Verovati političarima jednako je ozbiljna i mudra rabota, kao slanje svoje žene sa đenkom na letovanje, pošto vas je on prethodno ubedio da joj je najbolji drug. Iako je to aksiom srpske politike i psihologije, tokom svake kampanje ponavljamo isto. Uplaćujemo im skupe aranžmane, a onda se brzo, vrlo brzo, osećamo kao najmlađi Topalović koji je prošetao do jezera.
Niz đenkinih postupaka i radnji posle kojih osećate izrasline na slepoočnicama, iako, kada se pogledate u ogledalo, lepo vidite da niste jelen, naziva se – predizborna kampanja. Ali tokom tog neumitnog procesa postoje dva dana kada je svim našim đenkama zabranjen pristup ekranu i novinama. U ta dva divna dana, uglavnom, shvatimo da je život lep i moguć i bez njih…
Zato će nam ovaj petak i ova subota strašno nedostajati. čak će i reklame banaka i lizing kuća izgledati kao nevina, dečja istina, očišćena od svega prljavog. čak i kada vam za ispunjenje vaših snova nude kamate tek nešto veće od zelenaša iz kraja, koji sa ekipom šeta noću bejzbol-palicama, i ta će poruka zvučati kao otelotvorenje konačne pravde, one koju na tacni donosi svevišnji.
Daleko od toga da nagovaram da svratite u neku ekspozituru. Dovoljno ćete se osećati rogonjom u nedelju, kada budete glasali. Odnosno kada budete mahali svojoj ženi i đenki, dok ulaze u spavaća kola. Nije najgora stvar to što će se dogoditi kada voz krene nego što ste do perona nosili i đenkin prtljag.
Zato se do tog trenutka treba prepustiti terapeutskom dejstvu izborne tišine. To je doza normalnosti koja se propisuje uoči glasanja, kao koktel kolektivne infuzije koja se ubrizgava naciji kako bi se oporavila od kampanje koja je trajala… Hm, između mesec i po i četiri godine.
Televizije će, kako to inače biva, konačno emitovati sedmu ili osmu reprizu nekakve dobre akcije ili romantične komedije u udarnom terminu, nećemo čekati da opet vidimo Toma Henksa ili Meg Rajan negde pred zoru, pošto se konačno završi predizborni maraton kratkog metra.
Ta čitava gomila spotova će u četvrtak u ponoć otići u istoriju, a osim retkih kreativnih izuzetaka, u režiji malih stranaka, bile su to uglavnom banalizovane epopeje o svetloj budućnosti, sa dramaturgijom koja se oslanjala na estetiku filmskih žurnala iz pedesetih godina, uz primetan uticaj poetike Šojića, Baćka i Janaćka.
Svetla budućnost se prodaje na kilo, kao da raste u plastenicima. Nosioci stranačkih ili koalicionih lista nisu izbijali ni iz štala, tako da je zaista jedno vreme postojala mogućnost da Srbija i Indija dobiju nešto zajedničko – kravu kao svetu životinju. S tim da bi ove naše postale i politički svesne, sa pravom glasa.
Sva ta, mahom vodviljska ikonografija, za nekoliko nedelja, tamo, u svetloj budućnosti, postaće daleka prošlost. Možda bi naredne izbore dobila ona stranka ili koalicija koja bi postojeći poredak prevrnula naopačke i zakonom propisala samo dva dana za kampanju, dok bi svi ostali dani bili – izborna tišina. Ali to već spada u domen utopije, jer đenka je besmrtan, ma koliko se Dušan Kovačević potrudio da mu promeni agregatno stanje, poslavši ga u nebo, kroz dimnjak porodične firme Dugo konačište.
Kao metafora sudbine koja je neizbežna, đenka će vaskrsnuti u jednom od kandidata. I, u nedelju, on dolazi na večeru, glasali vi ili ne.
