasejanje jedna idilična slika koju možemo suprotstaviti tužnim prizorima iz naše Otadžbine. Stepen podela, neorganizovanosti, asimilacije, nezainteresovanosti za nacionalnu stvar u Rasejanju je veliki. Ali, kao što u Otadžbini nije sve crno, tako i u Rasejanju ima izuzetnih pozitivnih primera i značajnih mogućnosti u svakom pogledu. Posebno kopkaju sledeća pitanja:

Zašto mnogobrojno Srpsko Rasejanje još uvek nema predstavnike u Skupštini Srbije, zašto država i dalje postavlja svoje ljude na čelo nepostojećih ili nereprezentativnih organizacija koje nastupaju u ime srpske dijaspore, zašto se sve radi na novim podelama i sprečavanju povratka iz emigracije, a ništa na obezbeđivanju uslova za povratnike?

Da li smo se ikada zapitali zašto Srbi koji su toliko uspešni u tom svetu u koji smo toliko zagledani i zaljubljeni nemaju prođu ovde i nisu pozvani da pomognu u sređivanju ovdašnjih prilika? Mogu li ovdašnji, domaći i priučeni zapadnjaci biti autentičniji, profesionalniji, sposobniji, stručniji i iskusniji od Srba sa Zapada, onih koji su se sami izborili za svoj uspeh u životu?

Zašto u dijaspori još uvek vlada toliko visok stepen nepoverenja prema Matici i zašto je toliko njihovih inicijativa i projekata završilo u košu ovdašnje korupcije, provincijalizma, sujete i odsustva bilo kakve nacionalne strategije prema ogromnom delu našega naroda koji živi van zemlje? Konačno, da li je moguće da niko ozbiljno, argumentovano i strateški na državnom nivou nije postavio pitanje povratka Srba iz Rasejanja?

Niti je do sada bilo ozbiljnog poziva na povratak, niti su obezbeđeni uslovi koji bi takav povratak promovisali i podsticali. Zar su nam višak i nemamo potrebe za takvim i tolikim potencijalima Srpskog Rasejanja, posebno stručnim i finansijskim?!

Jasno je da poluvekovnoj nepromenjenoj i gotovo nepromenjivoj pseudoeliti u Srbiji nije u interesu nikakva konkurencija i pozitivna selekcija, a posebno ne ona koja dolazi iz superiorne u odnosu na domaću, elite srpske dijaspore. I tu se krije odgovor na sva prethodna pitanja: zašto bi lokalni političari, administracija, privrednici prihvatili bolje od sebe i dali im šansu da pomognu Srbiji, i svojim kvalitetom istisnu ovdašnji nekvalitet na svim poljima?

Zašto, kad uprkos propasti Srbije oni mogu i dalje da traju na vlasti i upravljaju svim društvenim monopolima, ne obazirući se na opšti interes?

Eto glavnog razloga zašto moramo zajednički i organizovano da se suprotstavimo višedecenijskoj negativnoj selekciji i radimo na stvaranju nove srpske elite. Deo nje svakako bi trebalo da čine povratnici iz Rasejanja! Ova tema je, najzad, i velika provera države Srbije i predstavlja legitiman pritisak na sve poluge vlasti da se okrenu viziji novog poverenja i novih odnosa između matice i dijaspore, čiji bi povratak i uspešna reintegracija povratnika bio jedan od najvažnijih delova.

Konačno moramo da rešimo i to pitanje: ko može da govori u ime Rasejanja i zašto se taj glas ne bi čuo u Skupštini Srbije? Sa kojim pravom se diskriminiše najmanje trećina našeg naroda? Hoćemo temu dijaspore kao jednu od centralnih nacionalnih tema u srpskoj javnosti u Matici i ideju povratka kao javnu raspravu o tome zašto je to važno i kako do toga doći?

To nije moguće bez nekoga novog na političkog sceni Srbije ko ima prava da progovori u ime Srpskog Rasejanja, a Dveri smatraju da imaju to pravo posle posećivanja više od 60 srpskih zajednica u Evropi, Americi, Kanadi i Australiji u poslednjih nekoliko godina.
Šta dobija Rasejanje?
O kome mi zapravo pričamo? O ljudima koji su pod raznoraznim prinudama morali da emigriraju, u novom svetu najčešće počeli ni od čega, sa svojih 10 prstiju i postigli dosta, a da im niko ništa nije poklonio niti su dobili od mame i tate, koristeći pola veka sve društvene privilegije kao što je to često slučaj u Matici.

