Da li pravoverni musliman može da bude lično i politički lojalan nemuslimanskoj državi? Sa blizu 25 miliona muslimana u zemljama zapadne Evrope i sa preko tri miliona u SAD, pitanje lojalnosti državi zemlje-domaćina postaje veoma važno. Ovo su pitanja kojima se bavi knjiga Senka džihada Srđe Trifkovića (SKZ, 2007, Beograd) iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi završno poglavlje pod nazivom Peta kolona džihada
Džihadisti koriste do kraja zakone zemalja domaćina i često deluju pod vidom dobrotvornih društava. Poznati primer je bila Međunarodna razvojna fondacija (MRF), s prostorijama u londonskom Kurzon stritu, koja je u izveštaju francuske Narodne skupštine 2001. imenovana kao finansijski front za Al-Kaidu. Njeni ktitori bili su četvorica braće koja pripadaju bogatoj porodici Bin Mahfuz, koja spada u najbogatije u Saudijskoj Arabiji, sa bogatstvom koje se procenjuje na preko četiri milijarde dolara. Britanska komisija za dobrotvorne ustanove kaže da je MRF bila povezana s Halidom bin Mahfuzom, saudijskim biznismenom i irskim državljaninom koji je ugošćavao Bin Ladena u svojoj palati u Bakingemširu, i koji se nalazi pod istragom zbog veza sa Al-Kaidom. Braća Mahfuz i ktitori MRF negirali su, na prvom saslušanju, da uopšte poznaju Halida, ali je zatim otkriveno da je i on njihov brat. Uz to je Halid imao veze sa Bi-Si-Si-Ajem, britanskom bankom koju je CIA koristila za plaćanje Bin Ladena za vreme avganistanskog rata sa bivšim Sovjetskim Savezom.
„Naš zakonski okvir sprečava nas da se bavimo ekstremističkom religijom“, zaključuje Patrik Sodeo, anglikanac rođen u Pakistanu, koji je odrastao kao musliman a morao je da se preseli u Englesku da bi izbegao smrtnu kaznu zbog prevere koja je obavezna za apostate. Islam nije nikada naučio da egzistira kao tolerantna manjina, upozorava on, i nikako ne može da se prilagodi zapadnim društvima:
Očekujem nastanak muslimanskih autonomnih zajednica unutar zapadnih zemalja, gde će one razvijati sopstveni obrazac šerijata. U Britaniji danas, gde islam kontroliše gradska jezgra, već imamo segregaciju i razvoj šerijata. Crkve se pale, preostali hrišćani napadaju. Mediji namerno ne izveštavaju o tome.
Dopuštanjem da nastane i da se razvija ogromna i do sada nenadzirana subkultura suštinski neprijateljskih imigranata, razvijene nacije su dozvolile pojavu alternativne društvene i političke strukture u svojoj sredini, gde teroristi mogu da deluju praktično neotkriveni. čak i posle 7. jula 2005, kada su u Londonu eksplodirale bombe u gradskom saobraćaju, britanska vlada je manje zabrinuta zbog same islamske pretnje nego zbog mogućnosti antimuslimanske reakcije i tobožnje islamofobije.
Transformisani kontinent
Džihad je stigao u Holandiju 2. novembra 2004, u po bela dana, na prometnoj amsterdamskoj ulici. Teo van Gog (47), priznati filmski autor, koji je režirao film koji kritikuje tretman žena u islamskom društvu, stravično je unakažen pred desetinama užasnutih očevidaca. Ubio ga je mladi čovek duge brade odeven u islamsku odoru, Mohamed Bojeri, Marokanac rođen u Holandiji. Pucao je na Van Goga, prerezao mu grlo i na kraju ga izbo nožem. Rođen i odrastao u jednoj od najliberalnijih i najmultikulturalnijih zemalja na svetu, ubica je, prema nalazima parlamentarne komisije zadužene za slučaj, opisan kao „prosečni imigrant druge generacije“. Njegovi roditelji su bili među stotinama hiljada muslimanskih gastarbajtera i „azilanata“ koji uživaju blagodeti holandskih socijalnih programa, državnih stanova, politike zapošljavanja koja favorizuje doseljenike i daje državne dotacije za islamske škole i džamije.
