Na Krstovdan u Sava centru održan Sabor podrške srpskom narodu na Kosovu i Metohiji
Biti Srbin jeste lepo,
ali teško, mnogo teško…
U Sava centru 27. septembra 2011, na veliki hrišćanski praznik Krstovdan, održan je Sabor podrške srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Sabor, kome je prisustvovalo više od hiljadu učesnika, organizovale su nezavisna udruženja građana: Društvo srpskih domaćina, Beogradski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala Srbije, Udruženje ćirilica, Savet sabora rasejanja i matice, Udruženje žena Kosova i Metohije, Udruženje porodica kidnapovanih i nestalih na Kosovu i Metohiji, Udruženje ubijenih i nestalih na KiM i druga… Skupu je prisustvovao velikih broj uglednih javnih ličnosti i nacionalnih poslenika, a svi prisutni su na kraju aklamacijom usvojili Deklaraciju.
Posle intoniranje himne Bože pravde, učesnicima Sabora se najpre obratio Nićifor Aničić, predsednik Društva srpskih domaćina.
Draga braćo i sestre, dragi prijatelji, dragi gosti, ovaj sabor sazvala je, u stvari, velika srpska nesreća. Nisam ni učenjak, ni političar, pa ni govornik, i pravo da vam kažem, dugo sam se premišljao da li da uopšte danas izađem pred Vas. Prevagnula je ona stara pesnikova: ’Mene sve rane moga roda bole, ∕ I moja duša s njim pati i grca…’
Dakle, ne treba ni da kažem da moja duša, kao i sve vaše uostalom, pati i grca, jer srpski narod na Kosovu, zbog koga smo se danas i okupili na ovom mestu, itekako pati, itekako grca, trpeći surove nalete nezasitih moćnika.
Draga braćo i sestre, o Kosovu je mnogo toga rečeno, i ne bih da išta ponavljam. Ono što bih ja želeo, to je da reči koje ćemo ovde izgovoriti i porukeama koje ćemo odavde poslati posluže okrepljenju srpske nade u bolje dane i punom osnaženju srpskog otpora zlu i nečovečanstvu.
Srpski narod na Kosovu zaslužuje da ga još čvršće prigrlimo i pomognemo mu najviše što možemo.
Braćo i sestre, okupili smo se ovde PRVO da podržimo naše drage Srbe na Kosovu i Metohiji, koji, godinama izloženi raznim pritiscima i nasilju Šiptara i njihovih moćnih pomagača, hrabro opstaju na našoj svetoj zemlji. Želim da ovaj skup solidarnosti bude i jedna vrsta javne pohvale Srbima na Kosovu i Metohiji, koji su trenutno najhrabriji i najbolji deo Srpstva. Na njih mogu danas da se odnose reči narodne pesme o onima koju su kadri ’stići i uteći, i na strašu mjestu postojati’.
DRUGO, Rezoluciju 1244 bacili su u smeće. Moja poruka moćnicima, a više Šiptarima, jeste da vode računa o svakom postupku prema Srbima na Kosovu i srpskoj imovini.
Sve je praćeno i zabeleženo, koliko je nepravde učinjeno. Sami će ispaštati za svoja nedela. Kako seješ, tako žanješ – kaže naš narod.
TREćE, sa ovog mesta želimo da pozovemo na jedinstvo celokupnog srpskog naroda u matici i rasejanju, i da apelujemo da se svi partijski i stranački interesi podrede opštem prvorazrednom nacionalnom i državnom interesu – a to je borba za Kosovo i Metohiju.
Braćo i sestre, nas je okupio jedan plemeneti cilj. Ali, nama nije samo namera da taj cilj postignemo, nego da se u toj borbi i mi oplemenimo. Kao što su se naši preci kroz Kosovski boj duhovno i moralno preobrazili, tako i mi treba da iz ove borbe za Kosovo i Metohiju izađemo bolji, pošteniji i čestitiji.
Mi Srbi ne oskudevamo u neprijateljima, ali nisu neprijatelji samo spolja, izvana, nego su oni i u nama – a naši veliki srpski neprijatelji su lukavost, zavist, škrtost i tvrdičluk… Stoga borba za Kosovo i Metohiju nije samo borba za teritoriju, to je borba za dušu Srbije.
