Prof. dr Radivoje Papović, rođen u Marovcu, opština Medveđa. Odrastao je u Kosovu Polju, Školovao se u Prištini i Beogradu, usavršavao se u inostranstvu. Nekadašnji rektor Univerziteta u Prištini, čudom Božijim, preživeo atentat 1997. godine, danas je profesor na Medicinskom fakultetu u Begradu i radi na Institutu za humanu genetiku.
Njegoš je jedan i jedini, na svijet bijeli. Te mu više i pripada, no drugima! Po promisli Višnjeg, njemu je jedino i dato, da sjedne u stolicu Svetog Petra Cetinjskog. I da im je prostrano oboici. Da se ne guraju. No iz nje žive u narodu i s narodom, zajedno, ka božje darovnice. Punopravni obadva: Petar Prvi i Petar Drugi. Niko ih nikad nije poredio, ni učem. A na istom poslu, vavijek. U službi naroda, oba! Otle ti Njegoš predvodnički i misli vako, kroz vjekove, za narod i državu. Misli o čovjeku i za čovjeka! Uvek dostojno nebeskom daru. Ostavi djelo da traje. Darova pokoljenja ! Odredi mjesto, po poredku svakom, i najboljem i najgorem. Da se ne guraju, besedio je prof. Papović povodom 160 godina od upokojenja Njegoša, na veličanstvenom skupu u Sportskom centru Šumice, decembar 2011.
Govoreći, samo na izgled o jednoj temi, govorilo se o svim životnim temama koje zaokupljaju Srbe gde god da jesu. Kritičko slovo o Srbima, danas, nije lako slušati. Rana -što u Srbiji drugojačije nije, je velika.Stiče se utisak da nije prošlo 160 godina od Njegoševog upokojenja. Pitanja ista, a stanje među Srbima nezapamćeno u istoriji.
Zboreći sa Njegošem, prof. dr Papović zbori i o nama, ovakvima, kakvi jesmo :
U šta se izmetnusmo? Mučno bi ti bilo gledat!
Vidio bi nesreću. Više je danas izdajnika no junaka.
Više se Kosova stide no se njime ponose!
Prokleto im bilo!
Reka bi im ti iz pumija usta! Ka što si poganima i govorio! Svaku bi pjesmu svoju u tužbalicu pretvorio! Za kukalim Srpstvom ugašenim!
Drugše ti otle ne bi mogo ni gledat ni pisat. Kako i ne bi?
Danas na žalost Kosovo pred nama sve više nestaje.
U njemu Banjska samuje.
Devič robuje.
Patrijaršija strahuje.
Sobom se brani Dečani.
Broje dane naše ikone i freske s iskopanim očima.
S njima smo na Kosovu nastali rođenjem. Srasli bićem. Postali narod i država od ugleda. Postali Srbi. Znamenit narod.
Zato stanimo na svoju stranu. Spašavajmo sebe i Srpstvo. Onako kako si Ti zapiso u svakoj tvojoj strofi. Te se i pamte!
Gospodine profesore u Crnoj Gori je danas specifična situacija. Njegoš je postao nemio pisac? Nema proslave ove velike godišnjice besmrtnom Njegošu?
P. Nažalost nema! Nema ni kod nas u Srbiji! U Crnoj Gori ga se odriču zbog njegovog Srpstva, pa ga nema ni u đačkim čitankama, valjda da decu ne truje. A ovi ovde misle da se s guslama i Njegošem ne može u Evropsku uniju. Prećutkuju velikane i tradiciju, da ne smetaju putu bez alternative. Bolje je vidite ne znati starevinu.
Šta se dešava danas sa Crnom Gorom?
P. Crna Gora je tek priča za sebe. Ona se sa sobom raspolutila! Na jednu je stranu crna a na drugu gora od crne. Ništa tu više među njima nema ni zajedno ni zajedničko, nako zle namere. Te se njome kobe, kako to samo oni znaju! Pa se bojim višeg jada, kako su se razmanuli!
Nerazum je ovo kakav se ne pamti. Na sebe se nasrnulo, po svakom damaru! A od te vam boljke gore nema. Ona kobi. Neprebolijeva! Raskoli su dvosekli nesreća, nikad malu ranu ne ostave. Niti joj daju zamirit. No po njoj! Te vazda krvari!