Shodno očekivanom obrascu idiotizma evropske političke elite, holandski premijer Jan Peter Balkenende je odmah izjavio da se „ne zna ništa o motivima“ atentatora i pozvao naciju da „ne požuruje sa dalekosežnim zaključcima“. (Samo nekoliko sati docnije, policija u Hagu uhapsila je dvadesetak holandskih mladića zbog „podsticanja mržnje“ i pevanja „diskriminatorskih i rasističkih“ pesama.) U istom duhu, holandska služba bezbednosti (AIVD) iznela je tvrdnju da se Mohamed Bojeri ne uklapa u njihov profil radikalnog islamiste. Tokom pretresa njegove kuće pronađeni su videosnimci odsecanja glava, sakaćenja, kamenovanja i mučenja, ali, sve do maja 2005. holandske vlasti su – verovali ili ne – tretirale ovo ubistvo kao kriminalni čin, a ne teroristički akt. Nakon više od šest meseci zakašnjenja, AIVD je priznala da je „naknadno“ shvatila stvarnu prirodu Bojerijevog čina.
Posle ubistva Van Goga i afere sa danskim karikaturama, svi koji se drznu da izuste nešto, ma šta, kritički intonirano u odnosu na islam imaju debelog razloga da žive u strahu. Širom Evrope sindrom je isti. Od Polarnog kruga do Gibraltarskog moreuza, lice Evrope se menja. Njena južna granica je porozna. Brodovi krcati ilegalcima iz Afrike i Azije svakodnevno krišom iskrcavaju svoj kargo na evropskim obalama Mediterana. Njihov broj se ne zna, ali ukupni efekat je nesumnjiv. Do 2050. ti ljudi će predstavljati trećinu mladog stanovništva Evrope. Da, Evropa se suočava sa invazijom i gubi prisebnost. U mnoštvu primera navedimo đuzepea Pizanua, italijanskog ministra unutrašnjih poslova zaduženog za kontrolu granica, koji je izjavio da je visoka stopa smrtnosti među severnoafričkim ilegalnim imigrantima tokom plovidbe ka Siciliji „strahovita tragedija koja leži na savesti Evrope“. Njegova reakcija je paradigma liberalnog mentaliteta. Ako Evropa treba da se oseća krivom što ljudi koji nemaju zakonsko pravo da dođu do njenih obala rizikuju sopstvene živote u nameri da to postignu vanzakonskim putem, onda bi jedino uspostavljanje besplatne feribot-službe između Libije i Italije bez pasoških i carinskih formalnosti prilikom ulaska i besplatne autobuske linije od luke prispeća za Rim ili Milano, moglo da olakša tu krivicom opterećenu savest.
Fenomen „Pizanu“ prognozirao je i dijagnozu dao Žan Raspaj u svom Taboru svetaca (Le camp de sains) pre više od tri decenije. On je predvideo najezdu iz Trećeg sveta na Evropu, podržanu od unutrašnjeg neprijatelja političara, intelektualaca, sveznalica koji su podlegli „monstruoznoj rak-rani“ samoprezira. „Nije to pitanje dobre duše“, kaže Raspaj, „već morbidnog, zaraznog viška sentimenta.“ Sinjor Pizanu pripada sekularnoj teokratiji. Za tu teokratiju multikulturalizam nije puki vrednosni stav ili sistem, nego pre svega program socijalnog inženjeringa koji mora biti nametnut nedovoljno glajhšaltovanim nacijama. Ishod te politike je Evropa sve naseljenija strancima koji ne žele da se adaptiraju nego žele da je promene po uzoru Anadolije, Pendžaba ili Magreba. Umesto da bude transformisan Evropom, islam transformiše Evropu po svoj prilici nepovratno.
