Dramatično svedočenje prevarene i zatočene penzionerke Mirjane K. iz Kragujevca: U ropstvo preko niške agencije. Gazde me tukle svakog dana. Nisu mi platili ni evro. Bacili me na deponiju i izbacili iz Italije kao smeće
BILO me je sramota da po Kragujevcu, posle odlaska u penziju, molim ljude za bilo kakav posao. Od jedne bivše koleginice dobila sam kontakt agencije iz Niša, preko koje sam se prijavila za posao u Italiji. Mnoge Požarevljanke i Kragujevčanke rade po Italiji kao domaćice, čuvaju ostarele Italijane, kuvaju, čiste, peru i zarade za život. I ja sam želela to da probam, jer nisam imala šta da izgubim. Život mi je i onako bio bedan – priča Mirjana K., koja je posle stravične golgote koju je preživela smeštena u jednu od sigurnih kuća u Srbiji. I sada je daleko od onih koji je progone, pošto je otkrila postojanje još jedne mafije koja trguje ljudima kao robovima.
Prema ugovoru, koji je sklopila sa gospođom Sofijom iz niške agencije, trebalo je u Milanu da se brine o starijem bračnom paru i da im održava kuću. Njene obaveze su bile radno vreme u trajanju od 10 sati, slobodan dan nedeljom i plata pet puta veća od njene penzije – skoro hiljadu evra.
ZASAD BEZ ISTRAGE NIKADA nikakva zvanična istraga nije vođena povodom slučaja ropstva Mirjane K. u Milanu. Njene gazde su joj uskratile i ukrale platu od 3.000 evra. I danas ova ponižena žena odlazi na terapiju u jednu nevladinu organizaciju, koja će joj pomoći da nađe posao.
– Za sklapanje posla agencija mi je naplatila 600 evra unapred. Uzela mi je u Milanu pasoš da bi mi sredila boravišnu dozvolu. U Milanu sam, umesto da čuvam starce, dobila posao u porodici bračnog para Frontijeri srednjih godina sa troje dece. Kuća im je ogromna i, umesto deset sati, radila sam po ceo dan. Nisam imala ni slobodnu nedelju. Zabranili su mi da izlazim iz kuće. Dobila sam uniformu domaćice i jednu sobici bez prozora na tavanu. Ali i bez telefona – seća se uklete kuće Mirjana K.
Gazdarica je zahtevala da ona održava besprekornu čistoću u kući, da kuva za porodicu i njihove goste, da pere i pegla veš. Iz kuće nije mogla da izlazi, jer nije imala ključ. Kad je ostajala sama, zaključavali su je!
– Mojima sam obećala da ću se javljati telefonom i da ću im poslati prve pare koje zaradim. Nisam to mogla da učinim prva tri meseca. Terali su me da radim kao robinja. Radila sam u nadi da će mi zarada biti dobra. Kada sam prvi put pitala gazdaricu za platu, ignorisala me je. Sledeći put mi je udarila šamar. Nasilje se nastavilo – kad god nešto ne bi bilo po volji gazdarice, tukla me je po licu i glavi. Ostali članovi porodice su to odobravali i stalno mi pretili kako će me zadaviti. Nisam znala više šta da radim – da je ubijem ili da se ubijem – priča očajna Mirjana K.
Usamljena u kući stranaca, bez znanja italijanskog ili engleskog, bez telefona i pasoša, Mirjana K. bila je zarobljenik porodice Frontijeri u Milanu. Depresija i naporni rad su je slomili. Izgubila je 13 kilograma za tri meseca crnačkog rada. Kako kaže, došla je na ivicu gladi i smrti.
– Gazdarica je strogo vodila računa da ne pojedem nešto od njihove hrane dok sam kuvala, pa sam se hranila ostacima iz tanjira. Kada jednog dana, zbog bolesti, nisam mogla da ustanem iz kreveta, gazdarica me uhvatila za kosu i sa sinom bukvalno odvukla u automobil. Vezala me i vozila nekoliko sati auto-putem. Stigli smo do ogromne deponije kraj nekog drugog grada. Gazdarica i njen sin su me jednostavno izbacili kao smeće u jendek pored te deponije – otkriva Mirjana K. svoje muke.
Ponižena i fizički slomljena, ležala je nekoliko sati u jarku. Kada se okuražila, ustala je i sela na drum. Pokupio ju je jedan italijanski saobraćajac i odveo u policijsku stanicu.
– čim su mi dali telefon, prvo sam pozvala agenciju u Nišu i Sofiju, ženu koja me je poslala u ropstvo, ali se niko nije javljao. Nisu mi dozvolili da se javim porodici. Odlučili su da me odmah deportuju. I oni su me, kao gazdarica Frontijeri, izbacili iz Italije kao ljudsko smeće – završava svoju priču Mirjana K., uz napomenu da sve ovo priča kako bi opomenula žene poput nje da ne nasedaju na obećanja raznih agencija.
SIROTINJA ME GURNULA U AVANTURU
MIRJANA K. je u Kragujevcu prošle godine u proleće otišla u invalidsku penziju i odmah shvatila da neće imati od čega da živi. Na pitanje šta je nateralo da se upusti u opasnu avanturu, odgovara: – Ceo radni staž provela sam kao prodavačica, ali u 57. godini života stigla je penzija. Sa oštećenim okom, koje sam povredila u saobraćajnoj nesreći, dobila sam invalidninu od 18.000 dinara. Muž, koji je izgubio posao kao tehnološki višak i to četiri godine pred penziju, nije uspevao da pronađe novo zaposlenje. Imamo troje dece. Živimo u zajednici sa srednjim sinom, njegovom ženom i dvoje njihove dece. Sin radi, a snaja nema stalan posao. Sa nama je i mlađa ćerka, koja još uvek studira. Eto, ta sirotinja i nemaština su me naterali da nasednem na siguran i dobro plaćeni posao.
