Zapad je otimanjem srpske Svete zemlje, Kosova i Metohije, dostigao (trenutni) vrhunac ove aktuelne faze pokušaja anihilizacije srpskog naroda, faze koja je počela u devedesetim godinama 20. veka raspadom druge Jugoslavije. Ovaj i ovakav razvoj nema uzročne veze ni sa kakvim Miloševićima i svim drugim srpskim gubitnicima, koji su (u najmanju ruku kao Lenjinovi korisni idoti) neporecivo pospešili i dodatno obeščastili srpski sunovrat. Međutim ostvarenje ovog plana je već nekoliko puta pokušano u prošlom stoleću i postoji dovoljno vrlo eksplicitnih istorijskih izvora od strane merodavnih političkih faktora na Zapadu iz tog vremena koji nedvosmisleno zahtevaju da se Srbija ili uništi ili svede na najmanju moguću meru i stavi pod permanentu kontrolu.
Neprevidiva je, na primer, paralela između nekadašnjih izjava jednog kardinala Mari del Val, odnosno pape Pija 10, 1914. godine: Šteta da Srbija nije već pravovremeno kažnjena i učinjena što manjom, bez opasnosti koje nosi jedan svetski rat (…) ali Austro-Ugarska sada mora da ide do kraja…; ili, na primer, jednog od najznačajnijih političara Nemačke i osnivača partije FDP (iz koje će proizići i nama vrlo dobro poznati nemački ministri nedavnog i po naš narod zlokobnog vremena Hans Ditrih Genšer i Klaus Kinkel) iz 1915. godine: Velika Nemačka mora da ima samo satelitske države u svom okruženju, Srbiju treba izbrisati sa karte Evrope…) – s jedne strane – i poruka Bertelsmanovog foruma 1998: Srbija kao izolovana enklava velike Evrope…; odnosno NATO skupa u Bratislavi 2000, o kome izveštava nemački političar Vili Vimer: Srbiju treba izopštiti iz oblasti međunarodnog prava, isključiti je iz evroatlantskih integracija i izolovati… – s druge strane.
Kome ovo nije dovoljno – a toga ima još mnogo više – i ko potom odmah počne sa omiljenom besmislicom o srpskoj paranoji i svetskoj zaveri, taj neka samo stavi pred sebe geopolitičku kartu Balkana koju je diktirao Adolf Hitler i preko nje geopolitičku kartu Balkana koju već treću deceniju diktira NATO, i neka objasni i sebi i svima drugima – odakle dolazi ta sve veća podudarnost u odnosu na srpske državne granice?
Tih par činjenica je neophodno sagledati ne zbog – isto tako omiljenih – besmislica o srpskoj mazohističkoj zaljubljenosti u prošlost, tj. u sopstvene poraze, već zato jer je za neizostavno učenje iz prošlosti – koja očigledno traje – bezuslovno potrebno sagledati čitav kauzalni lanac događanja i konačno odgovarajuće reagovati.
Ovu pretesnu kapu nam sve vreme kroje svetski centri političke moći, kojima je svejedno da li u njihovo ime i za njihove interese marširaju germanske carske, germanske partijske ili pak NATO armije. Srbi su, zahvaljujući svom geopolitičkom položaju, svom pravoslavlju i još nekim faktorima, predodređeni, odnosno predviđeni, za kolateralnu štetu na putu permanentnog pohoda Zapada ka Istoku.
To znači da nam je doduše suđeno da se i dalje nosimo sa izvršiocima, koji su nam susedi a u međuvremenu, nažalost, i među nama, ali i da naša strategija preživljavanja mora definitivno da pređe i na globalni plan. Jer, po svemu sudeći, mi još nismo stigli do dna i krajnji cilj je bio i ostao – poništavanje nacije i vere, iščezavanje…
Kako bi mogao da izgleda jedan takav okvirni koncept pod datim okolnostima?
BERLINIZACIJA SRPSKOG PITANJA? Preduslov za svako strateško razmišljanje je, naravno, sagledavanje i analiza uzroka a u konkretnom slučaju i sledeća polazna tačka: ne postoje proevropski i antievropski Srbi (stranke) već
a) Oni koji bezuslovno po svaku cenu guraju u EU i koji su na ovim poslednjim izborima uspeli da ubede skoro polovinu srpskih birača da je korisno dopuštati dokazanim antisrbima da nam vade jedan kičmeni pršljen za drugim jer se, puzeći na stomaku, pored ostalog, očigledno najbrže stiže i do vitalno značajnog MekDonaldsa; i
b) Oni koji evropske integracije smatraju prirodnim i poželjnim, ali smatraju da u jednom partnerstvu obe strane imaju legitimno pravo na zaštitu sopstvenih interesa.
Ova druga grupacija ne smatra EU nikavom svetom kravom, nikakvom jedinom alternativom i s pravom ukazuje na to da svi koji favorizuju pristup EU po svaku cenu istovremeno zagovaraju vrlo moguće pretvaranje Srbije u koloniju (trenutno verovatna varijanta NATO-EU), odnosno u jedan rezervat (trenutno verovatna varijanta NATO-SAD).