Kuran uvek i svugde
Nastojanjem da odobrovolje islam, zemlje domaćini samo podstiču nove zahteve. Primera ima bezbroj. U Nemačkoj je najviši sud u zemlji, u januaru 2002, doneo odluku da muslimanskim mesarima treba da se dozvoli da kolju životinje prema islamskoj praksi, presecanjem grla i puštanjem da iskrvare do smrti, bez ikakvog prethodnog ošamućivanja na bilo koji način. Nemački zakon propisuje da životinje ne mogu da se kolju bez prethodnog ošamućivanja, ali je ustavni sud sada to oborio. Šef Islamskog saveta Nemačke, Hasan Ezdogan, izjavio je da će ovo biti „važan korak u integraciji muslimana u Nemačkoj“. Ako i kada Ustavni sud dozvoli klitoridektomiju za muslimanske devojke u Nemačkoj, to će verovatno biti još jedan važan korak; „integracija“ će biti potpuna samo kada Pakistanci u Britaniji, Alžirci u Francuskoj i Turci u Nemačkoj pretvore zemlju-domaćina u islamsko društvo, prisiljavajući je da se prilagodi njihovom načinu života.
Odložena poražavajuća posledica druge runde evropskog bratoubilaštva u periodu 1939-1945. bila je smanjenje broja radnika, što je otvorilo vrata milionima muslimanskih imigranata; Francuska se u početku obratila svojim severnoafričkim kolonijama, Nemačka ušla u sporazume s Turskom 1961, Marokom 1963. i Tunisom 1965. Bosanski muslimani su druga po veličini imigrantska grupa u Nemačkoj, a njeni verski lideri održavaju sve tešnje veze sa militantnim krilom turske zajednice. Pre više od deset godina, sa muslimanskim stanovništvom koje se približavalo brojci od tri miliona i sa preko 2000 društava vezanih za džamije, već su se čula upozorenja o posledicama takvog stanja:
Turci u Berlinu čine nerešiv društveni problem. Postoje celi delovi grada zatvoreni u sebe, koji neguju paralelnu i neprijateljsku kulturu, bez ikakve simbioze s nemačkom kulturom. A Magrebini su uradili istu stvar u Marseju. Sasvim suprotno integraciji, njihov cilj je da organizuju društvo u skladu s Kuranom. Islam je način života koji poništava svako odvajanje između religiozne, građanske i političke stvarnosti.
U Nemačkoj imigranti, ogromnom većinom muslimani, čine četvrtinu petnaestogodišnjaka i desetinu stanovništva. Pomenete li „integraciju“ pred Evelin Rile, učiteljicom iz Vedinga, berlinskog predgrađa naseljenog pretežno Turcima, dobićete samo tužan osmeh; „Pre će biti dezintegracija“, kaže ona tiho, priznajući da joj je drago što njen sin ne mora da pohađa školu u Vedingu. Turski roditelji rutinski zahtevaju odvajanje dečaka i devojčica u sportu. Većina dece slabije govori nemački i ima manji kontakt sa nemačkom kulturom nego strana deca od pre 20 godina. Mnogi idu na časove Kurana posle škole, kod kuće govore samo turski ili arapski, na tim jezicima gledaju televizijski program i žive u paralelnom svetu koji ima malo toga zajedničkog sa zemljom-domaćinom, prema kojoj gaje duboki prezir.
Sledeća je Španija. Samo godinu dana pre nego što su bombe na madridskoj prigradskoj železnici pobile 200 ljudi a ranile hiljadu i po njih, počela je kampanja muslimana za specijalnim privilegijama. Marokanka po imenu Fatima el Hadi, odmah po dolasku u Madrid, izazvala je polemiku zato što je odbila da nosi uniformu u rimokatoličkoj školi i što je insistirala na hidžabu. Njen otac je pokrenuo sudski spor sa španskom državom zbog „diskriminacije“, naravno. Liberali su ga podržali: „Zašto bi Fatima prestala da nosi maramu kad španske devojke nose krstiće?“ pita Tomas Kalvo, direktor Centra za proučavanje migracija i rasizma na Madridskom univerzitetu. Gaspar Ljamazares, vođa Ujedinjene leve koalicije, opisao je samo pitanje kao „rasističko“ i „još jedan primer vladine netolerancije“.