Sadašnje rukovodstvo svojim radom i poslušnošću prema srpskim neprijateljima podiglo je samo sebi spomenik srama, koji će prevazići Vuka Brankovića i avetnog Vujicu.
Evropska unija, šta je to? Nesreća naroda koji žive u njoj. U poslednjih četrdeset godina Evropska ekonomska zajednica, a potom i iz nje proistekla Evropska unija, nije imala jednog lidera. Zato je dovela do jednog haosa koji se ne može nikakvim imenom nazvati. Mogu vam reći da Nemačka, koja je poslednjih trideset godina bila ekonomski vodeća u Evropi, neće izbeći građanski rat. Pa možete misliti da nemačka kancelarka dolazi da kaže našim poslušnicima kako da Srbiju uvedu u taj haos! Srbija ne sme nikada da razmišlja da bude u takvoj zajednici jer joj nije tu mesto.
Draga braćo i sestre, ja vas molim da me čujete šta ću vam reći. Put prema sreći vodi samo naša sloga, naša ljubav, naša uzjamna pomoć da se otresemo zla, lukavstva, škrtosti, ljubomore i zavisti. Vodite računa o deci, pokažite im ispravan put, o starima vodite računa i nemojte se ogrešiti o sirotinju.
Braćo i sestre, od danas postoji Odbor koji će voditi računa o Srbima na Kosovu i Metohiji – moralno i materijalno, sve dok Kosovo i Metohija ne budu jaki da daju domaćine da brane i vode Srbiju.
Živela Srbija od Prizrena do Subotice!
Potom se prisutnima obratio naš poznati istoričar, dr Slavenko Terzić.
Šta danas reći o Kosovu i Metohiji, a da već stotinama puta nije rečeno! Možda bi najsnažnije o Kosovu govorili srpski pesnici, hiljadama svojih stihova, od Kosovske himne Dragutina Ilića, do Šantićevih pesama Prizrene stari i Jutro na Kosovu…
Iduće godine, u ove dane, obeležavaćemo stogodišnjicu oslobođenja Stare Srbije i Makedonije! Učinićemo to, nadam se, i jednom velikom narodnom liturgijom i tihom molitvom za duše kosovskih vitezova i kosovskih oslobodilaca! Stara Srbija je 1912. povraćena srpskoj zemlji, Evropi i evropskoj civilizaciji! Nakon nepunih devet decenija ta ista Evropa gurnula je ovu našu zemlju ponovo u vreme ’kad su živi zavideli mrtvima’, kako stanje našeg naroda pod turskom vlašću beleže istorijske hronike. ’Stara Srbija je još uvek nemirna oblast – zbog bezakonja, osvete i rasne mržnje Albanaca’, izvestio je 9. septembra 1901. godine britanski diplomata Jang svoga šefa Lensdauna. Ništa se nije promenilo za ovih sto deset godina, osim što su bezakonje osveta i rasna mržnja Albanaca nagrađeni tobož nezavisnom državicom na tlu Srbije, od strane najmoćnijih sila tzv. demokratskog sveta! Ružno lice njihove okupacije dela naše zemlje gledamo svaki dan i na Jarinju i Brnjaku.
Nalazimo se na jednom od naših sudbonosnih raskršća! Moramo tražiti izlaz iz ovog teškog istorijskog čvora − hrabro, mudro, bez uzmicanja, zajedno i solidarno. U Metohiji i na Kosovu su temelji naše civilizacije.
Od vekovima u Evropi poznate etničke granice između Srba i Albanaca na Velikom Drimu u današnjoj severnoj Albaniji, već decenijama Velika Albanija penje se na Kopaonik. Nije dovoljna rodoljubiva retorika, ma koliko dobronamerna i čestita bila, moramo se okupiti oko jednog znalačkog i sistematičnog plana nacionalnog rada – za dane koji dolaze, za budućnost! Našoj državi, pre svega, ali i svima nama, mogao bi se uputiti onaj isti prekor koji je Jovan Cvijić uputio svome vremenu 1907. godine: ’Mi smo se sada zgrčili i često ne smemo da zastupamo ni svoja najjasnija prava’.
Danas su valjda svima kristalno jasni politički i strategijski ciljevi NATO-a na Balkanu – svođenje srpskog etničkog i državnog prostora na Šumadiju! Nisu jasni, možda, samo onim, kako Cvijić kaže, ’nesređenim duhovima’ − ’po kojima izgleda da je dopušteno voleti čovečanstvo i svaki drugi narod samo ne svoj’.