To su oni koji uglavnom nisu podržavali Miloševićev režim, ali ni slepo verovali tzv. demokratskim usrećiteljima postpetooktobarske Srbije. Oni su mnogo pomagali sve srpske odbrambene ratove devedesetih, posebno izbeglice, kroz nebrojene humanitarne aktivnosti do danas. Oni hoće i dalje da pomažu, ali su toliko puta prevareni i izgubili su poverenje.

Ko danas intenzivno radi na povratku najpre poverenja, a potom Srba iz Rasejanja?

Mnogi među njima, završili su najveće svetske univerzitete i rade u najboljim firmama sveta. To su oni koji imaju radnu etiku na zapadnom nivou, kao i sve potrebne stručne, tehničke i tehnološke kvalifikacije. To su oni koji poznaju Zapad iznutra, sve njegove prednosti i mane, a ne stide se svoga nacionalnog identiteta i imaju izražen patriotski osećaj.

To su svi oni kojima jedino traže da u Srbiju šalju teško stečene pare, a da ih do sada niko nije pozvao da se vrate i ponudio im konkretne povoljnosti zbog kojih bi to trebalo da učine.

Da li su onda Srbi u Rasejanju savršeni, neki superheroji bez mane i straha? Ne, Srbi u Rasejanju su deo svoga naroda, sa svim našim manama i vrlinama. I sa mnogo problema:

– duhovna asimilicaja: gubljenje srpskog jezika, pisma, vere, tradicije i kompletnog nacionalnog identiteta;
– materijalna vezanost za karijeru, posao, kredite, navike, standard;
– nataloženo odsustvo poverenja u Maticu;
– ekonomska kriza koja postaje sve veća širom Zapada, gubitak posla i perspektive, neadekvatna zaposlenja, neakreditovane diplome, nerešeni papiri i socijalni status;
– nemanje mogućnosti gde se vratiti, šta raditi, kako se uklopiti…

Da li su ovo sve veliki problemi i kočnice za povratak? Svakako!

Da li se išta može učiniti ako se ništa i ne proba? Nikako!

Da li je uz određene ozbiljne pripreme i planove moguće rešiti neki od ovih problema i ostvariti uslove za povratak? Mora da jeste, samo neko treba da to želi i na tome radi!

________________________________________

________________________________________
Pokret Dveri ZA život Srbije je prva politička organizacija koja će postaviti pitanje povratka Srba rasejanih širom planete.

Dakle, prvo pitanje glasi: želite li da se vratite?

Drugo pitanje jeste: kada i kako organizovati povratak?

Zar na Zapadu, gde se čitav posao i život toliko unapred planiraju i predstavljaju samo različite vrste projekata sa unapred isplaniranim vizijama, budžetima i rokovima, ne možemo od ideje povratka da napravimo svoj životni lični ili još bolje porodični projekat?

Vizija, redosled koraka, potreban budžet, rokovi za ostvarenje. Neka povratak postane naš lični i svenacionalni projekat na duge staze i krenimo malim ali sigurnim i čvrstim koracima, postignimo prve rezultate, istaknimo pozitivne primere, organizovano radimo na tome, ne odustajmo posle prvih prepreka, pokažimo da je moguće!

Za to Vam je potreban politički zastupnik u Srbiji i državni garant da se napravi društvena atmosfera za povratak, a mi smatramo da Dveri to mogu biti.
Šta dobija Matica?
Zašto je sve ovo važno za Maticu? Zar nam nije potrebno nove stručnosti, morala, radne etike, visokoobrazovanih, patriotizma, poznavanja Zapada i svetskih kretanja, i svega toga bez odricanja od sebe i svoga? To nam upravo donosi srpska dijaspora, koja je puna propusta i lošeg nasleđa, ali koja toliko često ume da bude otmena, rodoljubiva, milosrdna, preduzetnička, solidarna.

Svi koji poznaju Srpsko Rasejanje dobro znaju koliko je tamo ostalo nerazumevanja i nepoverenja prema Matici, a znajući i naše prilike jasno je zašto je to osećanje s pravom tamo prisutno. Ali to, uprkos svemu, ne može biti izgovor:

Srpsko Rasejanje je danas pozvano da se vrati i zajedno sa nama menja Maticu na bolje.

Ovo predlaže neko ko je ostao, nije želeo da ode, ko se mnogo godina bori na više društvenih frontova i ko još uvek nema mogućnosti da bilo šta obećava u ime države, ali ima volju i snagu da menja ovaj režim i stvara uslove da se država posveti ovoj temi. Opstanak i boljitak Matice ne može biti borba samo nas ovde koji još uvek nekako pružamo koliki-toliki otpor besmislu i totalnoj propasti, već zajednička odgovornost da nešto promenimo.