Intifada uFrancuskoj
Sa druge strane Lamanša, gde živi pet miliona muslimana i stvara jednu trećinu od ukupnog broja „francuske“ novorođenčadi, prvu kampanju islamskog terora započeo je Tunižanin po imenu Fuad Salah, koji je 1992. bio osuđen za aktiviranje bombi koje su ubile 13 Francuza u terorističkoj kampanji 1985-1986. On je rekao sudiji: „Ja ne odustajem od borbe protiv Zapada… Trebalo bi da mi muslimani pobijemo sve vas.“ Imam Abdelali Hamdun podstiče verne: „Ne dozvolite svojoj deci da slede primer Francuza. Ona moraju da se ponašaju na sasvim drugačiji način od Francuza. Ovde u Francuskoj mi moramo da nametnemo sebe, da nametnemo islam.“
Kada su u jesen 2005. desetine hiljada muslimanskih imigranata od pariskih predgrađa stvorili prizore slične Gazi, Ramali ili Karačiju, mediji širom zapadnog sveta rutinski su označavali učesnike u pobuni kao „mladiće“ i „gnevne imigrante“. činjenica da su demonstranti uzvikivali Alahu akbar i bili najvećim delom muslimani, u početku je ignorisana, da bi, nakon oko nedelju dana nereda, bivala samo uzgredno pomenuta kao nebitni aspekt zbivanja. Televizijska stanica Foks njuz jednom je napravila grešku i nazvala demonstracije „muslimanskim neredima“. U roku od pola sata, vest je izmenjena i neredi su poneli epitet „građanskih“. Problem bi bio rešen, tvrdili su razni „lideri“ muslimanskih zajednica, kada i ako bi zvanična Francuska prihvatila de fakto stanje da unutar države postoje područja koja nemuslimani treba da izbegavaju, a da odnose unutar njih reguliše lokalna islamska većina. Ovakav zahtev nije nov i biće sve prisutniji u godinama koje dolaze. Mnogi muslimani, u Francuskoj i širom Evrope, sebe već smatraju de fakto autonomnom celinom, zajednicom opravdano sukobljenom sa neverničkim društvom i okupljenom oko džamija i islamskih centara.
Zahtev za priznavanjem posebnih muslimanskih zona sa samoupravom koju garantuje država, neizbežno će dovesti i do zahteva za uvođenjem šerijatskog prava unutar tih zona u srcu Evrope. Asimilacija više ne predstavlja održivu opciju u Francuskoj, zemlji koja se nekad ponosila sposobnošću spontanog pretvaranja stranaca u Francuze. To jeste bilo moguće učiniti sa desetinama, pa i stotinama hiljada Italijana, Španaca, Poljaka i Rusa, koji nose isti civilizacijski DNK kod ali nikako ne i sa milionima muslimana koji danas čine deset procenata stanovništva Francuske i jednu petinu novorođenih. Žive u kompaktnim zajednicama, u kojima više nije moguće kupiti bocu vina u lokalnoj prodavnici niti pogledati čudesnu sudbinu Amelije Pulen u lokalnom bioskopu. Njihovi lideri smatraju svoju veru i kulturu superiornima u odnosu na veru u kulturu zemlje-domaćina. Oni koji u to sumnjaju, mudro ćute.