Interes narodne celine mora biti ispred partijskih, grupnih i regionalnih interesa. Nama tek predstoji duga i teška borba – demografska, ekonomska, kulturna, obrazovna, duhovna, informativna… Naši protivnici uspeli su da razgrade osećaj celine srpskog naroda, da ugroze zdrave temelje nacionalnog osećanja i mišljenja. Kosovsko-metohijske teme ne smeju nijednog trena nestati iz naših obrazovnih i kulturnih programa, od medija do ustanova kulture, iz naših naučnoistraživačkih programa, iz naših filmskih studija, iz naših privrednih planova, sa naših javnih tribina i okruglih stolova. Još nije kasno da pojačamo pravac našega rada prema svetu − da, uprkos svemu, obaveštavamo javno mnjenje i naučne krugove u svetu o drami našega naroda u celini, a u apokaliptičnom vidu na kosovsko-metohijskoj zemlji. Moramo tragati za prijateljima u svetu i strpljivo negovati i jačati naše veze.
Nama nedostaje čvrsta organizacija u radu, nedostaje nam onaj tihi, svakodnevni, plodni zajednički rad, bez zavisti, surevnjivosti i sujete; mi smo ljudi kratkoga daha, nedostaje nam ono što bi Skerlić nazvao ’socijalnom disciplinom’, svest o opštem dobru. Moramo na sve načine podstaći osećaj uzajamne solidarnosti, nasuprot primitivnom egoizmu koji danas caruje. Izgleda, ponekad, da nas više zanima tornado u nekoj od američkih država, nego kosovski aparthejd u našoj kući.
Uloga ozbiljne države u svemu ovome je nezamenjiva, ali Srbi su vekovima opstajali i kad nisu imali svoju državu. Jedna moćna fondacija poput, na primer, Kosovske fondacije, mogla bi da obavi niz dragocenih poslova. Ne smemo drugima prepuštati naše kosovsko ime! Kosovski dan je Evropa vekovima prepoznavala kao drugo ime za Vidovdan!
Podsećajući se ovih dana delatnosti Družine mladeži srbske od pre više od jednog i po veka, zapala mi je za oko beseda mladog licejca Stevana ćirića iz 1849. godine, naslovljena u vidu pitanja: ’Hoćemo li, možemo li i smemo li na Kosovo?’ Preda mnom je istovremeno uporno lebdeo natpis nemačkog Kfora sa Jarinja i Brnjaka − ’Stop! Mi budemo pucali!’
Brutalna sila NATO-a otela nam je Kosovo i Metohiju, ali to nije kraj istorije. Niko se spokojno ne oseća i ne spava mirno na otetoj tuđoj zemlji. Ako želimo da zaista razumemo svoju kosovsku dramu, istorijska iskustva mogu biti poučna. I zato bih, na kraju, podsetio na reči načelnika Glavnog generalštaba Kraljevine Srbije, pukovnika Jovana Miškovića, izgovorene na Vidovdan 1889. na petstogodišnjicu Kosovske bitke: ’Bitka kosovska je plod sviju naših državnih, društvenih i vojničkih pogrešaka i vrlina. Kako su prve pretegle na sudbonosnome kantaru istorije, i rešenje moralo je žalosno da sleduje. To je neumitni tok istorijskih događaja. Pa kad znamo sa čega smo propadali i u čemu grešili, dužni smo da se tih pogrešaka klonimo. Najbolja nagrada kosovskim junacima za njihov osvedočeni patriotizam i veliko požrtvovanje biće onda kada njihovi potomci delima dokažu da su sposobni da ostvare ideju za koju su se oni na Kosovu borili. Zato negujmo slogu i ljubav među nama! Razvijajmo vrline! Podižimo valjanu, disciplinovanu i pouzdanu vojsku, te da možemo, kad vreme za to dođe, da ostvarimo nacionalnu ideju: ujedinjenje Srpstva!’ Dodajmo − i oslobođenje Kosova i Metohije!
Potom se učesnicima Sabora obratio u svoje, ali i u ime organizatora skupa, Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih.