Govorite sa mnogo tuge…
P. Kako i ne bih? Sa Crnom Gorom, sa Lovćenom i Njegošem, svi smo se do juče delijali . Do juče, Crna Gora je bila rasadnik ljudskog i Srpskog. Bila je to mera časti Srpske! A danas? Danas je u tome manjku najviše! Niko ni sa kim! Ni u crkvu ni pred crkvu zajedno. Ni na Badnje veče, oko vatre i badnjaka. Kad su se plemenici sretali i plotunima pozdravljali! Kad su se Srpski i bratski nadmetali, čija će dalje odjeknut! I nigde ko tamo! I ta im je osobenost pristajala. Iz svakog se takog okupa, mogla knjiga napisat.
Ko danas vlada u Crnoj Gori?
P. Tamo raskoli i raspopi kolo vode. Nekrsti crkve prekršt avaju. Otima se ono u šta se ne sme dirati.Tamo se inatom živi a zakonom nezakonje štiti . Vlast je njino pravo i pravda s kojom se mogu i crnogorčit i rasrbljivati do mile volje. Riječ se tamo više ne poštuje, no se sa Srpstvom zajedno saranjuje. Bez Srba im je očito bolje nego sa njima! Sve je do apsurda dovedeno. Tamo su i dva brata od istih roditelja različite nacije! Jedan je Srbin kao otac i majka, a drugi je novopečeni crnogorac. Da o široj familiji u bratstvu ne govorim. Tu se više ne znaju ni odnosi ni međuodnosi. Eto, u toj do juče perjanici Srpske duhovnosti, sve se sunovratilo. Pošlo đavoljim tragom
Kako je danas biti Srbin u Crnoj Gori danas?
P. Tamo je danas svakome bolje no biti Srbin. Svačije je sigurnije no Srpsko. Srbima tamo mesta nema. Njima sve otimaju! I nikome ništa za taj zulum ne fali! Ne! No su, još dobro namireni! Samo što im ordenje ne počnu pripučat, za to! Drugo jesu, pa sa tim zulumom ne stajum zato. Pogledajmo dokle su dosegli! Otimaju ime Srpsko! Otimaju njihov narod-čeljad i u svoje prepisuju. Otimaju im kulturu, manastire gde su decu do juče krštavali . Progone im jezik Srpski, jezik sa kojim su od reda progovorili i s njime u viđene ljude dospeli. Otimaju im sve do golog života .
Ponovo im smeta i jezik i manastiri, kao da ne odustaju od toga?
P. Njima smeta sve što se sa Srpstvom začelo. A u Crnoj Gori je to onda sve. Drugog tamo i nema, no Srpskog od postanja. pa gde se god okrenu sreta ih po neki Srpski svedok. I to ih izluđuje. Otud i ova hajka na Srbe i Srbiju, iznova. Oni su njihovi i najviši krivci od kad su sebe otuđili i u nesrbe-crnogorce prekrstili. Srbi su im od tada teret postali. Lakše im je, a i milije, bez ikakve važnosti živjet, samo da se to sa Srpskim ne svojata! Pa se u toj hajci sredstva ne biraju! No nadajmo se da će ih vreme urazumiti! Vrnuti ih sebi, ako Bog da!
Od kad se ta nesreća, kako je zovete, uselila u Crnu Goru?
P. Od kada? Od dana od kad ih je Tito u Jajcu kolektivno prekrstio. Od tad. Do tad su u Crnoj Gori svi bili Srbi, 94,3%. Niko drugi! I do Jajca tako došli, a vratili su se gotovo svi u ne srbe-crnogorce. I to bez krštenja, partijskom odlukom. Samo je 2,3% srpskog naroda odolelo tom zulumu! Ostalo sa sobom u novoj Crnoj Gori. izjasnili se kao Srbi u prvom, posleratnom popisu. Eto, tako su ti po komunističkom diktatu, nestali Srbi u Crnoj Gori. A nastali, nesrbi crnogorci. Nastali ovi što prave nesreće po svom narodu. Neka im je načast!
Dakle, sve je od komunizma?
P. Od komunizma i seže ova nesreća! A ona je utoliko viša, ako tome dodamo činjenicu, da ono što nije uspelo Italijanskim fašistima, domaćim pogansuzima, na čelu sa Sekulom Drljevićem, na Petrovdanskoj Skupštini u Zetskom domu na Cetinju, 1941, to je evo uspelo, Brozu i brozovićima! Otuda je rana dublja! A prezir veći! Zbog naše ludosti najviše.I danas Titovića do grla! Eto ti Komunističke obmane i prevare. Najveće podvale Srpskom narodu . Više nam je nesreće i nacionalnog posrnuća donela od turskog zuluma. Trebalo nam je više od 50 godina da to razumemo. Da o njemu progovorimo. A posledice su se već namnožile i odradile svoje. Trajna je to rana na biću naroda.
