Revolucija u nas nastajala je iz potrebe da se vratimo do račve odakle smo zabasali
Mimo toga što politički korektno javno mnjenje prećutno odobrava nasilje, prolivanje krvi, pa i genocid pri uspostavljanju političkih sistema koji vode Novom svetskom poretku, pojam ustanka u Srba ima sasvim drugo značenje. Nije slučajno Leopold Ranke Prvi srpski ustanak nazvao revolucijom i nije, naknadno gledajući, nemanjićki ustanak protivu Vizantije pa i vizantizma takođe činio revoluciju. Naime, potreba za pravdom, istinom i lepotom nas je obavezivala na i žrtvenu potragu za Bogom, čijoj smo se ljubavi nadali više no Njegovoj moći.
Mnogi Srbi su stoga 1941–1945. pristupili komunistima kao što su bezmalo svakih desetak godina tokom turskog ropstva dizali bune ne bi li, pre svega sebi, dokazali da nisu raja. Zato se ni istraga poturica u Crnoj Gori ne da uporediti sa lažju i zločinom Francuske revolucije. Jer u nas jednakosti nije bilo do u jadu, ni bratstva mimo krvnog ili pobratimstva, niti slobode bez oružja za pojasom. Ugled se sticao vrlinom, a ne imovinom; naše narodne vojvode i knezovi ne behu najjači niti najimućniji među plemenicima ili suseljanima, već najhrabriji i najrazboritiji. Njih niko nije birao tajnim glasanjem, već bi im njima dorasli javno kazivali šta misle, dok bi bezuglednici ćutali.
Revolucija u nas nastajala je iz potrebe da se vratimo do račve odakle smo zabasali. Masonsko bolje sutra našim precima nije moglo zameniti slavu, sagledavanu ne kroz državni ili vojni uspeh, koliko smislenost života. Majski prevrat 1903. Srbi su zato doživeli kao spiranje sramote krvlju, a ne kao zalogu buduće Moći. Obrenovići su pogubljeni pošto su nas ponizili puzanjem pred Zapadom, a ne da bi se uspostavio raj na Zemlji.
Sa svega toga, i s potrebe za pukim opstankom, sledeća srpska revolucija biće bespoštedna. Jer nisu jedino Angli uočili da zlo nekažnjivošću postaje pravo. Zato je udbaški Peti oktobar bio hudi iskorak u prazno – niko od prethodnih zlotvora, prevaranata, izdajnika, lopova i lutkara, osim nekoliko žrtvovanih drugorazrednika i trećerazrednika, ne bivajući onemogućen.
Ali, nadasve i sopstvenog poroda radi, budući ustanici moraće se čuvati postupaka pariske rulje ili komunista. Osvetu za bezmalo stoletno gaženje srpske časti moraće da ograniče na masovno oduzimanje napljačkanog i nesojlukom i podlošću stečenog. U to spadaju titule, nagrade, počasti, položaji, čak više od bankovnih računa i nekretnina. Nedolične valja javno sramotiti u srazmeri sa njihovim nepočinstvima spram ovoga naroda.
Izopštenje bi moralo biti njihova sledeća kazna. Bez novca, ugleda i uticaja među nama, većina njih ništa slično neće zadobiti ni u inostranstvu. Neka sva krv bude na njihovim rukama, istim kojima su gušili tuđe duše i živote.
Jer bez sledeće Srpske revolucije, Srba dragih ljudima od soja, mrskih zavidnima, neće više biti.
Progres naime nije do točak krvnika, kojim nas ubeđuju da Boga nema, izbora između pravde i krivde, zla i dobra, smisla i besmisla još manje.