Kad smo započeli pripreme za održavanje Sabora, bilo je bojazni da nas razvoj događaja na KiM ne pretekne, da možda neće biti potrebe za ovakvim skupom. Međutim, takvo razmišljanje bilo je samo možda za trenutak jer je kosovski problem vekovni problem. On nije od juče, niti se može rešiti preko noći.
To je ono što nam se čini da vlast u Srbiji ne shvata. Oni smatraju da neke sednice u Briselu opredeljuju dane i sate do kojih se mora rešiti taj problem.
Nikakve sednice, nikakvi oragani i konferencije ne mogu ubrzati niti doneti dobro rešenje za ovaj problem. Zato pozivamo sa Sabora da današnje generacije političara ničim ne uskrate pravo budućim generacijama da problem Kosova i Metohije reše pravedno, u skladu sa pravdom i zakonima. A prosto je neverovatno koliko žurbe i energije se troši da se odgovori moćnicima sa Zapada do tog 12. oktobra, kada se daje mišljenje o kandidaturi. Sa ovog skupa poručujemo da se Kosmetom ne sme trgovati, ni tajno, ni javno! Nikakve vrednosti, pogotovo kandidature i članstva u klubu ekskluzivnih, nisu ni približne vrednosti za srpski narod kao što je Kosmet. Nisu EU i očuvanje Kosova i Metohije jednaki ciljevi!
Kosmet je sudbinsko pitanje opstanka ne samo srpskog naroda u toj pokrajini, već opstanka i razvoja čitave Srbije. Zbog toga pozivamo na mudrost, slogu i dugoročni prilaz rešavanju problema Kosova i Metohije, u skladu sa Ustavom Srbije i međunarodnim zakonima. Podsećamo da nema snažnijeg međunarodno-pravnog osnova za odbranu legitimnih interesa i prava Srbije od Rezolucije 1244. Pozivamo i na vraćanje koloseku UN, umesto koloseka koji su u međuvremenu neodgovorno prihvaćeni. Sastali smo se da izrazimo moralnu i svaku drugu podršku sunarodnicima na KiM, pre svega onima koji danonoćno dežuraju na barikadama na Jarinju i Brnjaku, a njih su pripadnici nemačkog i američkog Kfora – dve najjače članice NATO-a – upravo napali.
Pozivamo na razum i poštovanje prava Srba, pre svega prava na slobodu. Pozivamo one koji odlučuju o ratu i miru da se odluče za mir. Onako kako su Srbi oduvek opredeljeni.
Sa veliko pažnjom saslušane su i mudre reči našeg akademika Dragana Nedeljkovića.
Preci su mi govorili: ’Biti Srbin jeste lepo, ali teško, mnogo teško…’ Oni nisu govorili o teoriji zavere, jer to nije bio način njihova razmišljanja; uz to, ta teorija je besmislica, a stvarnost, a praksa, a svakodnevica te večite zavere – bila je za njih, kao i za nas − očigledna. Srbi su krivi jer su živi, jer su Sloveni, ruska braća, jer su pravoslavni, a to je značilo, i još znači – šizmatici, koje treba pokoriti, prognati, na razne načine – uništavati. Srbi su mali narod, šaka jada, a umišljaju da su značajan činilac u povesnici čovečanstva. Vazda se guraju u prve redove. Možda je i na njih mislio veliki poeta susednog naroda, koji je srpskog porekla: ’Narod koji nije kukavički ne može propasti; a narod koji se borio za celo čovečanstvo ne sme propasti’. Srbi zacelo jesu veliki narod među malim narodima, i značajan među velikima. Istorijska sudbina Srba jeste da se ne bore samo za sebe, nego za uzvišene moralne vrednosti, za dostojanstvo i slobodu, ne samo svoju, nego i svoje ugnjetene sabraće; jer plemenitost obavezuje, obavezuje plemenite kojima ta sabraća često nisu dobrim uzvraćali, a često, prečesto, su se i bezrazložno svetili. Odavno je rečeno da ’ljudi mrze one koji pobuđuju u njima osećaj manje vrednosti’. Jovan Dučić je verovao da ljudi koji mrze − to su najpre glupaci, a zatim kukavice, ali nikad heroji. Veliki duhovnici, skloni praštanju, plemenito ali i svesno naivno su verovali da se mržnja mržnjom ne ukida; mržnja se ukida ljubavlju. Ja se skrušeno klanjam njihovoj bezazlenoj i požrtvovanoj veri, ali iskustvo srpsko je gorko. Mislim na srpski narod i njegovu elitu, na sjajno pokolenje i zlatna imena Jovana Cvijića i Jovana Žujovića, Jovana Skerlića i Slobodana Jovanovića, Pavla i Bogdana Popovića, Aleksandra Belića i Jovana Dučića, kao i tad budućeg vladiku Nikolaja Velimirovića. Ti veliki, učeni i časni Srbi opili su se idejom jugoslovenskog jedinstva, duboko verujući da ona isto tako prožima Hrvate i Slovence. Stvarajući državu, Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić samo su poslušali zavete sopstvene elite, verujući da slede zov istorijske sudbine. Tako su opomene vojvode Živojina Mišića, i njemu srodnih, bile zanemarene. Primer je to kako i najdobronamernija i najučenija elita može kobno da pogreši, usled nedovoljnog poznavanja svoje sabraće, posebno brata Kaina.