Pa se pitam, ako su već, po Titovom diktatu , prihvatili crnogorsko ime naroda, a sebe su rasrbili posle toliko vekova najzornijeg Srbovanja, što mu se bar ko svom tvorcu i stvoritelju ne odužiše do kraja i kako i dolikuje? Zašto i državu po njemu ne nazvaše Titogora, pa da se s njome delijaju ko što su se do juče delijali sa Obilićem i Jugovićem i Prizrenom gradom Carevijem. I da ih niko ne može ni korit ni krivit ni za što? Živeli bi u nekoj novoj-nalik njima, državi. I sve bi bilo u redu. Istorija bi se pisala od njih! Ovako jedno s drugim ne može! Nekoga ovde nema. Nema prvo njih s istinom! Nema Srba, ili istorije? Koga nema, neka narod kaže.
Šta je tu najveći problem? Ko koga tu potire, kako kažete?
P. Tu je sve problem. Sve što dalje idete kroz istoriju, sve je veći apsurd ovom nerazumu. Pre svega, Crnu Goru kao državu, stvaraju srpske vladike. Stvara Dinastija Petrovića. Srbi postanjem! Srbi bićem. Sve što se u Crnoj Gori radilo i stvaralo, radilo se Srpski i za Srpstvo.Tamo i nije bilo drugog mišljenja nako Srpskog. Sa Obilićem se živelo a Kosovom napajalo. Više zakletve od te tamo i nije bilo. Kapa sa četiri slova, SSSS, i crnom korotom za Kosovo, nosila se i nosi jedino tamo u Srpskom narodu. Druge i nemaju! Tamo je mladom Vladici Radu, prvi učitelj bio, znameniti Srbin, Sima Milutinović. Učio ga Srpski i na Srpskom jeziku. Učio ga da dosegne! Kako je i bilo! Te se njime od reda vazdižemo. Njegoš nam je svetionik Srpstva. Ko što nam je i Sveti Petar Cetinjski, zakletva u Gospoda i vjeru Božju! Njegovo pominjanje zahteva ustajanje. Gore je On!
Šta bi kazali o njihovim naslednicima?
P. Knjaz Danilo je čak govorio da u Crnoj Gori i nema drugog naroda nako Srpskog . Muslimani su se pisali Srbima-muhamedanske vere! Kako je i priličilo. Oni su znali najbolje šta su i u to im niko nije dirao!
A kako je sa Kraljem Nikolom? Današnji vlastodršci pokušavaju da stvore drugu priču.
P. Naslanjanja, ovih nemoćnika, na Kralja Nikolu, je zaludan posao. Kralj Nikola je čak u svome zakonu, u poglavlju o obrazovanju, u čl.14.st.2.tač.3. napisao sledeće:
U Crnoj Gori ne može niko biti učitelj, osim Srbin pravoslavne vere. Ako tome treba šta da dodam, to bi bilo skrnavljenje. Himnu „Onamo, namo za brda ona“ – zna se, o kom je pevao i kome je namenio.
Pogledajte dokle seže to njegovo pripadanje onome što jeste on i čemu suštinski teži – da samo onaj ko u sebi nosi srpsko biće može da oblikuje srpsku svest.
To i treba da budu učitelji.
Podsetimo da je kralj Nikola pišući zetu, kralju Petru, kaže:
Dragi zete i brate, nas dva srpska kralja…
U vreme današnje, mesto Njegoša u Crnoj Gori, gde je, mesto Srba u Crnoj Gori, gde je?
Mesto Njegoša je zajedno sa Srbima. On je postao najveća smetnja i problem Crne Gore.
Nažalost, oni su počeli da prevode, da pišu Gorski vijenac na crnogorski jezik, to je novo skrnavljenje i Njegoša i Srpstva.
Ako je tačno, a tačno je, da je Njegoš umro gledajući, onda nas iz te daljine gleda sa prezirom.
Mislite li da je u Crnoj Gori stiglo do nerazuma?