Najlakše je izgovoriti se da u Matici ništa ne valja i nema uslova za život, ali je to samo bežanje od preuzimanja odgovornosti i borbe. Sigurno je da se u Matici mora mnogo toga menjati, ali ko će to da uradi za sve nas i umesto svih nas?
Nacionalna akcija iz dijaspore
Šta treba konkretno učiniti?

Srpsko Rasejanje treba, i to bi se moglo nazvati njegovom istorijskom odgovornošću, pa čak i obavezom, pre svega, da zakopa sve ratne sekire i razmirice među sobom: istorijske, političke, crkvene, lokal-patriotske, generacijske i druge nesloge treba definitivno da postanu prošlost.

Puno je razloga za to: nas je malo, a neprijatelja je mnogo, ne smemo sebi više dozvoliti luksuz bilo koje vrste podele i međusobnog trošenja snaga, nacionalno jedinstvo je imperativ vremena i uslov zaustavljanja istorijskog procesa poraza.

Svaki pojedinac ili organizacija neka zadrže svoju samostalnost, ali neka i doprinesu zajedničkom dobrom delu, poštujući iznad sebe autoritet opšteg dobra kao brane našim sujetama i ličnim ambicijama koje rade na štetu nacionalne sabornosti i delotvornosti.

Potom nam je potrebna politička opcija koja će ideju povratka podići na državni nivo i sa državnog nivoa pozvati sve Srbe sveta da se vrate i postepeno omogućiti uslove za to. U perspektivi treba krenuti sa pilot-projektima povratka najviše zainteresovanih u otadžbinske zemlje na Balkanu.

Ali ovaj povratak ne sme biti stihijski, neorganizovan i nepripremljen, već strateški, u grupama povratnika i sa preciznim planom za nekoliko prvih godina života, radi lakše reintegracije u srpsko društvo i zajedničke borbe za promene ovdašnjih loših navika i nasleđenih negativnih osobina kompletnog socijalnog ambijenta koji ih čeka.

Možda je upravo to danas najveća misija srpske dijaspore: da se vrati i donese svekolike standarde koji su nam neophodni, primere dobre preduzetničke prakse, nove vetrove duhovnosti, morala i patriotizma, novu energiju i optimizam.

Uspeh ovih pionirskih poduhvata povratka u svoju Otadžbinu iz Rasejanja, i potencijalni preporod srpske države koja bi povratnicima širom otvorila vrata ponudivši im mnoge pogodnosti, označio bi početak masovnog povratka koji u ovom času nije realan, i biološka, etička, privredna i politička slika srpskog naroda bila bi potpuno drugačija.

Možda mnogima i u Matici i u Rasejanju ovaj predlog deluje nerealno i neostvarivo, ali – šta je alternativa: samo dalja propast i propadanje srpskog naroda na obe strane. Neka se niko ne zavarava: asimilaciju u Rasejanju nije moguće zaustaviti, već je samo pitanje koja će generacija podleći – prva, druga ili treća.

Matica je Obećana zemlja i prostor naše lične odgovornosti i uspeha. Ukoliko iz bilo kog od navedenih ozbiljnih razloga povratak nije opcija za Srbe u Rasejanju, onda nema opravdanja zašto se u stranom svetu nismo bolje organizovali u očuvanju nacionalnog identiteta novih generacija i zaštiti srpskih nacionalnih interesa širom sveta.
Šta ako ne povratak?
Poruka Dveri svim Srbima sveta, posle iskustva posete preko 60 srpskih zajednica u američkoj, kanadskoj, evropskoj i australijskoj dijaspori u poslednjih nekoliko godina, želi da sugeriše jednu novu svest koja u ovome času nije dovoljno prisutna u našem Rasejanju.

U pitanju je neizbežna činjenica da moramo da se opredelimo: kojim pravcem treba da ide naše Rasejanje?

Mi vidimo samo dva moguća pravca: jedan pravac, o kome govori ovaj apel i kojim mislimo posebno i ozbiljno da se bavimo kada se budemo pitali u državi Srbiji nakon sledećih izbora – jeste ideja povratka u matične srpske zemlje na Balkanu.

Sa druge strane, ako nema te spremnosti na povratak, iz bilo kog razloga u koji sad ne moramo ulaziti, mora da bude spremnosti za organizovanost da se tamo u uslovima Rasejanja očuva srpski nacionalni identitet i da se ne dozvoli dalja asimilacija.