Pravi uzroci intifade u Francuskoj i nereda izazvanih karikaturama u Danskoj, nalaze se u enormnom rastu, disfunkcionalnosti i tvrdom samopouzdanju islamske imigrantske zajednice u Evropi, uz uporedno kulturno i demografsko opadanje evropskih naroda. Plod tog procesa već je označio Tarik Ramadan, profesor islamskih studija na Univerzitetu u Frajburgu u Švajcarskoj, i unuk Hasana al Bane, osnivača Muslimanske braće. On smatra da muslimani na Zapadu ne treba da se ponašaju kao doseljenici dužni da se uklapaju u sistem „zajedničkih vrednosti“ zemalja-domaćina. Naprotiv, oni treba da se ponašaju u svakom pogledu kao da već žive u većinski muslimanskom društvu, bez ikakvih ustupaka pripadnicima drugih vera. Muslimani u nemuslimanskim državama treba da se osećaju ovlašćenim da žive po sopstvenim standardima, veli Ramadan, dok, prema standardima liberalne tolerancije Zapada, društvo u celini ima obavezu da poštuje taj njihov izbor. Ovakva arogancija od koje staje dah moguća je zato što Tarik Ramadan i njemu slični osećaju i znaju da je trenutna tehnološka, kulturna i finansijska snaga Evrope samo fasada iza koje se kriju moralna i demografska slabost. Dinamika te slabosti ima potencijal da uništi Evropu do kraja ovog veka. Simptomi ove malaksalosti idu ruku pod ruku sa širenjem Evropske unije, transnacionalne hiperdržave čija politika predstavlja evropsku repliku mentaliteta većeg dela vladajuće elite u SAD.
Posle intifade na ulicama francuskih predgrađa u jesen 2005, zahtevi muslimana za specijalnim tretmanom ne prestaju. Shodno tome, u Francuskoj i po celoj zapadnoj Evropi sve više zahteva se upućuje firmama koje zapošljavaju muslimane da poštuju islamski kalendar, ili državnim školama da budu odvojene po polu i da u program uvrste učenja islama. Oni svuda traže da njihovim kćerima bude dozvoljeno da nose tradicionalnu maramu na glavi ili hidžab, tvrdeći da je više reč o kulturnom nego verskom simbolu. U Francuskoj su već prevladali.
Džihad i kriminal, ruku pod ruku
Suprotno medijskim stereotipima o zajednici „građana koji poštuju zakon“, muslimanski imigranti su odgovorni za nesrazmeran broj teških krivičnih dela u svim zapadnoevropskim zemljama. Jedna alžirska islamska grupa izvela je jedini antijevrejski teroristički napad u Evropi 1995, pokušaj bombaškog napada na jednu jevrejsku školu u blizini Liona. Od tada, od Birmnngema do Berlina, antisemitizam je postao prvenstveno muslimanski fenomen u današnjoj Evropi. Muslimanski imigranti sa obe strane Atlantika daju najveći doprinos mržnji protiv Jevreja, drsko koristeći terminologiju sirove antisemitiske propagande koja se nije čula posle Štrajhera.
Ta transformacija dotiče i Skandinaviju. Pre samo jedne generacije beše to jedan od najbezbednijih, pravno najuređenijih kutaka sveta. Danas, pak, gradske vlasti Malmea više nisu u stanju da kontrolišu problem bezakonja muslimanskih imigranata. U školi „Rosengrad“ dvoje od hiljadu učenika su Šveđani. Došljaci su uglavnom nezaposleni i bez motiva da traže posao, ali velikodušnost zemlje-domaćina vide kao znak degeneracije i slabosti, dostojan prezira. „Ako parkiramo automobil, biće demoliran – zato uvek koristimo dvoja kola“, veli policajac iz Malmea. U neke kvartove švedski vozači vozila hitne pomoći ne ulaze bez pratnje policije. Bande muslimanskih mladića usavršile su pljačku starijih osoba koje posećuju groblja. Procenat pljački je porastao za 50 procenata samo u 2004.