Budući da bi razlozi duhovne, moralne i etičke prirode, kao i razlozi mentalne higijene, koji govore protiv ovog bujanja podaničkog mentaliteta, beskrupuloznog i sebičnog ostavljanja na cedilu jednog nezanemarljivog dela srpskog naroda i kratkovidog odricanja od sopstvenih korena i identiteta ispunili čitave biblioteke, ograničiću se pri predstavljanju ovog konceptualnog predloga prvenstveno na pragmatične (odnosno interesne) aspekte.
1. Sledeća srpska vlada bi trebalo da odmah ponudi Rusiji pregovore o osnivanju jedne velike ruske vojne baze na jugu Srbije i da istovremeno – na bazi reciprociteta – odmah ponudi SAD momentalne pregovore o uslovima američkog zakupa vojne baze Bondstil na srpskoj teritoriji Kosova i Metohije. Pri tome treba prijateljski i uvek iznova podsećati SAD da su svi ugovori sklopljeni sa Arbanasima nevažeći i ostaju takvi (Ex iniuria ius non oritur) i isto tako podsećati ih da oni sami od trenutka komunističke nacionalizacije američke imovine od strane Fidela Kastra broje kamate i smatraju kubanski dug sve većim (međunarodno pravo).
2. Srpska diplomatija se mora revitalizovati, moraju se organizovati lobističke aktivnosti u svetskim centrima političke moći i medijima, i zastupati koncept da ovaj razvoj situacije, doduše, vrlo podseća na vreme blokovskih sukoba i hladnog rata, ali da je stanje sada bukvalno suprotno od tadašnjeg. Ovaj put su Rusija i Srbija demokratske zemlje, koje brane međunarodno pravo, a NATO preuzima ulogu ondašnjeg agresivnog, ekspanzivnog i bespravnog sovjetskog sistema. Isto tako, uvek iznova podvlačiti da Srbija, naravno, ni u kom slučaju ne želi neki novi Berlinski zid, već samo da bude Balkanski most između Zapada i Istoka.
3. Srbija mora nastojati da postane što važnija tranzitna zemlja na putu ruske nafte i zemnog gasa ka EU i neumorno podvlačiti u javnosti da je njen vitalni interes da EU ne ostane bez izvora energije. Srbija mora da insistira na daljim pregovorima sa EU – kao celovita zemlja – i da i dalje radi na ispunjavanju svih prihvatljivih kriterijuma.
4. Srbija mora da intenzivno razvija ekonomske i političke veze sa Rusijom, Indijom, Kinom, Južnom Amerikom i Afrikom i da istovremeno permanentno poziva EU i SAD da investiraju, da im nudi pravnu sigurnost i mogućnost profita a pri svemu ovome Srbija bi morala da sledi ruski koncept, prema kome firme i resursi od strateške važnosti mogu preći u strane ruke samo do maksimalnih 49 odsto.
5. Srbija mora da sledi i primer Izraela, i da nikad više ne dozvoli da jedan američki ambasador (kao ne tako davno u BiH) javno tvrdi da je u Evropi u 20. veku bilo dva genocida, Holokaust i onaj u Srebrenici, a to znači izgradnju jednog muzeja žrtava genocida, osnivanje jednog instituta za istraživanje svih srpskih stradanja i podizanje jednog monumentalnog spomenika (za stradale u Jasenovcu i drugde) u Beogradu, gde bi protokolarno obavezujuće počinjala poseta svakog stranog državnika Srbiji. Jer – samo istina vodi ka miru (Veritas facit pacem). Uzor ovog projekta je jedna sinteza kvaliteta Jad Vašema, Muzeja holokausta i Instituta Simon Vizental, a preka potreba ostvarenja istog (ovde – aktuelni pragmatični razlozi) proističe iz jednog od odlučujućih faktora naše današnje nezavidne situacije, iz izuzetno uspešne kampanje satanizacije Srba od 90-tih godina prošlog veka pa do danas.
6. Sledeća srpska vlada mora konačno da počne jednu intenzivnu i permanentnu javnu kampanju prosvećivanja unutar zemlje (ne samo) o svetoj kravi EU i o vrlo realnim alternativama. Isto tako, jednu kampanju o vitalnim interesima naroda i države (bela kuga, obrazovanje budućih intelektualnih, stručnih, političkih elita, socijalna uravnoteženost i sl.)
7. Srbija mora, dakle, da počne sa jednom smišljenom preraspodelom sredstava u smislu forsiranja tih vitalnih interesa. Ko god zavapi da je Srbija siromašna zemlja i da je nemoguće finansirati jednu ovakvu politiku, taj neka razmisli:
a) O razlici između vitalnih nacionalnih (državnih) interesa i nekritičkog brzanja u viši standard življenja;
b) O činjenici da je, na primer, Italija toliko prezadužena i pridavljena permanentnom inflacijom da ona, prema aksiomima zapadnih ekonomskih eksperata, uopšte ne bi smela da egzistira; i
v) da bi jedna konsekventna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, protiv latentnog pljačkanja srpskog društva od strane tajkuna i neretkih političara donela velike dobiti za Srbiju.