U ovome vidimo dvostruku i obostranu korist: Srbi koji se vraćaju tako čuvaju identitet i svoje potomstvo u Srpstvu i Pravoslavlju, a matične zemlje dobijaju priliv ljudi koji su bili uspešni na Zapadu i spremni su da i ovde daju svoj doprinos; s druge strane, ako ne uspevamo već u toj strategiji povratka, a nažalost u ovome času nemamo uopšte takvu strategiju zahvaljujući nesposobnosti naših aktuelnih političkih i drugih državnih elita, koje niti su pozvale Rasejanje na povratak, niti omogućili uslove i jasne garancije tih reintegracija, onda hajdemo barem u dijaspori da se ozbiljno organizujemo, hajdemo da osmislimo čitav niz alternativnih ustanova koje će dugoročno da čuvaju srpski nacionalni identitet i da onemogućavaju dalju asimilaciju, pritom stvarajući u perspektivi moćne ambasadore širom sveta.

Jer jedno su integracije u zemlje domaćine koje su nam omogućile pristojan život u Rasejanju, a drugo je asimilacija i tako olaka srpska spremnost da se izgubi i jezik i vera i pismo i istorijska sećanja i svaka druga ključna identitetska tačka zarad potpune uklopljenosti u društva u kojima se nalazimo.

Ako smo se već opredelili da ostanemo u Rasejanju i integrišemo se u tamošnja društva, ako smo zadovoljni životnim standardima koje smo tamo postigli i ne želimo da ih menjamo za neku neizvesnost povratka, onda hajdemo u Rasejanju da se ozbiljno organizujemo i da naše buduće generacije sačuvaju taj nacionalni identitet i da postanemo žestoki promoteri naših nacionalnih interesa širom sveta.

Šta nas u tome sprečava i može li nemogućnost povratka iz bilo kog razloga biti izgovor za neogranizovanje i nečinjenje tamo gde smo rešili da ostanemo?
Šta konkretno znači organizovati se u Rasejanju?
Znači da stanemo jače i ozbiljnije uz SPC, kao jedinu nacionalnu instituciju koja uopšte funkcioniše na nivou globalnog Srpstva i oko koje se uostalom jedino i sabiramo u dijaspori, i da oko nje napravimo čitav niz alternativnih nacionalnih ustanova kojih u ovom času nemamo.

Nemamo naše crkvene vrtiće, nemamo naše srpske osnovne škole, nemamo naše srpske srednje škole, univerzitete, nemamo srpske kulturne organizacije koje su nam danas potrebne, izdavaštvo, medije, investiranje u školovanje i napredovanje Mlade Srbije za visoke društvene pozicije.

Sve to, ako već ostajemo u dijaspori i ne vraćamo se u otadžbinske zemlje, mora da bude mnogo bolje, složnije i modernije organizovano nego što je to danas. Šta je izgovor što to ne funkciniše?

Svakako da bi i u ovoj misiji država mogla i morala da pomogne pa i u tom pravcu Dveri misle mnogo da učine ako dobijemo poverenje naroda na sledećim izborima

Dveri nikada nisu bile organizacija koja samo priča. Mi želimo da damo svoj konkretan doprinos.

Do sada smo to činili kroz ideju srpskih integracija i Srpske mreže, kroz Svetosovsku školu u dijaspori, kroz preko 200.000 evra humanitarne pomoći koju je dijaspora poslala preko Dveri narodnim kuhinjama i srpskim porodicama na Kosovu i Metohiji, višedetnim porodicama širom Srbije i ugroženima posle zemljotresa u Kraljevu.

Uradili smo i specijalan „Vodič za povratnike iz dijaspore” sa svim najvažnijim informacijama i uputstvima za reintegraciju povratnika.

Sada smatramo da je došlo vreme da Srpsko rasejanje dobije svog političkog zastupnika u Skupštini Srbije i da mnogo više uradimo na poboljšavanju odnosa Matice i Rasejanja.

Dveri se zalažu za lakše dobijanje državljanstva, za olakšaniju mogućnost glasanja, stimulativniji privredni ambijent za ulaganje, srpske škole u rasejanju i niz drugih mera koje možemo da izvedemo tek ako nam date Vaše poverenje na sledećim izborima.

Dveri su autentični zastupnik političkih i životnih interesa Srpskog Rasejanja, tako da i mnogobrojni Srbi sveta koji žive van Otadžbine mogu da potvrde ono što se danas može čuti širom Srbije: Sada konačno imam za koga da glasam.