DS se iz polja društva sve više pomerio ka državi, čime je izgubio potreban balans
Ima li nečeg zajedničkog u belim listićima, preuranjenoj čestitki vođstva EU Nikoliću tri sata pre zatvaranja birališta i zagovaranju velike koalicije? Možda bi zajednički imenitelj mogao da glasi – Kosovo.
Tadić je prihvatio da bude premijer, što je verovatno dobro za Srbiju i za DS, ali pitanje je koliko i za njega samog. On je na izborima izgubio, ali njegova stranka je i dalje druga po snazi. Trijumfovala je u Vojvodini, Beogradu i u oko pedesetak gradova i opština u Srbiji. Tadić je platio cenu svojih dobrih ljudskih, a izgleda loših političarskih osobina. On se, očigledno, previše vezuje za ljude i teško ih se odriče. Od kada je predsednik DS-a ne pamti se da je nekoga smenio. Mnogi su to zaslužili, a i Srbija to voli. Sudeći po prvim reakcijama, u DS-u se greši u dijagnozama, a samim tim ni terapija ne može biti dobra.
Tadićevi saradnici se mogu podeliti na one koji su dobili glasove (u zoni svojih nadležnosti), odnosno na one koji dobro obavljaju svoj posao, koji mogu sa svojim rezultatima da izađu pred njega i pred građane i dobiju poverenje, i one koji nemaju rezultate, a kriju se iza Tadića. Neki od ovih drugih čak iritiraju i članove stranke. Takvi bi da svale teret i optuže upravo one koji dobijaju glasove. Pojedini od njih možda i nisu tako loši ali slika o njima u javnosti nije dobra. Taj krug bi samo da stane pod Tadićev kišobran ili suncobran, zavisno od vremenskih prilika i godišnjeg doba. Posle svega, za njih i zbog njih dovoljno je da Tadić sklopi kišobran i oni bi pokisli ko miševi. Nije sasvim izvesno da će Tadić to i učiniti.
Gledajući spolja, partije na vlasti ređe dobijaju više glasova na izborima, naročito kada nastupi kriza kao što je ova. Vredi se podsetiti da je Tadiće preuzeo DS posle ubistva premijera Srbije i predsednika DS-a, kada je stranka bila opoziciona i ne mnogo više od kabinetsko-disidentske stranke intelektualaca. Danas je DS sveobuhvatna partija koja ima podršku u svim socijalnim kategorijama stanovništva. Poslednjih godina Demokratska stranka uživa između 25 i 30 odsto podrške birača, dva puta je pobedila na predsedničkim izborima i kao stožerna stranka formirala dve poslednje vlade. Sa Tadićem na čelu osvojila je skoro kompletnu vlast u Srbiji. Tri puta u Vojvodini, u Beogradu i u više od polovine gradova i opština u Srbiji. Nažalost, postala je pomalo zatvorena za intelektualce. Formirala je jedan poseban sloj ljudi kojima je osnovni identitet partijski funkcioner.
Ono što važi za većinu političkih partija, to naročito važi za DS. Potrebno je suočavanje sa tri vrste izazova. Prvo, neophodno je da integriše različite institucionalne arene (kao što su parlament, vlada, pokrajine, glavni grad, gradovi i opštine), da bude sposobna da uspostavi koherentnu hijerarhiju i odgovarajuću disciplinu ili koordinaciju, kako se ne bi duplirala moć ili izlazila izvan dozvoljenih i očekivanih okvira. Drugo, DS-u je neophodno da učvrsti svoju autonomiju kao ključ institucionalnog integriteta. To znači da se u donošenju odluka zaštiti od spoljnih uticaja nepolitičkih centara moći. Treći izazov sa kojim se partija suočava je potencijalni gubitak predstave koju je imala ili ima u očima građana. Unutrašnji problemi poput korupcije, kao i opadanje podrške i članstva zvuče alarmantno.
To je odvelo deo birača ka antipartijskim alternativama. DS se iz polja društva sve više pomerio ka državi, čime je izgubio potreban balans. DS-u nije potrebno i nije moguće vraćanje u prošlost ali nekim svojim izvornim vrednostima od kojih se udaljio jeste sasvim sigurno. Partija je, pomalo, ostala bez normativnih i ideoloških sadržaja. Organizaciono, DS-u je potreban jedan centar koordinacije, subordinacije i rukovođenja. Tadić je često bez potrebe preuzimao odgovornost i za stvari i za ljude za koje to nije morao i nije trebalo. Danas Tadića najviše kritikuju oni koji su od njega imali najviše koristi – bivši ambasadori, pravni savetnici, nekadašnji saradnici. Zato je za njega najvažnije pitanje da li je izvukao pouke. Ako sada nije, nikada neće. Ima i onih koji misle da ako nije do sada, neće ni od sada. On je za politiku, ipak, relativno mlad čovek.
Za kraj, jedna poučna, tipično kosovska priča. Ljudi iz jedne grupe, koja je morala da napusti Prištinu 1999. godine, žalili su se jedni drugima kako im je teško što su morali da odu sa Kosova i Metohije, navodeći šta im je sve ostalo, kao i šta su uspeli da izvuku. Jedan je rekao da je stigao da izvuče samo auto i ode. Drugi je izvukao belu tehniku. Treći kutiju za cipele sa porodičnim slikama. Poslednjeg su svi pogledom upitali: a ti? On je povio glavu, napravio dramsku pauzu i odgovorio: Ja sam sa Kosova izvukao samo pouke!
Neki Srbi nikad ne izvuku, čak ni pouke.