Ukratko, Srbija mora ponovo da stane na noge i ojača, da povrati dostojanstvo i da ponovo iznudi poštovanje onih koji je u ovom trenutku ni u kusur ne računaju. Tek tada – iz obostranog interesa postaje realno ono što nam srpske proevropske partije tako bajkovito predstavljaju – mir, blagostanje, perspektiva. Jer (za sada – imaginarni) ulaz u EU proevropskih partija je u najbolju ruku jedan ulaz za poslugu i liferante
ZA I PROTIV Šta govori u prilog ovakve vrste razmišljanja, a šta protiv?
Za očekivati je na prvom mestu reakciju – to je ludo, strane trupe pustiti u zemlju, tek tada smo kolonija ili rezervat a uz to napraviti od Srbije potencijalno proprište jednog (nuklearnog?) rata!?
Ta opasnost, međutim, teško da se može smatrati realnom – čak i ako za trenutak zanemarimo činjenicu da se nepozvane i antisrpski orijentisane strane trupe već nalaze na srpskoj državnoj teritoriji. Prvo, višedecenijsko iskustvo hladnog rata je pokazalo svu nerealnost jednog globalnog sukoba i uništenja čitavog sveta – a, ako jedan takav rat bilo gde izbije, onda su ionako svi pogođeni – i drugo – NATO će, suočen sa imperativima svoje ideologije, s jedne, i izazovima, na prvom mestu iz Azije, s druge strane – kad-tad biti primoran da traži nagodbu sa Rusijom, i to je jedan retki pozitivni aspekt trenutne, za Srbe nezavidne, konstelacije snaga u svetu. Mi, naime, sada imamo možda istorijsku šansu da se na pravi način pozicioniramo za to dolazeće vreme, a za sve ugovore, kao što je poznato – pa i za te moguće sa Rusima – uvek je potrebno dvoje i samo se možemo nadati da će se, uz Božju pomoć, i u Srba naći dovoljno mudrih i rodoljubivih, hrabrih i doslednih glava..
Jedan ovakav pristup obećava ne samo političke već i znatne ekonomske koristi – u Drugom svetskom ratu poražena Nemačka je itekako profitirala od prisustva američkih vojnih baza na svojoj teritoriji, neposredno i posredno (investicije u infrastrukturu i u privredu uopšte) i ne zaboravimo jedan od vrlo esencijalnih aspekata svega toga – od tog trenutka Zapad više ne može računati na oprobano uspešnu primenu sile, iznude i ucene a istovremeno ne može sebi dozvoliti da pred samim ciljem kompletno odustane od svog vekovnog projekta.
Pragmatičari vladavine kapitala u tom slučaju, iskustveno gledano, prelaze na svoje najubojitije i najdugoročnije oružje – na kapital i investicije, kupovine i kreditiranja, standard življenja (i stepen korupcije) se diže, mada se i tada moramo nadati da će se, uz Božju pomoć, u Srba naći dovoljno mudrih i rodoljubivih, hrabrih i doslednih glava.
Za jedan ovakav put je, naravno, potrebna velika hrabrost, dalekovidost i istrajnost. Jer kratkoročno je za očekivati da se pritisci, ucene i pretnje Zapada enormno povećaju, a to bi, inače, bio i najpouzdaniji pokazatelj ispravnosti ovog zaokreta, kome bi potom sa ogromnom verovatnoćom sledila jedna realna politika i Zapada, prema starom i uvek važećem principu: Ne čini nikad ustupke onom koga možeš pobediti, a koga ne možeš pobediti, učini ga saveznikom.
Najveća prednost jednog ovakvog – ili sličnog – koncepta, međutim, leži u tome da srpsko pitanje, odnosno mi otpisani, ostaje i opstaje u žiži svetskih zbivanja. I to je verovatno naša jedina šansa da kad-tad dođemo do svojih prava, bilo u centralnoj Srbiji, na Kosmetu, Republici Srpskoj, Krajini, Crnoj Gori, u Evropi i svetu.
Jer inače je realno očekivati da se najkasnije posle nekog sledećeg Iraka i Avganistana niko više neće zaista interesovati za Srbe i srpsko pitanje, a NATO globalisti i srpski mondijalisti će se već postarati da nas konsekventno oslobode i poslednjeg kičmenog pršljena, da nas ubede da će Beogradski pašaluk tek u EU (i NATO) pronaći ne samo sve svoje dahije – kako paranoidne srpske pristalice teorije svetske zavere tvrde – već i svu svoju izdatu i napuštenu braću i sestre. Ne samo sve svoje crkve, manastire i groblja već i svu svoju budućnost. Znači – onu neprevaziđenu radost i onu jedinu sreću, koja nastaje tek kad se čovek vrati iz (paranoidnog?) samoizgnanstva iz realnosti i konačno prizna sebi i svetu da najviše od svega i svih voli Velikog Brata.
Vidovdan