Meni je blisko Volterovo upozorenje iz pisma Rišeljeu: ’Uvek sam iz dna duše mrzio porok nezahvalnosti…’
Nezahvalnost je i pomanjkanje kulture. O moralu da ne govorimo!
A šta tek da se kaže o Šiptarima koji su u Srbiji i Jugoslaviji imali sva prava, tako da je južna pokrajina doživela temeljan preobražaj, jer su ogromna sredstva uložena u izgradnju Prištine i Kosovske Mitrovice, Prizrena i Peći. Šiptari su hteli mnogo više nego što im je velikodušno dato. U toj alavosti slomio se njihov nekad zavidan patrijarhalni moral. Postali su slepa oruđa velikih sila. Nažalost, te sile su naši jučerašnji saveznici, u koje smo verovali… Ali, gde su lanjski snegovi!
Naša nesreća je što se vlada Srbije nije snašla u vrtlozima savremene istorije. Već u samom početku učinjena je fatalna greška: nije rečeno jasno i glasno da Srbi nisu započeli rat; haos i osnovni zločin, zločin protiv mira, počinili su drugi. Životno ugroženi Srbi morali su da se brane. Zna se ko je hteo rat, ko je stvarao haos… Naši preci imali su čiste pojmove i u najtežim prilikama. Usuđivali su se da se isprse i da odvažno kažu: ’Kome zakon leži u topuzu – tragovi mu smrde nečovještvom’.
Pozvao sam se na Njegoša, najvećeg pjesnika srpstva, što nas podseća na besmislice sa kojima smo danas suočeni: Srpstvo se poriče u njegovoj kolevci. Izmišljaju se neki novi jezici. Srpska Sparta pretvara se u jazbinu neverstva i izdaje. Gomilaju se gluposti i nameću kao nove norme… Nedostojno je baviti se tim apsurdima. Moramo se suprotstaviti onima što ruše sistem vrednosti. Svim snagama podržavamo Srbe sa Kosova i iz Metohije, kao i Srbe u drugim srpskim zemljama…
Pesnik bi rekao: ’Velika dela ištu tvrdu šiju,
Začep’te usta mudrih grošićara!
Dignite srca, zgaz’te sumnje zmiju,
Bor’te se za uspeh bez šićira!
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti…’
Naša sudbina na zemlji je sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja. čovek je dužan da istraje u toj borbi i onda kada je potpuno bezizgledna. A nikad nije bezizgledna. Dokaz su Jevreji, rasuti po celom svetu, ali solidarni, vazda spremni da se založe i žrtvuju za svakog svog ugroženog sunarodnika, nikad ne zaboravljajući zavičaj iz kojega su izgnani, sanjajući povratak u obećanu zemlju. Vekovi su proticali, njihovo strpljenje bilo je nagrađeno. U obećanu zemlju su se vratili. I mi ćemo se na Kosovo i Metohiju vratiti ako se budemo ponašali kao Jevreji. Ako u srcu i pamćenju nosimo svoju obećanu zemlju. Ne smemo biti zaboravni, a mi to jesmo. To je porok, smrtni greh. Upamtimo: propadaju, nestaju ne samo mali narodi, nego i veliki, ukoliko su zaboravni.