P. Nemamo mi šta da mislimo kad se to i vidi i čuje. Tamo je na ostrelu Srpski narod, narod koji je stvarao i stvorio Crnu Goru, narod koji je to postanjem, koji se Svetom lozom Nemanjića, rođenih Ribničana (Podgoričana) obznanio svojom Srpskom osobenošću! Okitio se crkvama i manastirima za večno trajanje. U mnogima od njih je Sveti Sava ustoličio neke od prvih dvanaest Srpskih Eparhija. Jednu na primer, u manastiru Svetih Arhanđela na Prevlaci i onu u Onogoštu (Nikšiću), sa sedištem u Popima, u kojoj je posle Tvrdoša i Sveti Vasilije stolovao. Sve što je u Crnoj Gori temeljem uzvišeno, to je Srpskim duhom vazdignuto.
Šta mislite o najnovijoj političkoj inicijativi da se Dukljanska Akademija pripoji Crnogorskoj?
P. Šta tu da mislim? Dukljanska Akademija je akademija samozvanih pametara, što samo njima dolikuje na način kako su nastali i kako traju, kako sebe pokazuju. Crnogorska Akademija Nauka je institucija sa ugledom i uticajem, sa imenima od poštovanja. Time se ove dve Akademije ne mogu ni spajati ni spojiti. Njihovim spajanjem prva – Dukljanska, bi opstala, a druga koja znači narodu i državi, bi nestala. Ako je to cilj, onda je to još jedna pogubnost i za Akademiju i za nauku.
Crnogorski jezik dobija uporište u Vojvodini…
P. „čvor ne treba na pravu mladiku.“ Zato i žalim najpre tu decu što ih nečasno uče onome što ne treba.
Danas, između ostalog, crnogorska država ima ozbiljan problem u odnosima sa Srbijom kako je crnogorska vlast priznala samoproglašenu državu Kosovo.
P. To je samo gubljenje sopstvenog identiteta. Bez sebe se ni sa kim ne može. Kako su izgubili sebe, tako su stekli pravo da rade sve ono što nije pravo i pravedno.
Da je to uradio neko pre dvadeset godina, on bi bio kamenovan u Crnoj Gori, čak i za vreme komunističke vladavine, kada su oni prisilno postali crnogorci. Znali su i onda za Srpstvo i za Kosovo.
Danas crnogorci sebe proglašavaju nacijom. Šta vi mislite o tome?
P. Mi možemo da menjamo vere, birajući ako hoćemo, ali ne možemo da biramo naciju. Nacija je zbirno poimanje svega onoga što se vekovima slagalo u nama. To je šifra trojstva, šifra koja ne greši. To je pokazna istina koja traje.
Nacionalni sadržaj koji nosimo u sebi je mapiran kroz vreme i zapisan u svakoj kapi krvi. Krv je najveća pamtilja svega onoga što pripada narodu.
O medijskoj reči danas…
P. Uhapšena je javna reč, u 99,9% svega onoga što čujemo na televiziji, pročitamo u štampi. Sve je obesmišljeno i sve je pod jednim kalupom ukalupljeno da tu ne možete ni negirati, ni izabrati.
Koliko smo mi Srbi uopšte radili na toj svojoj slici, predstavljanju u svetu u poslednjih dvadesetak godina, koliko mi činimo da se ta medijska predstava o nama izmeni ?
P. Dovođenjem ove vlasti dve hiljadite godine poremećene su sve mere vrednosti u poimanju naroda i njegovog interesa. Dovedeni su oni što tuđeg bolje slušaju nego što sami misle.
Ima li alternative za Evropsku Uniju?
P. Put bez alternative je put u slepu ulicu, to je vreme o kojem je najbolje pisao Domanović. Ovo vreme mu najbolje naliči. Zato smo ovako i obezglavljeni.
Mi živimo u vremenu kada je gotovo sve obesmišljeno kada se smatra da su čak i ove teme o kojima danas razgovaramo, nepotrebne. Stremimo ka drugome, ka tuđoj kulturi, tuđoj filosofiji, i ne čini li se u svemu tome da smo kao ljudi prosto raspolućeni?
P. To i jeste tako. To i jeste suština ove belosvetske zavere : da se sve ono što se i potvrdilo kao najveća civilizacijska vrednost obezvredi. Dolar je jedina mera vrednovanja, iako se zna da je on uvek civilizacijski najjeftiniji.
Šta bi danas Srbi trebali da urade, šta da uradi svako od nas i na koji način da se zaštitimo od svakodnevnih pritisaka, izazova, nasilja, kako da odolimo raznim porukama, metodama… koje upravo vode ka bespuću?
P. Mi moramo zaista izabrati rukovodstvo koje srpski misli. Srbi bez rukovodstva koje srpski misli, ne mogu ništa da urade.