Nije tajna da mi je Kusturica miliji od Paskaljevića, Tadić od vojvode Šešelja, Miroslav Ilić od Majkla Džeksona, kralj Petar I Oslobodilac od Josipa Broza Tita, ali ima nešto što mi je milije od milih. Ime joj je Srbija. Ima i onih drugih, njima je najmilija hamburger Srbija
Naš narod nije mnogo obrazovan, prosvećen, na našu žalost. Ovo može da zvuči kao jeres, ali je dovoljno da izvršite analizu statističkih podataka i istraživanja pribavljenih iz većeg broja izvora, državnih organa i institucija, koji su praktično dostupni svakom građaninu, pa da shvatite da nije u pitanju moja lična impresija, već utvrđena materijalna činjenica.
Upravo je ta neukost i neprosvećenost, između ostalog, plodno tlo i razlog vrlo uspešnih implementacija planova koji se strategijom manipulacije, a uz pomoć sredstava javnog informisanja, mas-medija, sprovode nad nama sa ciljem da se utiče na formiranje naših stavova, razmišljanja i osećanja. Otuda stiže metodologija preusmeravanja pažnje sa bitnih na nebitne stvari; kreiranje problema koji mobilišu podršku javnosti, posle čega sledi nametanje rešenja koja nisu u interesu te iste javnosti koja to tog trenutka ne razume; promene sitnim koracima, usled kojih građani ne prepoznaju i ne uočavaju da se nešto menja, a protiv je njihove volje, ali sproveden niz sitnih koraka ih na kraju suoči sa stanjem svršene stvari i nemogućnošću da svojom voljom na išta više utiču; dok forsiranje gluposti ima za cilj relativizovanje obrazovanja, nauke, prosvećenosti sa ciljem uprosečavanja populacije, što predstavlja idealnu situaciju i plodno tlo za uspešno manipulisanje.
Ne bih više o metodama manipulacije o kojima uči svaki student bezbednosti, Vojne akademije i drugih srodnih usmerenja već na prvoj godini, a o čemu prosečan građanin ne zna skoro pa ništa, kao i o činjenici da u gotovo svim tajnim službama, stranim i domaćim, egzistiraju odeljenja, sektori ili čak uprave koje se isključivo bave tom oblašću zvanom PPD – psihološko propagandna delatnost, koja ima za cilj uticaj na formiranje stavova, razmišljanja i osećanja kod onih nad kojima se takve operacije sprovode. Najčešće je reć o narodu, tj. ukupnoj populaciji.
Na našu žalost, nama građanima Srbije manipuliše ko stigne i koliko stigne, i ono što je tragično po nas jeste što su najčešće te manipulacije vrlo uspešne jer je narod neuk.
Zašto Vam ovo izlažem? Svima je poznato da su izbori za manje od 6 meseci i da je predizborna kampanja uveliko krenula.
Tri faktora su u igri za kontrolu nad medijskim resursima: delovi sadašnje vlasti, opozicije i međunarodni faktor. Ono što je malo kome poznato jeste da se trenutno u tišini odvija bitka za kontrolu nad medijima, celokupnom industrijom, sa ciljem obezbeđivanja resursa za sprovođenje pojačane strategije manipulacije, kako bi se uticalo na ishod izbora i formiranje nove garniture vlasti u Srbiji, koja treba u naredne 4 godine da vodi našu zemlju.
Boris Tadić i DS su svakako nadmoćniji u pogledu uticaja u medijskoj sferi od Tomislava Nikolića i SNS-a, kao najveće opozicione partije, dok je uticaj međunarodnih faktora gotovo ravan sa uticajem Tadića i njegove DS. Ipak, niko nije zadovoljan sadašnjim resursima i svi žele više. Jedan ambiciozni visoki funkcioner DS-a želi da postane uticajniji u medijskoj sferi od Srđana Šapera i Dragana đilasa objedinjujući veliku vatrenu moć koja se ogleda u kontroli nad većim brojem uticajnih novina, što praktično znači uvod u medijski totalitarizam DS-a, ali istovremeno i unutrašnji rebalans odnosa i uticaja visokih kadrova unutar same DS, što odgovara Borisu Tadiću, ali se bojim da je štetno po Srbiju. Kad svemu tome pridodate skoro puštanje internet TV od strane Telekoma Srbije, i resurse koje su za vođenje predizborne kampanje u internet prostoru Com Trade i njegov vlasnik Veselin Jevrosimović stavili DS-u na korišćenje, onda je posve jasno da DS nema konkurenciju u pogledu medijskog uticaja u odnosu na druge faktore, opozicione i međunarodne, zainteresovane takođe za uticaj nad sredstvima javnog informisanja.
Tu i leži najveća opasnost po Borisa Tadića. Uticajni međunarodni faktori u Srbiji cene da je to put u medijski totalitarizam koji oni neće propratiti skrštenih ruku, sem ukoliko oni pak ne dobiju tapiju i uticaj nad tim totalitarnim uticajem koji bi da se uspostavi u medijima, što, složiće se većina, praktično znači okupaciju Srbije bez ispaljenog metka, daleko gori scenario od lošeg totalitarnog uticaja samog predsednika Srbije ili bilo koje strukture u zemlji.
Nikolićevi i Vučićevi planovi za povećanje medijskog uticaja takođe su vezani za pokretanje internet TV kanala pored već pokrenutog programa na Kopernikusu, koji bolje da ne emituju, sem ukoliko im nije namera da privlače neke birače SRS-a, jer druge taj kanal i njihov program svakako odbija od glasanja za SNS.
čedomiru Jovanoviću i Vuku Draškoviću će medijski prostor obezbediti oni mediji nad kojim međunarodni faktori imaju uticaja u prvom redu, dok je Dinkić avansirao podršku neophodnu za cenzus očekujući takođe podršku i međunarodnog uticaja u srpskim medijima. Koštunica i njegov DSS, kao i Ivica Dačić i njegov SPS, u ovu predizbornu trku ući će sa najmanjim medijskim resursima i najvećom kritičkom izloženošću, što će bitno da utiće na njihov izborni rezultat. Iako SRS prelazi cenzus, njihov medijski uticaj je minoran, ali njihova medijska vidljivost biće opredeljiva u zavisnosti koga kritički ciljaju i u kojoj meri, što predstavlja taktiku posrednog nastupanja onih koji imaju interes od onog što će izlagati SRS u jeku svoje kampanje.
Sve u svemu, daleko smo od normalne države, zdravog društva, slobodnih medija, sa niskim smo koeficijentom sposobnosti prepoznavanja manipulacija, koje će po mom ličnom sudu u predstojećoj predizbornoj kampanji poprimiti svoju agresivnu i brutalnu notu, što će i ovako sluđeni narod dopunski da ubije u pojam, utera u strahove, suzi im svest sa ciljom da se prevare, ukrade im se glas uz njihov voljni pristanak.
Ja sam protiv pogubne taktike trenutka, manipulatora i kradljivaca glasova naših neukih birača bez obzira ko ih vara: vlast, opozicija, stranci. Ne želim nikome da budem hamburger, verujem ni Vi, a zašto onda skoro pa nemo pristajemo da Srbija bude hamburger? Razmislite.