Otadžbinski interes mora biti iznad stranačkog… Moramo ostati verni zavetima naših vrlih predaka, učiti od njih, učiti od prijatelja, učiti od neprijatelja. Kako je naš brat Kain došao do jedne od najlepših država Evrope? Došao je zahvaljujući geslu: ’Hrvat je Hrvatu mio, ma koje ideologije bio’… A mi još nismo porekli tvrdnju naših velikih pesnika: ’Najcrnji vrag je Srbin sebi sam…’ ’Srbin je Srbinu Juda’. Kako to tragično stanje prevazići – pitam se i pitam vas, draga braćo i mile sestre. Kako da nađemo zajednički jezik, jezik jedinstva, vere i ljubavi, jezik mudrosti? često podsećam na kamen-temeljac tako raznorodne Švajcarske: ’Gde jedinstvo vlada – tu stanuje Bog’.
Pred smrt, veliki ruski pisac, F. M. Dostojevski, održao je govor o Puškinu. On je bio slavenofil, protivnik zapadnjaka. Ali u tom nadahnutom govoru posvao je Ruse da se ujedine u službi otadžbini. Poziv je bio tako uzvišen da su protivnici, slavenofili i zapadnjaci, prevazišli sebe i poleteli jedni drugima u zagrljaj.
Ja ne kažem da bih poleteo u naručje nekim zlim ženama, čija imena neću ni da pomenem – znate ih jako dobro, po zlu su čuvene. Hrišćanska dužnost nam nalaže da oprostimo svom bližnjem ili bližnjoj. Da, ali ti što čine zlo, treba da se pokaju, da bi dobili oproštaj od grehova. Amin.
Sve prisutne na Saboru posebno je dirnula pesma Dečanska riznica, koju je odrecitovao njen autor, pesnik Dobrica Erić.
U ime Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na KiM, učesnicima Sabora se obratila i Verica Tomanović.
Neprihvatljivo je da na početku trećeg milenijuma niko nije poželeo da sazna sudbinu nasilno odvdenih, mučenih, ubijenih i skrivenih srpskih žrtava.
Prema tvrdnjama šefa Unmika, novembra 2003. godine bila su registrovana 144 ilegalna logora na teritoriji KiM. Pitamo se: gde su ljudi iz tih logora kad su svi slučajevi otmice bili prijavljeni Kforu, Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, Oebsu i drugim organizacijama. Da li je moguće da niko ništa ne zna, i ne odgovara?!
Proslavljeni srpski golman i trener Milutin Šoškić rekao je u svom uvodnom izlaganju da ima jedan san:
’Ja imam jedan san’, izgovorio je Martin Luter King, to je kliše od milion obespravljenih robova mahom Afričkog porekla; i mi Srbi imamo jedan san, san koji treba da neprestano sanjamo, bilo gde da smo. Taj san naročito treba da sanjate vi, Božija deco, sve dok se taj san ne ostvari. To je san o slozi i ljubavi, san da se Srbi slože, pobože i umnože. Taj san je sloboda naše zemlje i roda srpskoga.
Bratislav Braca Petković, dramski pisac i pozorišni reditelj, podsetio nas je na slavnu epizodu kada se pesnik Milan Rakić kao dobrovoljac našao 1912. godine na Gazimestanu. Petković je još rekao:
Pre dve nedelje održan je jedan skup u Beogradu, kongres književnika, kongres PEN klubova: sedam dana je dvesta pedeset pisaca iz osamdeset osam zemalja mantralo o ljudskim pravima, o stvaralačkim slobodama, sa posebnim akcentom na stanje u Meksiku. Nijedna reč o Kosovu, uključujući i našeg predsednika koji je otvorio taj skup, pa Vidu Ognjenović, predsednicu našeg PEN kluba, koja je inače diplomata i potpredsednik Demokratske stranke! Predsednik nije nijednom jedinom rečju spomenuo Kosovo! Kakvi su to stvaraoci, kakva je ona književnica, kakvi su to umetnici?!
Stanislav Gašparovski, koji je pozdravio skup ispred dijaspore, dobio je aplauz prisutnih kada je objašnjavajućo želju vlasti u Beogradu da uđe u EU; citirao Džona Lohlanda, koji je rekao da je to prvi primer da se pacovi penju na brod koji tone.
Emocije prisutnih probudio je i pesnik sa Kosova i Metohije, Veselin Dželetović, koji je odrecitovao pesmu Družina mala, posvećenu braniocima mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici.