Silovanje nemuslimanki od strane muslimanskih došljaka ima razmere epidemije širom Evrope. U Oslu dve trećine muškaraca uhapšenih zbog silovanja su „nezapadnog etničkog porekla“ (to jest, pretežno muslimani), jedna petina su Norvežani i zapadnjaci uopšte, dok se ostali vode kao nepoznati. U Malmeu su 2004. udvostručena „silovanja iz zasede“ čije su žrtve Šveđanke, a koja ogromnom većinom čine došljaci. U Danskoj muslimani čine pet odsto stanovništva ali troše 40 odsto državnih socijalnih sredstava. U septembru 2001, za 68,3 procenta prijavljenih slučajeva silovanja u Kopenhagenu osumnjičeni su počinioci stranog porekla. Za doslovno svaki slučaj masovnog silovanja u Danskoj 2004-2005. odgovorni su pripadnici prve i druge generacije muslimanskih imigranata i izbeglica. Žrtve su gotovo po pravilu Dankinje. Islamski „intelektualac“ Šahid Mehdi „objasnio“ je auditorijumu u Kopenhagenu da su žene same krive: one koje ne nose marame u stvari žele da budu silovane. Naravno, muslimanska epidemija silovanja u Evropi ne može se razumeti bez osvrta na kuransko odobravanje nasilje nad ženama uopšte, a posebno na odobravanje silovanja zarobljenih nemuslimanki.
U isto vreme elita je zauzeta konstrukcijom složene mreže laži i poluistina čiji je cilj sakrivanje istine o muslimanskom sudaru sa Evropom. Drastičan primer je lažno tumačenje uzroka rastućeg antisemitizma. Istina je prosta: da nema muslimanske imigracije, u Evropi antisemitizam ne bi predstavljao problem. Ovo je, naravno, eliti neprihvatljivo. Evropska unija je 2002. pokrenula studiju o antisemitizmu u svakoj od zemalja-članica. Kada je izveštaj bio gotov, februara 2003, Evropski centar za nadzor rasizma i ksenofobije (European Monitoring Centre on Racism and Xenophobia – EUMC) odlučio je da ne objavi studiju obima 112 strana. Nalaze studije, po kojima su muslimani vodeći počinioci antisemitskih akata, EU je ocenila kao „zapaljive“. Jedna druga ustanova je napokon objavila tu studiju, koja takođe upozorava da „raste broj antisemitskih napada koje izvode mladi muslimani u većini država članica EU“. EUMC je pokušao da sakrije ove nalaze od javnosti. Viktor Vajcel, koji je zadužen za analizu antisemitizma u EU, požalio se da EUMC vrši pritisak ne bi li umanjio ulogu muslimana u napadima. I da se osiguraju „ospokojavajući zaključci“.
U Italiji, u kojoj trenutno živi milion muslimana, islamske vođe zahtevaju uništenje dragocene freske iz XV veka u Bolonji koja „vređa islam“ zato što pokazuje – kako oni tvrde – Muhameda koga bacaju u pakao. Savez italijanskih muslimana pisao je papi, obrazlažući da ova freska „čini još težu uvredu religiji od one koju su uzrokovali Satanski stihovi Salmana Ruždija“. U Torinu je oktobra 2002. istaknuti imam Buriki Buhta, hodža dve od pet gradskih džamija, branio Bin Ladena i pozivao na „kraj Zapada“.
U Italiji, u kojoj trenutno živi milion muslimana, islamske vođe zahtevaju uništenje dragocene freske iz XV veka u Bolonji koja „vređa islam“ zato što pokazuje – kako oni tvrde – Muhameda koga bacaju u pakao.
Silovanje nemuslimanki od strane muslimanskih došljaka ima razmere epidemije širom Evrope.
U Nemačkoj je najviši sud u zemlji, u januaru 2002, doneo odluku da muslimanskim mesarima treba da se dozvoli da kolju životinje prema islamskoj praksi, presecanjem grla i puštanjem da iskrvare do smrti, bez ikakvog prethodnog ošamućivanja na bilo koji način.
Umesto da bude transformisan Evropom, islam transformiše Evropu – po svoj prilici nepovratno.