Poruka Nićifora Aničića ambasadoru Konuzinu
Svaki pravi Srbin stoji iza Tebe
Nakon održanog Sabora, Nićifor Aničić, predsednik Društva srpskih domaćina, u izjavi za Geopolitiku posebno se zahvalio ambasadoru Rusije Aleksandru Konuzinu, zbog gesta na Beogradskom bezbednosnom forumu, koji je izazvao oduševljenje kod velikog broja Srba.
Dragi brate Aleksandre,
Žao mi je što si se našao u društvu ljudi koji su beskičmenjaci, pa Ti čestitam što si mudro i herojski postupio. Ja sam siguran da svaki pravi Srbin stoji iza Tebe. Napred, pobedićemo!
Bože, sačuvaj nam Kosovo
Studentkinja Marina Damnjanović, državni šampion Srbije u džudou, kapiten prvog pravoslavnog sportskog kluba Lepa Sveta Srbija, svojim nastupom pobrala je simpatije prisutnih:
Pored treninga, redovno odlazimo na liturgiju, a sem duhovnih pesama pevamo srpske patriotske i kosovske pesme, koje su nam posebno drage. Na treningu nas uče da pored toga što smo dobri sportisti, moramo biti i dobre ćerke, sestre i sutra majke, i da jedno bez drugog ne može. Mnogo sam srećna što sam danas ovde da u ime našeg kluba dam podršku deci sa Kosova i Metohije, podignutom rukom i sa skupljena tri prsta, i rečima ’Bože, sačuvaj nam Kosovo’.
Deklaracija Sabora podrške srpskom narodu na Kosovu i Metohiji
Mi, predstavnici nezavisnih, nestranačkih udruženja, učesnici Sabora podrške spskom narodu na Kosovu i Metohiji,
duboko zabrinuti pretnjama novim etničkim čišćenjem, taktikom provociranja i iznurivanja preostalog srpskog i drugog nealbanskog stanovništva srpske pokrajine Kosovo i Metohija,
uznemireni sistematskim nastojanjima da se, uz angažovanje vojnih sredstava članica NATO-a i Evropske unije, na administrativnoj liniji silom uspostavi albanska carina i policija,
duboko zabrinuti zbog politike potiskivanja u stranu značaja rezolucije SB UN 1244 (1999.) i uloge Ujedinjenih nacija u procesu rešavanja pitanja statusa Pokrajine,
svesni da separatizam Prištine, uz podršku zapadnih centara moći, predstavlja kršenje osnovnih principa međunarodnih odnosa, stalni izvor nestabilnosti i ugrožavanje mirnog razvoja,
privrženi poštovanju Ustava Srbije, i međunarodnog prava, posebno celovitom i doslednom sprovođenju rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999),
I Z J A V Lj U J E M O:
1. dajemo punu, bezrezervnu podršku sunarodnicima na Kosovu i Metohiji u njihovim danonoćnim natčovečanskim naporima da zaštite svoj opstanak, slobodu i dostojanstvo na svojoj vekovnoj zemlji i ognjištima.
Najoštrije osuđujemo metod pretnji, psihološko-političkog iznurivanja i provokacija koji se trenutno primenjuju prema Srbima na severu Pokrajine od strane secesionistističkih vlasti u saradnji sa određenim članicama NATO-a i Evropske unije. Osuđujemo otvoreno svrstavanje Kfora i Euleksa na stranu Prištine u pokušaju nasilnog okupiranja administrativne linije kod Brnjaka i Jarinja.
Osuđujemo današnju primenu grube sile od strane Kfora protiv pripadnika srpskog naroda u Jarinju koji mirnim sredstvima štite svoje pravo na goli opstanak i slobodu. Zahtevamo da se zatvoreni Srbi hitno oslobode i da nadležni, preko Saveta bezbednosti, zatraže prekid svih nasilnih akcija i planova Kfora protiv Srba.
2. Višemesečno vanredno stanje na severu Kosova i Metohije, najnovija primena sile protiv Srba i opasnost od novog pogroma zahtevaju hitno održavanje zasedanja Narodne skupštine Srbije i postizanje nacionalnog konsenzusa, kako o oceni uzroka, tako i o merama i načinu vraćanja u normalno stanje.
3. Od državnih organa Srbije očekujemo da preduzmu odlučne korake da se spreči opasnost od širenja nasilja prema Srbima i novo etničko čišćenje, kao i da se normalizuje funkcionisanje legitimnih srpskih institucija i javnih službi. Pokušaji nasilnog postavljanja policajaca i carinika ilegalne separatističke vlasti na prelazima Jarinje i Brnjak predstavljaju neprihvatljivu i opasnu provokaciju koja se mora se odlučno odbiti.
4. Polaznu osnovu u svim pregovorima i planovima predstavljaju činjenice da je pokrajina Kosovo i Metohija po Ustavu Srbije, međunarodnom pravu i rezoluciji SB UN 1244 sastavni deo Republike Srbije, a da je njen status suštinska autonomija. Niko nema pravo da odstupa od te osnove. Kooperativnost i privrženost mirnom, kompromisnom rešenju ne iskazuju se kršenjem ili odricanjem od Ustava zemlje, međunarodnog prava i odluka Saveta bezbednosti.
Organi i javne službe Srbije i srpskog naroda u Pokrajini nisu niti mogu biti paralelne institucije, kao što ni tamošnji srpski narod nije nacionalna manjina.
5. Kratkovidost, žurba i zaslepljenost srpskih predstavnika kandidaturom, izvor su velikih opasnosti za očuvanje trajnih nacionalnih i državnih interesa Srbije. Osuđujemo metod da se jedno obećava u razgovorima sa američkim i evropskim predstavnicima, a sasvim drugo govori građanima Srbije.
Kosovo i Metohija i kandidatura ili članstvo u Evropskoj uniji nisu jednake vrednosti, ili jednako važni ciljevi. Kosovom i Metohijom se ne sme trgovati. Status Kosova i Metohije kao dugoročni problem ne može se rešiti ni ultimatumima sa strane, ni obećanjima boljeg života od strane srpskih političara.
6. Izražavamo najdublju zahvalnost prijateljskim zemljama koje daju podršku suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije i ne prihvataju otcepljenje Kosova i Metohije kao rezultat politike sile i diktata. Uvereni smo da će se principijelna i prijateljska podrška Srbiji nastaviti i da će dalje jačati u interesu mira, stabilnosti i demokratizacije međunarodnih odnosa.
7. Odajemo puno priznanje švajcarskom poslaniku, gospodinu Diku Martiju, na Izveštaju Savetu Evrope o trgovini ljudskim organima otetih i ubijenih Srba, na njegovoj intelektualnoj i političkoj hrabrosti. Smatramo da samo istraga pod mandatom Saveta bezbednosti UN daje garanciju za utvrđivanje istine i postizanje pravde. Osuđujemo sve pokušaje da se to spreči i tako zaštite zločinci i teroristi.
8. Osuđujemo politiku ultimatuma i stalnog ponižavanja Srbije i srpskog naroda koju, povodom Kosova i Metohije, vode vlade pojedinih država članica NATO-a i Evropske unije.
9. Smatramo da je nedopustivo i veoma opasno potiskivanje rezolucije SB UN 1244 u stranu i izmeštanje rešavanja problema Kosova i Metohije sa koloseka Saveta bezbednosti na kololsek EU.
10. Od državnih organa se očekuje da energično insistiraju na slobodnom i bezbednom povratku 250 000 proteranih Srba sa Kosova i Metohije. Niko nema prava da prihvati rezultate etničkog čišćenja Srba sa Kosova i Metohije od agresije NATO-a 1999. do danas.
11. Pozivamo na jedinstvo celokupnog srpskog naroda o pitanju statusa Kosova i Metohije kao integralnog dela države Srbije. Stranački interesi, kratkovidost i žurba moraju ustupiti mesto državnim, nacionalnim i dugoročnim interesima.
12. Od predstavnika međunarodne zajednice, koji su na osnovu rezolucije SB UN 1244 preuzeli obaveze održavanja mira, tražimo da obezbede poštovanje osnovnih ljudskih prava: slobodu kretanja, bezbednost za sve građene, obnovu i zaštitu crkava, manastira i spomenika kulture, celokupnog kulturnog i verskog nasleđa, vraćanje i garantovanje sigurnosti lične, privatne i državne imovine.
Usvojeno na Saboru u Beogradu, na Krstovdan 2011.
